Anđa G. Šušić
RADE
Noć beše dobro odmakla, a Rade Ćuk nije ni pomišljao da ode na počinak. Duboko zamišljen sedeo je pored otvorenih vrata, Bilo je prijatno aprilsko veče u kome su se mešale blaga mediteranska klima i svežina koja je prodirala od planine Velež i obližnjeg jezera Škrka.
Prebilovci smešteni na levoj obali reke Bregave, uz samo njeno ušće u Neretvu, nikada nisu kuburili sa vodom kao ostali hercegovački krajevi. U rano proleće krenulo bi zelenilo. Tako je bilo i ove godine. Obilnost kiseonika pružala je ugodno disanje i neku milinu, potrebu da se punim plućima zagrabi ta lepota.
Pre nekoliko dana proglašena je Nezavisna Država Hrvatska. Odmah se osetila neka nova „klima“ nepovoljna po srpski živalj. Nekakvi proglasi, obaveštenja, uputstva, provokacije, oduzimanje oružja, pa i drsko sitno pljačkanje, bili su sigurni znaci da se nešto iza brda valja. Njegova čeljad su spavala a Radu neće san na oči. Ne da mu se. Nije lako biti pametan u ovakvim vremenima.
Rat je!
- A kad je rat, ništa nije sigurno- krenu Rade za svojim mislima
– Da li je rat pravedna i časna stvar, ko je tu poražen a ko je pobednik?
Sa gledišta običnog čoveka svi su gubitnici, niko nije siguran. Države beleže i ucrtavaju sebi poene, a ljudi ginu, porodice se razaraju, dobra se uništavaju, pljačkaju, nestaju. O kojim rezultatima tu može biti govora?
Čovek treba da živi, da se ostvari, i da se jednog dana ugasi. Ne pre toga. Prekinuti život nema smisla, ni opravdanja. Tek kad ispuni smisao i opravdanost svoga postojanja, čovek odlazi prirodnim putem, u dubokoj starosti.
Danas je Veliki petak. Stradalni dan. Svi smo patnji dužni. Možda na današnji dan više nego ikad. On nas opominje na muku Isusovu. Koliko puta smo je zaboravili, a nismo smeli. Tako smo se i ogrešili. A on je za nas i postradao; otkupljujući naše grehe. Mi ni pred tim činom ne zastanemo uvek, a trebalo bi da to učinimo:
Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnog – molio je Rade iz dubine svoje nanovo rođene duše.
– Ne dozvoli, Bože moj, da gledam njihovu patnju…majka stara i namučena, deca sitna, neznaju još ništa a Smiljka nejaka. Na imetak ni ne mislim. Neka sve ode! Ako preživimo, zaimaćemo ponovo. Ako ne preživimo i ne treba nam ništa. Neka je Bogu hvala!
Poklanjamo se tvojim mukama, Hriste, Bože naš…
Kasnija dešavanja će pokazati da je njegova molitva uslišena. Rade zaista nije video muke njegove porodice. Svoje je doživeo. Na Vidovom polju. Rade Ćuk, jedan od Prebilovačkih mučenika.
Rat je otac svemu i svemu kralj – reče Heraklit.
Ni u čemu nisu, kao u ratu, promene tako vidljive.
Sve teče i prolazi. Ništa ne ostaje onakvo kakvo je bilo. Ubrzano se menja. I sam čovek je podložan tim promenama. One su stalne i u naglašenoj su međusobnoj suprotnosti. Čovek radi i odmara se, budan je i spava, mlad je i star, ko živi mora i da mre. U toj razmeni suprotnosti teče i sam život. Tako je, i to je nešto što nam je dato i protiv čega se ne može jer čovek je deo prirode i podleže njenim zakonima. I kad bi se moglo ne bi trebalo ići protiv toga.
Smenjuju se dan i noć, svetlost i tama. I oni su u suprotnosti.
Mesec je hladan a Sunce je toplo; ono je izvor života. Ipak, oboje se kreću po pravilima i zakonima Kosmosa.
Nebo je mračno i natušteno; oblačno donosi kišu, a vedro i nasmejano je kad je obasjano suncem. Ipak: ni bez kiše, ni bez toplote, nema života.
I baš ta suprotnost je klica života. I to je priroda. Ona tako funkcioniše, održava ravnotežu.
Problem nastaje kad čovek odluči da uzme stvar u svoje ruke i poremeti taj prirodni sklad. Zamisli da je on sami Bog.
A nije!
Čovek je spreman da ide tako daleko da se drzne da sudi Sinu Božijem:
- Pomozi mi, Bože! Zaista nisu znali šta čine. Evo, i ja sam grešan.
Došao je rat. Osvanuo je Veliki petak u sred rata. Moj život visi o koncu. Gospod se odrekao svoga života. Ja bih da svoj sačuvam. Nisam do sada tako razmišljao, a sada vidim da taj moj život, ustvari, meni ni ne pripada. Poklonjen mi je. A ja imam zadatak da ga čuvam, osetim i opravdam veličinu toga poklona. Gospod je stradao da bi otkupio naše grehe, a mi sastradavamo kroz iskušenja. I ljutimo se zbog toga. Čovek je odista nesavršen. A, stvoren je po liku Božijem. Često nije spreman da sledi taj put. Otima se. To je ta večita borba između dobra i zla. Teško nama na tome putu- tako je razmišljao Rade.
U pamet mu dođoše više puta ponavnjane majčine reči:
- Idite kod Krstinje, na Pustipuhe!
– Neka majko, još malo, da vidimo kud je ovo navegalo? Možemo i kasnije otići. Valja njive zasejati. Zemlja voli da rađa. A živ stvor mora da jede.
Rade izađe na izvan, skide kapu i prekrsti se. Neka vatra mu udari u lice. Iza planinskih vrhova pomaljala se zora. Neobično crvena.
– Do sada ovakvih svitanja nisam gledao- pomisli, i opet se prekrsti.
– Daće Bog dobro!
Oglasiše se orozi. Skladnim kukurikanjem; dozivima i odzivima. U trenu upriličiše idiličnu sliku sela.
– Blago njima, oni ne znaju ništa!- uzdahnu Rade i prekrsti se i po treći put.
Laganim korakom krenu u kuću. Smiljka je poslovala oko ognjišta, a majka iznese voštanicu. Danas je valja upaliti.
– Pomaže Bog! Dobro vam jutro…pozdravi ih on.
– Bog ti pomog'o i dobra ti sreća…odgovoriše one.
Nastupi neka teška i čudna šutnja.
– Takav je dan. Veliki petak je. I treba da bude tiho- zaključi Rade i ode da obiđe blago, Ono je čekalo da bude namireno. Po prvi put ne oseti radost. Nekako bezvoljno položi im hranu i vrati se u kuću. Prisećao se kasnije toga trenutka. Nije znao da li mu se to učinilo ili je bilo stvarno ali stoka je nekako nevoljno prilazila hrani. Ume ajvan da predoseti nesreću…
Već u maju mesecu krenuće ono čemu se niko nije nadao.
Bilješka o autoru
Anđa G. Šušić rođena u Gajdobri 1947. godine. Piše poeziju i prozu. Nominovana je za člana udruženja knjižnjvnika Srbije dok je član Društva književnika Vojvodine i SKOR-a (Saveza književnika u otadžbini i rasejanju). Objavljivana je u više zbornika i književnih časopisa u Republici Srbiji, Republici Srpskoj i inostranstvu.
