.

Postojati

Volela bih da sam sad u selu. Ispred kuće. Da blenem u nebo. Samo to. Da zabacim glavu unazad i prebiram po zvezdama. I plačem. U stvari - po malo i “revem”. Dobri stari hercegovački izraz, kad neko dete plače i dere se, pa mu kazu:” Šta reveš k’o magare”?!!

Kako god, tako mi je već danima. Potrebna neka samoća, ali u poznatom kutku. Svom. Makar i razrušenom. Osećam se kao stranac u ovoj koži. Okružena lošim ljudima, sujetnim, zlim, samoživim. Kao da nisam tkana za takav svet. Nisam, da se razumemo, ni ja savršeno istkana. Ima tu izvučenih žica, nepravilnih šara, krivih redova...Ali nije to suština. Bit....

Elem, samo da sedim, na onom popucalom betonu ispred zidina. Mojih zidina. Mom betonu, sa tragovima plamena, mahovinom, urezanim nekadašnjim imenima. Sadašnjim uspomenama. Neravninama. Betonu koji će mi pričati priče, upijane decenijama pre rata, mirisati na bale zelenog duvana razmekšane na letnjoj žegi. Pričati i skrivati po nekog svica u zaraslim ćoškovima. Častiti me njihovim zvukom, umesto onog kad se rušio duvar i streha ispred kuće. Jer i to pamti. Želim tamo. Postojati.

Književni časopis Sent, Beograd, dvobroj 66-67, 2023. godine urednik Enes Halilović.

U rubrici Prozni prilozi na strani 167 objavljen je ovaj prilog Sanje Dragićević  Babić posvećen zavičaju