Како сам испунио завјет бабе Радојке

01 Bulutova mahala.maj2009 11

Булутова махала у прољеће 2009. године, гдје је рођена далеке 1912. године бака Милана Грујића, аутора овог прилога.

Рано јутро. Седми август. То је дан који сам чекао више од 30 година. Одлазим у Пребиловце, легендарно село на ушћу Брегаве у хладну и плаховиту Неретву. Многи су ме одвраћали од путовања говорећи ми да тамо немам шта видјети у љутом херцеговачком кршу и да ћу се само разочарати.

Дјетињство у крилу бабе Радојке

Зов мојих предака из долине Неретве био је јачи. Причињавало ми се да однекуд чујем бабине ријечи: „Сине, отиђи једног дана у Пребиловце да видиш гдје сам рођена.“ Било је то почетком 90-тих година.
Рођен сам у Кикинди, а одрастао сам у Руском Селу, селу у коме се налази највећа колонија Пребиловчана изван Пребиловаца. Један сам од бројних потомака храбрих солунских ратника из Пребиловаца које су иза себе оставили.

Дјетињство сам провео поред бабе Радојке Михић рођене Булут. Туговала је за Херцеговином и родбином коју су усташке звијери бациле у Шурманачку јаму. ”Ако постоји пакао на овоме дуњалуку, онда је то Голубинка, Шурманачка јама”. Тако је говорила. Губитак најмилијих (42 члана) и одлазак из Пребиловаца баба није преболила до краја живота 1995. на Враче. Иако никада није отишла у Пребиловце послије одласка из њих 1922. године, знала је сваку њихову стопу.

Први пут у Пребиловцима

Стигао сам у Пребиловце касно увече са пријатељима из Београда и законачио код Булута. Неизмјерно им се захваљујем на пруженоме гостопримству. Остали смо до дубоко у ноћ разговарајући о моме поријеклу. Али се морало на спавање јер сам требао рано сјутридан кренути у обилазак прађедовине.
Кренули смо ка Дому културе и прошли кроз Булутову махалу у којој су рођени моја баба Радојка на Богојављење далеке 1912. и прађед Милан звани Чакар. Све сам забиљежио фотоапаратом.
Застали смо пред кућaма Шћепана Екмечића у Грлићу. Обадвије срушене, зарасле у коров, драчу и смокве. Као да у њима није било живота читав вијек. Јад, чемер и туга. Усташки вандали оставили су своје потписе. „Запалио сам шта сам стигао“. Да ли је потребан коментар?
Преко Посраног кука стигли смо пред Трипковића кућу у којој се налазила команда пребиловачких четника. Из Ријеваца смо се попели на Пасију главу са којe се виде Јелим, Главиждо и Сухића градина ко' на длану. Покушали смо пробој пречицом преко Главиждола и Сухића градине, али без успјеха. Терен је непроходан. Онако изгребани, изубијани и са задњим атомима снаге стигли смо у село пред Дом кулуре.

Стали смо да се одморимо, освјежимо и вратимо се код наших домаћина.
Размишљао сам како ћу бити примљен у Пребиловцима.
Лијепо сам прихваћен.
Пребиловчани и Пребиловке чудили су се, након разговора са мном, како неко- потпуни странац, зна толико о њиховом селу и говори њиховим дијалектом, а први је пут је међу њима. ”Као да je са нама одрастао”, говорили су. Све им је било јасно, кад сам рекао ко сам и одакле долазим. Доста њихових рођака је живјело у мом селу и питали ме за њихове потомке које, наравно, све познајем. Питали су ме за Пребиловчане и Тасовчане избјегле пред усташким ножем у последњем рату. Толико сам људи упознао да се више не сјећам с којима сам се сретао, причао или стајао. Били су то углавном Булути и Драгићи, два најбројнија братства у Пребиловцима. Од свију сам чуо ријечи хвале за прађедовог рођеног брата Лазара Чолу који је био један од најбогатијих људи у селу. Кажу да је помагао пребиловачку сиротињу и шаком и капом у свака доба.
Типичан је карактер Пребиловчана. Ништа чудно за сурови херцеговачки крш. Невјероватно су везани за своје село коме се увијек враћају било гдје да се налазе. Имају развијен смисао за хумор јер се често шале на свој, а богами и на туђ рачун. Екмечићи су познати по томе. Врата њихових домова увијек су отворенаа за свакога путника намјерника који дође у њихово село. Нарочито када дође вријеме парастоса жртвама у августу мјесецу. Један сам од њих јер сам се лично увјерио. Тога у Руском Селу нема.

Купање у језеру Шкрка

Било ко да дође у Пребиловце не може заобићи купање на чувеном језеру Шкркa. Свакоме бих препоручио да се макар једном у своме животу окупа у овом језеру. Нико ме не може натјерати да замјеним Шкрку било каквим морем. Баш нико.
Дошао је дан одржавања парастоса. Поред Пребиловчана, скупило се доста Срба из дубравских села, Србије и иностранства који су рођени у Пребиловцима. У порушеној спомен костурници на Краварици нису биле сахрањене само кости жртава са Шурманачке јаме, него и жртава са Дубрава које су прогутале јаме на Бивољу брду, двије Кукауше, јама на Јасочу, Голубинка у Опличићима и многе друге. Међу њима су се налазиле кости 42 људи из бабине најуже фамилије Булут извађене из Шурманачке јаме, као и два ђедова рођена брата из Локава из јаме на Бивољу Брду. Њихова једина кривица је била што су Срби. Након парастоса на Краварици, освјештан је обновљен Дом културе у центру села који је срушен одмах 1992. Чуо сам приче домаћина да локалне усташе нису смјеле ући у Пребиловце ни 48 сати пошто су сви Срби побјегли.
Закорачивши на свето пребиловачко тло, некима се причињавало да их прогањају духови мртвих из јама, а неки су скренули памећу. Чудне су се саобраћајне несреће догађале на мјестима на којима су убијани Пребиловчани.

Повратак од куће кући

babaradam

Бака из ове приче, Радојка Михић рођена Булут
Пребиловци, 19.januara 1912.- Руско Село 14. novembra 1995.

Дође и дан растанка. Спаковао сам своје ствари, опростио се од домаћина и вратио се за Београд. Позван сам да дођем у Пребиловце поново идуће године. Боже здравља, догодине опет на прађедовини. Захвалио сам се својим домаћинима на пруженоме гостопримству током свога краткога боравка у њиховоме селу и позвао их да дођу у моју кућу у Руском Селу једнога дана.
Када сам стигао у село, сви Тасовчани и Пребиловчани су ми поставили безброј питања и тражили су да виде слике које сам снимио.
Уопште се нисам покајао што сам био у Пребиловцима, нити сам се обазирао на приче да тамо немам шта видјети, да ћу се разочарати. Нисам јер сам био потпуно свјестан шта ме чека у суровом херцеговачком кршу. Друго нисам очекивао. Испунио сам своју животну жељу и бабин завјет одавно дат.
Свако ко буде читао овај текст нека добро зна да нема милине без Херцеговине.

Милан (Стеванов) Грујић из Руског Села, праунук Милана (Николиног) Булута из Пребиловаца
Текст је написан у августу 2008. године љета господњег одмах послије повратка из Херцеговине
Пребиловци- село на Интернету Бабин завјет објавили су јуна 2010. године

Повезани текстови

Чоло и Чолиница
Топоними на подручју Пребиловаца
Солунци из Пребиловаца

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template