.

Dva dana u Prebilovcima

Skoro će dve decenije da traje moja saradnja sa publicistom i novinarom Acom Dragićevićem iz Prebilovaca. Prijateljovanje i saradnja, do jula ove godine, odvijalo se u virtuelnom svetu i napredovali su sa napretkom tehnologije – od elektronske pošte do video poziva na Viberu. Od Ace sam po prvi put čuo za Prebilovce i stradanja koja je to mesto preživelo. 

Imao sam tu čast da sam, uz povremeno javljanje na stranicama dvojezičnog srpsko-švedskog časopisa Dijaspora/Diaspora koji je on izdavao u Stokholmu, u pomenutom periodu radim i na elektronskim i štampanim knjigama u kojima je pisano o Prebilovcima. Preda mnom su prošli svi podaci, imena, fotografije ljudi iz sela nekada i sada. 

Jula meseca ove godine ukazala mi se prilika da posetim Prebilovce. Stigao je poziv od prijatelja i u Vajber poruci kratak vodič kako sa stignem do sela:„Put M-17 od Sarajevo prema Jadranskom moru. Tridesetak kilometara od Mostara nastavi se putovanje ka jugu. Kod Čapljine saobraćaj regulišu semafori. Ne mjenja se pravac kretanja. Iza semafora vozi se, ne cijeli kilometar, i stižete na most (rijeka Bregava). Na kraju mosta skreće se lijevo i vozi se dosta dobrim putem ka Prebilovcima. Daleko se, poslije mosta, ne cijela dva kilometra od sela. Na usponu ne skreće se desno ka Hutovu blatu i Karaotoku, nego nastavlja se pravo ka selu. Kad se savlada uspon (ne velik) sa lijeve strane je hram Vaskrsenja Hristovog a sa desne groblje. Preostao je još jedan kilometar vožnje seoskim putem i stiže se u centar sela“. Poruka se završava sa Srećno putovanje! 

          Uz poruku na mobilnom telefonu lako smo pronašli Prebilovce.

Na ulasku u selo naišli smo na hram. Nov, lep, preko puta groblja. Odatle se vidi celo selo kao na dlanu. Selo je smešteno na padini, ima amfiteatarski položaj. Od hrama gotovo ravnim putem dolazi se do centra sela u kome dominira renovinarana zgrada škole koja je, saznajem, danas Kulturni i duhovni centar Sveti kralj Milutin.

          Na prvi pogled, posle rada na knjigama Oči u oči i Ugašena ognjišta, sve mi je izgledalo poznato, samo manje nego u mojim zamislima. Dominiraju ruševine i zarasle okućnice i imanja. To ostavlja snažan utisak na mene. Obšao sam selo i hram sa domaćinom. Opisaću svoje utiske.

          Redovi koji slede nisu ništa drugo do moj izraz onoga što sam video i doživeo u Prebilovcima.

          Pre obilaska sela neophodno je posetiti hram. Na tabli ispred hrama na kojoj smo radili moj domaćin i ja nalaze se osnovni podaci iz istorije sela od 1941. do 1945. godine. Obeležen je i put golgote Prebilovčana od sela do jeme u Šurmancima, gde je živo bačeno preko 600 stanovnika sela – uglavnom žena i dece. 

Spoljašnost hrama je lepa. Priprata prostrana i lepo sređena. Poseduje i amfiteatar. Neću sa zadržavati na arhitekturi. Znalci će prepoznati, a ostalima preporučujem da posete Prebilovce i saznaju istoriju sela.

          Unutrašnjost hrama je po mnogo čemu nesvakidašnja. Snažan utisak ostavljaju spiskovi stradalih ispisani na zidovima. Kažu, ispisano je oko tri hiljade imena. Preko hiljadu je izgubljeno, zaboravljeno, nema ko da ih se seti.

Sa velikom pažnjom saslušao sam Aleksu (Dragićevića), mladića iz Prebilovaca, koji veoma dobro i tečno iznosi sve najjezgrovitije informacije o selu i o stradanju u Drugom svetskom ratu i u ratu devedesetih. Iako je izneo podatke koji su mi u potpunosti poznati, priča je na mene delovala veoma potresno.

          Godine 1991. jame, u koje su žene, deca i starci živi bacani a koje su bile zabetonirane, otvorene su. Decenijama o tim jamama nije smelo biti pomena. Ekshumirano je preko četiri hiljade žrtava. Sve su sahranjene u kripti crkve. Tadašnji patrijarh, Pavle, održao je opelo.

          Devedesetih godina grobnica je minirana. Znalački. Postavljeno je dovoljno eksploziva da sve kosti, osim veoma malo, pretvori u prah. Na mestu crkve i grobnice napravljena je deponija.

          Preostale kosti izložene su u hramu. To je najstrašnije delovalo na mene. Prva misao koja mi je prošla kroz glva, bila je: Bog da vam dušu prosti, mučenici... i mrtve su vas onemeli da ne govorite o svom stradanju...

          Pomislio sam kako bi neko poverovao na osnovu tako malo zemnihostataka da je tu bilo preko četiri hiljade unesrećenih? Znam da je u emisiji Kvadratura kruga (RTS) prikazano ekshumiranje 1991. godine. Tu su zabeleženi svi podaci, snimljeni ostaci... Predložio bih da se, u okviru posete hramu, na većem displeju emituje ta cela emisija. Ona bi značajno upotpunila izlaganje i posvedočila o svemu pomenutom.

          U hramu se nalazi i najveći freskopis u svekolikom pravoslavlju, ikona Novomučenika prebilovačkih i donjohercegovačkih veličine oko 35 m².

Uopšte, Prebilovci sa hramom trebali bi da se nađu u ponudi verskog turizma. To je jedini način da se o njima sazna i nešto nauči (budući da od osnovne škole do doktorskih studija u državnom obrazovanju o ovom stradanju nisam čuo ni reči). Na putu do  ovog sela, zavisno iz kojeg kraja Srbije se putuje, moguće je posetiti Ostrog, Hercegovačku Gračanicu, manastire Zavalu i Žitomislić čiji su metoh Prebilovci. Ono što mogu je da predložim Eparhiji šabačkoj da organizuje pokloničko putovanje u Hercegovinu. Da počnemo bar da govorimo o tome. 

          Prenoćili smo. Sutradan smo ponovo otišli do hrama i groblja. Tog dana bilo mi je još teže. 

          Prebilovci su selo kojim dominiraju ruševine, zarasle kuće, imanja i putevi. Smatram da je ispred svakog zaraslog i obnovljenog imanja neophodno postaviti tablu koja će posvedočiti koja je porodica u pitanju i koliko ih je stradalo. Ne treba zaboraviti da je 36 familija zauvek ugašeno i da niko nije preživeo. 

          Poneki nov krov svedoči da se pojedina imanja i kuće obnavljaju. U selu stalno živi jedva pedesetak ljudi. Leti je nešto življe zbog onih koji su tu sezonski. Vidim, organizuje se humanitarni turnir u fudbalu da bi se sagradio i prvi sportski teren. U Prebilovcima se polako i pomalo obnavlja sve. Samo ne i život. Takav je moj utisak. Na dan dolaska bila je sahrana... niko se ne hvali krštenjima prebilovačke dece. Poneko, rođen u Prebilovcima, u hramu krsti svoje dete, to je tačno, ali ta deca ne žive ovde. 

          Ono što me je, takođe, potreslo je činjenica da se o Prebilovcima i njihovom stradanju veoma malo zna. U mom kraju za Prebilovce znaju ljudi kojima sam pričao o njima, ili kojima sam davao knjige, pomenite na početku teksta, da pročitaju.

          Još strašnije je to da o ovom stradanju malo znaju, ili čak i ne znaju, potomci prebilovčana. A to nije smelo da se dogodi. Da se zaboravi.

          Otišao sam iz Prebilovaca sa gorčinom u duši. Neka mi niko ne zameri, ali ja Prebilovce vidim kao selo koje lagano nestaje, kao selo koje će u budućnosti ostati pusto i prazno. Osećam da niko drugi tu neće živeti. Možda jedino zaborav.

Ne smatram da sam pozvan i prozvan da pišem o Prbilovcima. Nisam, sigurno to znam, dostojan ni da pišem o Prebilovačkim mučenicima. Ima pozvanijih od mene. Ja sam samo napisao ono što je iznedrio nemir koji me je snašao dolaskom u selo. Neka mi niko na tome ne zameri.

Predrag Spasojević, učitelj

28. jul 2018. godine.