.

Jovan Janjić

UVEK LJUDI, NIKAD NELJUDI

(Sjećanje na jedan od tri boravaka Njegove Svetosti patrijarha srpskog Pavla u Prebilovcima)

Komunizam u Jugoslaviji primicao se svome kraju. Srbi su prve ukazane prilike koristili da krenu u otkopavanje masovnih grobnica iz Drugog svetskog rata, najviše nastalih, iz genocidnih pobuda, na području nekadašnje Nezavisne Države Hrvatske.

Po izboru za srpskog prvojerarha, patrijarh Pavle, nadomak mnogih stratišta, služio je Liturgiju i držao opelo nevino postradalim žrtvama, surovo poubijanim u toku rata, a onda lukavo osuđenim na nepomen u miru.

Najveća sahrana u jednom danu Srba nevino postradalih u Drugom svetskom ratu zbila se pola veka kasnije, na praznik Blage Marije, 4. avgusta 1991. godine. U kripti budućeg Spomen-hrama u Prebilovcima pohranjeni su posmrtni ostaci Srba iz Hercegovine, mučki ubijanih i bacanih u više hercegovačkih jama.

Samo u jednom naletu hrvatskih ustaša svirepo je umoreno 560 Prebilovčana, od kojih je bilo 237 dece uzrasta do 14 godina i 233 devojke.

Kriptu i temelje budućeg Spomen-hrama, posvećenog Saboru srpskih svetitelja, osveštao je patrijarh srpski Pavle. Potom je Njegova Svetost, na temeljima započetog hrama, služio Svetu arhijerejsku liturgiju, a onda držao opelo, na koje se čekalo pola veka.

Usledila je beseda, kojom, sada već u novom ratu, Patrijarh opominje svoj narod da nikada ne čini ono što su njemu drugi činili. Prenosi poruku da „narodu sa tolikim brojem svetaca, mučenika i za Krst časni zatočnika, ne priliči da ikome nanosi nepravdu, a kamoli da ruši nečije bogomolje i svetinje, kao što su to nama (Srbima) činili i čine ljudi bez Boga i duše“.

Narod se nije odvajao od svog duhovnog oca, sve dok je bio među njima. Mnogi su hteli da čuju svaku njegovu reč. Na kraju, pre nego što će iz Hercegovine krenuti na novi put, u centru sela, ispred nekadašnje škole „Kralj Milutin“, u kojoj su ustaše na početku Drugog svetskog rata sakupljali nedužni narod, uglavnom žene i decu, da bi ih potom odvodili i ubijali nad Šurmanačkom jamom, a gde je kasnije bio Dom kulture, domaćini postaviše stočić i nekoliko stolica u redu, za Patrijarha i sveštenike; sipaše u čašice piće, da se popije za pokoj duša njihovih predaka. Patrijarh ustade, uzima u levu ruku čašicu, u kojoj je bilo vrlo malo pića, i kazuje:

– Neka Gospod upokoji duše naše braće i sestara, koji, kao što rekoh, ne izgiboše kao zločinci, i to je jedina stvarna uteha. Pred Bogom živim, onaj ko je čovek, uvek je živ; a nečovek, pred Njim je mrtav i dok gazi po ovom svetu. Ne daj, Bože, da mi ili potomci naši ne održimo ime srpsko i pravoslavno onako kako valja i trebuje. Nikada se ne bojati ničega i nikoga, sem Boga. I u pesmi našoj narodnoj se kaže: „jer se Marko ne boji nikoga, razma jednog Boga istinoga“. A onaj koji se Boga boji, taj nema razloga da se ikoga boji, i da se ičega boji, sem greha i onoga što je sramotno. Ne daj ga, Bože, nikome našem; ne daj ga, Bože, nikome od ljudi dobre volje!

Neka Gospod pomiluje duše naših pokojnika! Neka Gospod umudri i nas i neprijatelje naše, da budemo ljudi, kao što Bog želi i kao što se od nas očekuje! Zdravi da ste svi redom!

Prekrsti se i ispi iz čašice.

Vrati se, sede, potpisa knjige koje sveštenici doneše. A onda, videći mnoštvo naroda koji ih je okruživao, iščekujući u tišini da čuje još koju njegovu reč, stade da govori, pozivajući se na priče iz literature – u svojoj interpretaciji – da bi došao do onoga što hoće da kaže; tada, kada je već novi rat počeo, da iznova opomene i pouči.

Kazuje smireno, iznoseći i svoja, i tuđa iskustva, koja je proživeo i usvojio tako kao da su baš njegova. Sva ta znanja i sva ta iskustva, i svoja i tuđa, kao da je smestio pod jedan isti, zajednički duhovni plašt.

– Jednog dana bih u razgovoru sa ljudima o tim našim nevoljama – započe priču Njegova Svetost. – Priđe jedan mladi čovek, pa će da kaže:

„Za sve ove naše nevolje u mnogome je kriva i naša pravoslavna vera, koja nas je večito učila da budemo milostivi, da ne budemo osvetoljubivi, da praštamo. A ovi drugi oko nas imali su sasvim drugačiji stav, drugačije shvatanje, pa oni ove naše osobine znaju da iskorišćavaju na svoju korist, na našu nesreću.“

„Neće to biti baš sve tako“, reče. „Naša vera nas uči da uvek budemo ljudi, nikad neljudi.“

Oseti da je taj mlad čovek poreklom Crnogorac, pa ću ga to i upitati:

„Čini mi se da ste Crnogorac po poreklu?“

„Jesam“, veli.

„E, da Vam kažem šta je Marko Miljanov, vojvoda crnogorski, opisao u svojih pet knjiga, a u pedesetoj godini života je učio da čita i piše. Opisuje jednog čiču iz Vasojevića, koji je bio dobar junak, ali ga jedan mladić, Crnogorac, s leđa rani, iz najnižih pobuda, da mu digne ono oružja što je imao. Kako ga je gađao u glavu, kuršum nije probio lobanju, nego je obišao i oko mu isterao. Čiča u krvi padne, onim čitavim okom vidi ko ga ubi. Kad su čiču našli i pitali: „Ko te ubi?“, on veli: taj i taj. Uhvate mladića i osude na večnu robiju. Čiča bolova i prebolova. Ostao je bez oka. Kad je prebolovao, digne se u sud, a u sudu se našao i knjaz Nikola. Čiča moli sudiju i Knjaza da puste onog mladića.

„Kako, pobogu“, veli Knjaz, „oko ti isterao, i to za šta?! 'Ajde da je bila neka svađa, pa čovek u afektu učini i ono za šta se posle kaje, kad shvati da nije trebalo to da učini. Ili da je bila krvna osveta; ili nešto drugo... Nego, digne ti to što si imao, i ostaneš bez oka...“

„Gospodaru, dobro činjeti, da nam ne dosadi! Njemu je sedamnaest, a meni šezdeset godina. Veću nesreću je on učinio sebi, nego meni.“

Hoće reći čiča: u šezdesetoj godini život ne počinje; ako do sada nisam učinio ono što se moglo i što je trebalo... sada ruke digni. A on je na početku života, pa zar tako da ga počne, i u zatvoru završi?!

Patrijarh za tren zastade, prebaci se u vreme u kojem živimo, i reče:

– Ni ja, ni vi, ne znam da li bismo u toj situaciji tako postupili!? Svi su izgledi da ne bismo. Nije nam stao na žulj, pa ne znamo šta bismo mu učinili. Ali, svi mi osećamo da je to ono što nas je kao narod održalo: ne samo da preživimo biološki, da danas živimo, nego da preživimo kao ljudi Božji.

Potom duhovni otac Srba ispriča i drugu priču, za koju veli da je često i sebi i deci ponavlja.

– U Prvom svetskom ratu, jedan prost čovek, prešao Albaniju i mnoge druge nesreće, pa kad je počela solunska ofanziva, on u prvom brobenom redu.

Bude ranjen, mora u bolnicu.

Pošto je bio lakše ranjen, u ruku, daju mu jednog zarobljenog Bugarina, kada već ide u Solun, da ga tamo, u komandu, preda kao zarobljenika. Kako su silazili sa položaja prema Solunu, Bugarin zanemoća, ne može dalje. Borbe su bile stalno, ko zna kad je jeo, kad se odmarao, a sad ga slama i taj osećaj da je zarobljenik. Pada, noge otkazale, dalje ne može.

Srpski ranjeni vojnik siđe sa konja, pomogne Bugarinu da se uspne na konja. Uzme povodac, i pođu dalje. Naiđe komandant Stepa, ide iz komande u Solunu na front. Pogleda: Bugarin na konju, ranjeni Srbin konja vodi.

„Je l', bre, vojniče, pa zar ti peške, a Bugarin ti na konju?!“, veli Stepa.

„Gospodine generale, evo, sad sam ranjen, moram u bolnicu; a on mi je dat da ga u komandu predam, kao zarobljenika. Zanemog'o. Ja mu pomog'o da se uspne na konja...“

Za trenutak zastade, pa pre nego što će komandant Stepa još nešto da kaže, ranjeni vojnik reče ono što misli i oseća:

„On zarobljenik, ja ranjenik – neprijateljstava više nema; sad smo samo ljudi!“

Kad to izgovori, patrijarh Pavle ustade sa stolice, i nastavi stojeći da kazuje:

– To nije samo viteštvo, to nije samo otmenost; to je nešto nesravnjivo dublje, to je ono čime smo mi, kažem, ostali do danas živi pred Bogom živim, ali i kao ljudi Božji!

Nismo mi, kažem i ponavljam, ovce za klanje, pa – kolji, bacaj nas u jame. Kad je: puška ti je – puška mi je, pa kome Bog i sreća junačka. Ali, da mi ubijamo goloruke, samo zato što su rođeni u drugom narodu, to nikada! Niko nas nije pitao hoćemo li se roditi kao Srbi, kao Hrvati, kao Turci ili kao neko drugi. Niti imamo krivice, niti imamo zasluge za to što smo rođeni u narodu kojem pripadamo, ali da li ćemo postupati kao ljudi ili kao neljudi, to zavisi od nas. Bog od nas očekuje da uvek budemo ljudi, nikad neljudi.

Sam Marko Miljanov formulisao je princip čojstva i junaštva. Nije ga on izmislio, u norodu ga je pročitao, on ga je samo formulisao. Junaštvo je, veli, da branim sebe od neprijtelja, a čojstvo da branim neprijatelja od sebe. Ni prema neprijatelju ne smem biti nečovek. O tome se radi – završi priču patrijarh Pavle, i sede.

Potom reč uzima jedan stariji gospodin, iz prvog reda okupljenog naroda. Kao i svi, pažljivo je saslušao svaku reč Njegove Svetosti. Drži i pokazuje zarđalu pušku.

– Ovo je puška jednog ustaše, koji je došao da ubija iznad jame u Bivoljem brdu. Kaže njemu Srbin kojeg su doveli tu:

„Nećeš valjda ti mene baciti u ovu jamu: zajedno smo išli u školu, zajedno bili u vojsci...?“

„Naređenje je naređenje, ja to moram da izvršim!“, kaže ustaša.

„Onda bar da se poljubimo“, veli zarobljeni Srbin.

Poljube se, Srbin povuče ustašu. Zajedno su dospeli u jamu. Ustaše prekinu bacanje dva-tri dana, pokušavajući da izvade svoga. Nisu uspeli... Kad smo u otkopavanju jame došli do ove puške, znali smo da smo došli do kraja, i da tu više nema kostiju.

Patrijarh sasluša, i na to kaza:

– Eto, to je ono: puška ti je – puška mi je!

A onda veli:

– Vreme je da pođemo.

Sveštenici otpevaše: Ispola eti, despota...

Njegova Svetost sve blagoslovi, uz reči:

– S Bogom ostajte, neka Bog dâ da se u dobru i viđamo i čujemo!

– Amin, Bože! – odgovoriše svi.

Iz knjige dr Jovana Janjića „Biti čovek“ (Beograd, 2019.).

Copyright © by Jovan Janjić. Fotografije potiču iz Arhiva Srpskog nacionalnog društva ”Prebilovci” iz Beograda. Autor fotografija Dušan M. Mandrapa. Patrijarh Pavle Prebilovce je posjetio u novembru 1990. u februaru 1991. i avgustu 1991. godine. Portal Prebilovci-selo na internetu blagodari autorima na obogaćivanju sadržaja zavičajne prezentacije našeg sela. Publikovano na portalu Prebilovci- selo na internetu januara 2020. godine.