Nit' lepšeg mesta, nit' strašnije istorije
|
Hram Hristovog Vaskrsenja |
Prebilovci, to je mesto gde svaka kuća, svaki kamen, svaki pedalj zemlje pamti avgust 1941. koji je zauvek promenio živote, ne samo ljudi ovoga sela, već i čitavog našeg naroda. Tog šestog avgusta prve komšije Prebilovčana druge vere i necije su zauvek ispisali sebe iz knjige ljudi i upisali se u knjigu zveri koje se ne mogu poistovetiti sa ljudima.
Piše: Aleksa Vukadinović
Pedeset jednu godinu kasnije, kao da nije bilo dovoljno to što su njihovi preci uradili, potomci tih istih komšija su se zaputile da ponove i dovrše ono što su njihovi preci započeli, da istrebe pravoslavan, srpski, narod iz svog komšiluka.
Ova priča, ovaj događaj i ova strahota koju je naš narod preživeo dovela je nas u Prebilovce ove 2022. godine; 81 godinu nakon prvog i 30 godina nakon drugog pokušaja istrebljenja srpskog življa iz ovih predela.
Posetu Prebilovcima nije bilo lako za izvesti.
Moja poseta Prebilovcima počinje već u Kruševcu, odakle pokušavam naći način da dođem do sela, u vreme kada budemo turistički boravili u Trebinju nekoliko dana. U tim pokušajima kontaktiram sajt Prebilovci-selo na internetu (Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.), kao i sveštenika Marka Gojačića, čije sam ime zapamtio gledajući nedavno dokumentarni film o Prebilovcima na našoj nacionalnoj televiziji. Vrlo brzo dobijam odgovore od Aca Dragićevića sa prebilovačkog sajta, ali i sveštenika Marka. Kao i uvek, naš narod se pokazao kao gostoprimljiv i pomoć sam dobio sa obe strane u vidu kontakta sa još jednim Prebilovčaninom Pavlom Ekmečićem koji je moju dragu i mene povezao iz Trebinja do Čapljine i Prebilovaca. Dugujemo posebnu zahvalnost gospodinu Pavlu i njegovoj supruzi Milani na pomoći na ovom putovanju, koje je pored Prebilovaca imalo i destinaciju Mrkonjići, rodno mesto Svetog Vasilija Ostroškog.
Igrom slučaja se dogodilo da je na dan naše posjete održana slava sabornog hrama u Čapljini Spasovdan. Svetoj liturgiji prisustvovali smo sa velikom radošću. U našoj crkvi u Čapljini smo bili ugošćeni od strane sveštenika Marka ali i našeg, ne baš brojnog, naroda koji živi tu, pošto posle ratova devedesetih, u Čapljini živi simboličan broj Srba.
Gostoprimstvo, znatiželjnost, ali pre svega iskrena dobrota koja je zračila iz naroda okupljenog u porti crkve su učinili ovu posetu jednom od najdražih. Tu, u samoj porti upoznajemo mnogo ljudi, među kojima i Aca Dragićevića koji nam je omogućio ovu posetu, sveštenika Marka, crkvenjaka Aleksu koji će nam kasnije biti glavni izvor informacija o hramu u Prebilovcima, kao i mnoge druge.
Nakon liturgije i trpeze ljubavi koju je Crvka priredila, upućujemo se sa Pavlom Ekmečićem za Prebilovce, Gospodin Pavle, kao i većina Prebilovčana je izgubio svoju kuću 1992. godine ali je uspeo da je obnovi. I, ne samo to, podigao je i uredio lep nasad trešanja. Voćnjak je u blizini kuće. Počašćeni smo najlepšim trešanja koje smo probali u životu.
Od Pavla krenuli smo u posetu hramu tokom koje nas je upoznao crkvenjak Aleksa o jedinstvenim strahotama koje je ovo mesto preživelo, ali i o pobedi života nad smrću koja se ovde može videti. U Aleksinom govoru može se primetiti potresanje glasa dok priča istorijat svog mesta, svoje porodice i komšija ali i zahvalnost što i drugi ljudi žele da saznaju više o Prebilovcima i prošire njegov glas još dalje.
Po poseti hramu odlazimo u, ne celi kilometar, udaljeno selo od hrama. Želimo da posetimo Aca Dragićevića koji nas je povezao sa Prebilovčaninom Pavlom i tako nam omogućio posetu Prebilovcima. Dočekuje nas sa svojom suprugom u prelepom dvorištu, punom raznog cveća, ukrasnog drveća, dve masline, jedna japanska jabuka, trešanja i dud sa padajućim granama koje čine lepu hladovinu. I pored jakog sunca, naš domaćin pokazuje nam određene delove sela kao i školsku zgradu u kojoj smo posetili stalnu izložbu koja nosi posebnu tugu.
Prebilovačka škola, mesto koje je trebalo biti najradosnije u čitavom selu, nosi sa sobom neopisive strahote onoga što se desilo u njoj tog avgusta 1941. Danas biblioteka koja nosi ime učiteljice, svetiteljke Stane Arnaut. Upravo na tom mestu, mestu takve strahote i zločina koji se tu dogodio, osetio sam mir i spokoj kakav nikada nisam u životu. Veličanstven pogled iz školskog dvorišta, tišina, čista, netaknuta priroda, cvrkut ptica i povetarac koji nas je hladio u ovom toplom danu izazvali su u meni pomešana osećanja kao nikada ranije u životu.
Na kraju ovog putovanja, pun pomešanih osećanja zbog ovog veličanstvenog mesta, mogu reći da sam posetio jedno pravo svetilište, gde je svaki kamen natopljen krvlju našeg naroda. Mogu reći da selo Prebilovci kao i Prebilovčani svedoče još jednom čudu našeg gospoda Isusa Hrista, još jednoj pobedi života nad smrću! Svaka obnovljena kuća, svaki Prebilovčanin, svako drvo, svaka voćka na ovom mestu svedoči tome, svedoči o istrajnosti našeg naroda ali i Božijoj volji koja održava iste na ovim prostorima posle svega.
Prebilovci su mesto koje svedoči Hristovu pobedu nad smrću i Njegovom čudu vaskrsenja.
|
Oltar hrama Vaskrsenja Hristovog |
Paraklis hrama u Prebilovcima u kojem se nalazi freska svetih novomučenika |
Pogled na selo ispred Kulturnog i duhovnog centra Sveti kralj Milutin |
-----------------
Zapisano u Trebinju o Spasovdanu 2022. godine, nakon povratka iz Prebilovaca. Objavljeno na portalu Prebilovci, selo na internetu 4. juna 2022. godine
