ЋЕТКО

Klik za vecu sliku
Ћетко Огњенов Драгичевић, 1928-2001, као војник 1945.

Причао jе живо. Увjерљиво и повјерљиво. Кратко и јасно. Инсинстирао jе на детаљима. Изражавао се кратким реченицама. „Кад човjек почне парати рутину за руте, онда jе мора опарати до краjа.“. Тако jе и са причом. Његова jе то мисао. Његова jе узречица била „Чоче!“ а и „Чуjеш ти, мали!“ као што jе била Павлова (Павле Екмечић): „Брте си моj драговићу... додаj те гусле“, или Ћаћина (Анђелко Драгићевић): „На моjу душу... jа у то невjеруjем“ кад би му неко саопштио нешто што jе тешко било повjероваи, или Кариманова (Милан Булут) "Разумиjеш ти мене..."

Што је тај човјек наумио да уради урадио jе. Урадио jе увијек онако како је у почетку наумио да уради. Свакодневни разговори били су му увијек у некој функцији, никад разговори ради разговора: „Куда комшо?“, упитао би комшиjу и добијао одговор које није волио: „Одох мало овамо, а куда ти?“. У њега ниjе било тамо и овамо, он је одговарао прецизно и очекивао да му се тако и узвраћа. Ако је пошао у поље онда је и рекао да иде у поље а никако неодређено- тамо или овамо.

Такав jе био Ћетко Драгићевић Огњенов, човјек тешких животних искушења.

„Чујеш ти мали“ волио је Ћетко да се нађе и уклопи са младим људима. У вријеме оних силних омладинских окупљања и приредби Пребиловчана у Баћевићима, Ортиjешу, на Берковићима, Љубињу... Ћетко се jедаред придружио младима. Шта jе човjек тражио у друштву младих људи, питали су и одговарали старији: „У потрази је за изгубљеним дјетињством“, био је једини истинит одговор. Ћетко, заиста, није имао дјетињства. Рат му га је онаj позобао. Он је претекао.

Стотине његових вршњака сусељана, може се рећи, поубијано је 1941. године, на његове очи. На губилиште је вођен док се грчевито држао за мајчину руку. Тако је Ћетко приступио губилишту. Мајка је пресјечена рафалном паљбом. Судбина или Божиjа воља је хтјела да дијете претекне, и остане на пољани ужаса, на губилишту у Ораховом долу. Касније, преживјели су се окупљали око дјечачића чији је капут изрешетан мецима убица, али ни један није погодио њега. Питао га jе свештеник, памти ли (?), jе ли му маjка говорила шта о кошуљи са коjом се родио? Ниjе било кошуље али jе претекао вољом виших сила, да свједочи и казује о помору. Он је то кроз свој живот називао „Страшни дан“. О “Страшном дану“ је говорио тек у изузетним приликама. Када би из њега потекла прича, имао се утисак да човjек чита гласно књигу чиjи садржаj диже косу на глави. Слушаоци су стварали слике из његових ријечи. Потресне слике.

"На Долу, Ораховом Долу, одмах иза кланца коjи jе усташа школац, имао jе капу на глави са броjем четири, одградио врхом пушчане циjеви Jања Бошкова завика: „Има ли иког овдjе да нас спаси?“. У исти мах плотун jе одjекнуо... Одjекнуо jе плотун... У страху набацим капутић на главу. Пуцњи одjекуjу. Погледам око себе видим да сви леже на земљи... Тада ми се ноге просто посjекоше. Пао сам потрбушице, са капутићем преко главе. Оштрим гласом усташа пита: 'Има ли ико жив'. Таман сам заустио да се jавим кад прасну пушка и препознаjем врисак Милорада Илиjина коjи jе стаjао пет шест корака од мене. Чуjем усташе како се прсе, смиjу и кикоћу. Говори jедан како он вjеруjе само кад се гађа у сепет. Мени срце лупа, чини ми се подиже ме од земље и видjеће да сам жив. Jа бих се закопао у земљу да могу. Одоше, чуjем по гласу да се удаљаваjу. Jош сам лежао на земљи непомичан док нису замакли преко Нокца. Подигнем капут десном надлактицом и видим да jе изрешетан пушчаним мецима. Опет ме ухвати страх. Гледам испод капутића и видим на Погледном куку нека прилика. Главу вратим земљи. Домало пажљиво испитуjем jе ли то стварно неко жив. Пошто се не помjера закључим да jе то дрво. Дрво а не људско биће. Мајка је поред мене. Мртва. Опасала ме смрт на сваку страну, тишина и страх. Успут ми је маjка говорила да узмем новчаник и да бjежим. Нисам хтио. Сада морам бjежати. Поскочио сам на ноге, узео капутић и муњевито претрчао до зеленика, иза кланца. Одатле сам отишао на Кошћелу".

Преживио је таj страшни дан. Говорило се: „Једино је преживио мали Огњенов!“ Послиjе jе отишао с партизанима и с њима био до краjа оног рата. У слободи, након дослужења воjске, стасао је у трактористу, најбољег, побједу је однио, ону највећу орачку побједу, у Бијељини. И трактор је постао његова судбина. Сурвао се са њим у jедну провалиjу, нашао се под трактором, али jе преживио. Претекао jе Ћетко по други пут: „Тако било суђено“, објашњавао је.

Онда се намирила и седма деценија живота и на њу зајахао још један рат. И њега је Ћетко предеверао, али смрад барута задимио је у њему. Или ниjе ни ишчезавао!? Стално ратови! Пуцао jе у себе да би побједио себе. Сидбина му таква, да претекне и тада. Ставио пушчану циjев под браду и... опет претекао. Трећи пут. У болници онај његов унутрашњи рат није га остављао на миру. Стално jе био у потрази за побједом, коју је коначно извојевао омчом. Jебем ти рат.

Зашто?! Увијек су се питали људи поред човјека подигнуте руке на себе; зашто?! Разбуђују се сјећања и отекну небројене приче. У Пребиловцима гдjе су се догодила, колико се зна, само два случаја самоубиства у читавом виjеку рекли су „Мртва уста не говоре!“, кад се Ћетко своjом вољом преселио у причу. Обични људи траже одговоре синдрома дизања руке на себе, али их не траже они који пресуђују рат и мир, они који производе ланце ратова и самоубиства, а ако их и траже чине то успутно, декларативно.

Мали што jе претекао у два рата подигао је руку на себе. Због рата који је у њему бјеснио и кад рата није ни било. А било га је. И данас у босанскохерцеговачком миру рат бјесни у многим мирним и безазленим душама. Босански синдром. И умjесто да траже "лиjека" за стотине и стотине самоубистава своjих грађана годишње, актуелни политичари, пуну децениjу послиjе завршетка рата, сиjу мржњу и продубљуjу jаз међу људима и народима.

Алекса Драгић

_________
* Обjављено у марту 2007. године

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template