Славићемо живот и светитеље

Доносимо животну причу Бојана Екмечића, повратника у Пребиловце из којих је отишао као шестомјесечно дијете а вратио им се као дванаестогодишњаксаседмочалном породицом. Живот је кренуо из почетка. Вриједни родитељи мајка Сојка и отац Миладин, уз рад на својој и закупљеној земљи, подизали су дјецу и развијали домаћинство. Младим родитељима помагала је и баба Милева која се упокојила 2007. године. Како су дјеца Бојан, Бојана, Бранка и Биљана расла, уз школске обавезе, помагала су и помажу родитељима на њиви и у домаћинству. А, када је на свијет, с прољећа, дошло пето дијете, требало је да и његово име почиње словом Б. Сложној и срећној фамилији није било тешко да нађу име свима једнако мило- Божана. Дјеца су порасла. Божана је стигла до трећег разреда, Бојана је очистила и другу годину на факултету, Бојан се припрема за агронома и приводи крају другу годину студија, Бранка је завршила одличним успјехом други економске а Биљана је уписала пољопривредну школу у Чапљини.

          Мајка ме изнијела из Пребиловаца када сам имао шест мјесеци.

Име мога села краси десет слова. Баш онолико колико прста хране цио човјеков живот. Сачували смо главу и маштали у избјеглиштву, у Љубињу и Билећи, да се једног дана вратимо кући.

          Пише: Бојан Екмечић

          Лијепа је цијела Херцеговина, али огњиште је за нас само једно – Пребиловци. Кућа за коју смо добили грађевински материјал и то не цијели није била завршена. Требало је времена и рада да се доведе у пристојно стање за живот. Морали смо се потрудити да рјешавамо и друге свакодневнe проблемe. Требало је почистити њиве и ливаде за кошење, набавити краве и посветити се свим сеоским пословима.

          Огњиште је само једно

          За вриједнога домаћина увијек има посла.

         Iz porodicnog albuma. Autor teksta kao dvanaestogodisnjak

Мом оцу није било лако. Требало је по други пут за мало времена почети живот, ни из чега. Потпуно свјестан да му је веома тешко, нисам наваљивао да ме упише у кошаркашки клуб. Боравећи у Билећи након тренирања скоро двије године, много сам заволио тај спорт, али сам знао да би отац морао да ме сваки пут вози на тренинге. Знамда би ми и ту жељу испунио, али нисам хтио да му одузимам вријеме.

 Са дванаест година моје обавезе и одговорности су се промјениле. Помагао сам у свему у чему сам могао.    

Из породичног албума.Аутор текста дванаестогодишњак

 Послије наставе нисам имао времена за дружење са вршњацима, него сам журио кући да што прије замјеним мајку и сестре у домаћинским пословима.

          Од свих сеоских послова највише ме је испуњавало кошење сијена, мирис покошене траве, подизање стогова...

          Понекад нисам ни стизао да размишљам о школи. Прихватио бих књигу у шаке пред крај школске године. A, онда би дошло топло љето. Због великих врућина посао би се морао завршити до подне, а онда се могло уживати у купању на језеру Шкркa. Некад бих ту проводио радосне тренутке. Некад бих ту плакао. Некад остајао и изморен и гладан. Никад ме није напустио осјећај среће и свијест да смо своји на своме.

Љетни дани најбрже пролазе

          Радознало сам слушао очеве приче које би он причао када би неко свратио у госте. Причао је како је 1999. године, када је први пут дошао, имао шта да види; порушенo што се могло порушити, оронуле куће са ластавицaма које стрше у небо и двоструко опомињу; колико вапе да се обнове исто толико кажу да се коријен не може лако уништити. Видио је отац тада паљевину и потпуно сагорио пребиловачки атар. Голa брдаи ливаде. Ни птица није могла наћи зелену грану да запјева на њој.

         Bojan sa sestrama pred domom kulture u selu Тата није имао пуно слободног времена за причу. Посао је притискао. Неке ствари ми није хтио ни причати сматрајући да сам дијете. Мене би радозналост вукла, па бих питао баку Милеву. Знала je лијепо да објасни догађаје, као и родбинске везе. Причала је о животу на селу; гдје се чувала стока, о бунару у Брегави, о Куку, о Козјим стијенама и Којином орлу на кога је, причало се,стављао звоно. Сјећала се како је тату родила недуго након што је однекуд кући донијела бреме дрва. А кад бих је приупитао шта је покојни дјед причао о дјеци коју су му
Бојан са сестрама пред домок културе у селу
убили,бака би зашутила.Смјењују се годишња доба, али љетни дани, иако најдужи, најбрже су пролазили.
          Дуго чекани дан је у августу. Парастос. Служба у селу под отвореним небом, одјекује свештеников озбиљан глас. Народ се скупио около, тражећи хладовину под ријетким стаблима. Пале се свијеће. Чини ми се да Божија служба нигдје тако не прија као на овом великом и страшном мјесту.

          Нестрпљиво сам чекао тај дан сваке године и размишљао о невино пострадалим прецима. Тог дана скупио би се велики народ. Дође родбина, пријатељи, људи који имају жељу да обнове своје куће, а сваки август донесе нове поклонике и поштоваоце невино пострадале пребиловачке дјеце. И од њих се чује да би вољели живјети овдје.

Бесједа владике Григорија

          Наредних дана остаје само исплакани восак свијећа.

Велике ријечи опомињу и дају велику снагу. Никада нећу заборавити, послије једне литургије изговорене ријечи нашег владике Григорија; „Обновит ћемо овај храм! Као што видите круну на мојој глави, тако ћете овдје видјети храм на овоме мјесту. Биће то чудесан, диван храм.“

Vladika Grigorije u hramu Vaskrsenja Hristovog

 Бојан Екмечић: Велике ријечи опомињу и дају велику снагу. Никада нећу заборавити, послије једне литургије, изговорене ријечи нашег владике Григорија; Обновит ћемо овај храм! Као што видите круну на мојој глави, тако ћете овдје видјети храм на овоме мјесту. Биће то чудесан, диван храм.“

          Неки су рекли да тога неће бити, али ја сам у владикиним ријечима осјетио сигурност. Иако је многима дјеловало немогуће, дубоко у себи знао сам да ће се храм обновити.

          Долазио сам често на мјесто храма и молио се свим нашим светитељима. У свакој молитви прижељкивао обновухрама чије сам израстање документовао фотографијама.

          Једног дана стигао је пројекат за изградњу храма. Упркос томе, и даље су неки тврдили да ништа од тога неће бити. Потом се појавио и геометар који је одредио тачке будућег храма. Почели су и радови; требало је очистити темеље старе цркве, претраживати и сакупљати смрвљене мученичке кости које су биле миниране a притом су кориштене авионскe бомбе велике разорне моћи.

          Уз Божију помоћ, почела је градња храма, излијевање армиране темељне плоче.

          Видјело се да ће храм бити велики. Прва фаза је прошла. Стигла је јесен, па и зима, вријеме је пролазило. Понестаjaло је новца. Људи који су се залагали за ово село и храм, постављали су питање да ли ће остати пусто градилиште.

Свјеће су трептале као звијезде на небу

       Bojan je sa dva bunta svijeca obiljezio temelje buduaeg hrama   Стигао је и Васкрс. Сјетио сам се ријечи владике Атанасија када су донијели мошти светитеља у Тврдош и када је говорио пред кивотом – „Шта да ти кажем, брате, опет исти непријатељ, само са већом кивношћу злочинца дошао да сравни порушене Пребиловце“.

          На Васкрс падао је сумрак. Отишао сам до темеља храма. Упалио сам два бунта по тридесет три свијеће и распоредио тамо гдје су били предвиђени зидови храма. Док су свијеће горјеле пао је мрак. Свјеће су трептале као звијезде на небу. Осјетио сам неописиву силу и осјећај да ноге лебде изнад земље. 
 Бојан је са два бунта свијећа обиљежио темеље будућег храма
Помолио сам се од свег срца. Знао сам да се храм не може градити без воље добрих људи који могу да помогну. У мислима сам изговарао да имам толико новца, дао бих да се сазида храм, и да у његовој близини, када дође моје вријеме, почивам. Молио сам се и да се већи и достојнији од мене моле за овај храм.

          Свијеће су догорјеле, и био је мркли мрак. Пут до куће ме је водио сјајем које су очи прикупиле.

          Дани су се низали.

Наставак радова на храму

          Bojan u hramuВаскрснути у слави по вољи Господњој, одлуком Српске православне цркве, обични скромни људи, наши преци, који су страдали због своје вјере, узвисили су се међу свете. Свети Новомученици Пребиловачки и Доњохерцеговачки живјеће и помињаће се у вјекове.

          Виле ће се грабити да им вјенце достојне саплету.

          Стигао је празник Светог Василија Острошког и Тврдошког чудотворца. Слава му и милост! Тог дана је стигао материјал за наставак градње храма. Била је то моја неописива радост као и свих других 59 повратникаПребиловчана.  

 Бојан у храму
Тог дана нам је јављено од кума да је празник Светих Ћирила и Методија одређен као дан кршетња мојих млађих сестара. Градња храма је, Богу хвала, ишла брзим темпом. Свако се дивио како је за кратко вријеме урађено толико посла.

          Опет је дошао август. Служена је прва литургија нашим мученицима, а наш владика Григорије нас је подсјетио; „Јесам ли вам рекао да као што гледате круну моју, гледаћете свој храм!“

          Храм изазива дивљење. Зове нас да се сабирамо, али зове и своју дјецу расуту по свијету да се врате на своје огњиште, тамо гдје их сунце најтоплије грије.

          Са новом радошћу чекамо и овај август.

          Пребиловци и пребиловачки храм су васкрсли.

          Ваистину Бог постоји.


Повезани текстови:

Постојбина православних Екмечића

Екмечићима уручен трактор

Драгићевићи – Екмечићи у Србији

У редизајнираном порталу Пребиловци-село на интернету, који се пред читаоцима налази од 1. августа 2015. године, Бојанов запис о родном селу један је од првих које објављујемо. Портал су редизајнирали програмери интернет страница чешког мјеста Лидице са којим je у петак 12. jуна 2015. годинепотписан Меморандум о сарадњи два мјеста чији су становници сурово страдали у Другом свјетском рату. Редизајнирани портал Пребиловци-село на Интернету један је од првих конкретних резултата сарадње са Лидичама и прашким удружењем Лука Праг. О свечаностима потписивања Меморандума читаоци се могу обавјестити у тексту под насловом Лидице и Пребиловци – заједно против заборава

Иначе, редизајнирани наш портал није једина новост на глобалној мрежи поводом свјештања храма Васкрсења Христовог у којем ће 8. aвгуста са почетком у 8.00 часова свету архијерејску литургију служити Његова светост патријарх Српски Иринеј уз саслужење двадесетак владика и око 200 свештеника. Медијски покровитељ свеколиких активности херцеговачких удружења у Србији Слободна Херцеговина (уредник Трифко Ћоровић) припремио је специјално издање Магазинa и у цјелости посветио Пребиловцима

Магазин, поред осталог, доноси фрагменте из Милорадовог слова које је одржао у Пребиловцима приликом повратка земних остатакa мученика из Шурманачке и јаме на Бивољу Брду,текст владике Григорија Херцеговачке ријеке и херцеговачке сузе, два изузетно вриједна интервјуа; са Миленком Јахуром (предсједник СНД Пребиловци из Београда) и Бранком Станковићем (аутор култног серијала РТС Квадратура круга) као и текст млађаног Бојана Екмечића. Исти портал урадио је необично много на организацији недавне изложбе ”Пребиловци” у Београду као и на промоцији овог села на глобалној мрежи. Уз Пребиловце-село на интернету Слободна Херцеговина je један од ревноснијих електронских медија који доприносе ширењу истине о Пребиловцима.

slobodna hercegovina

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template