.

dr Ana Mumović

dr Sena Mihailović Milošević

LET U JAMU – PREBILOVCI U SRPSKOJ KNjIŽEVNOSTI

I kad je ružna i kad je

neprijatna istina je lekovita.

                     Dragan Lakićević

     Teorijski i kulturološki pristup − Ne tako veliki broj stihova u srpskoj književnosti na rubu jedne opšte tišine, ili uz samu marginu tišine (Ženet, 1985, str. 84), direktno, potresno i opominjući podseća na strašnu sudbinu srpskog naroda. Iz kulture sećanja koja se na ovaj način razvija širi se i samim tim dijahronijski posmatra prostor srpske kulture^[1].

        Teoretičari kulture glavni uzrok svojevrsnoj virulentnosti tema u vezi sa pamćenjem i sećanjem vide u nestajanju cele generacije svedoka koja pamti najteže zločine (Asman, 2011, str. 7). Kako je četiri decenije opšte uzet period epohe u kolektivnom sećanju, nakon čega, prirodno, biva ugroženo „živo sećanje o propasti“, onda i sami oblici kulture sećanja postaju problem. Ako ovde uvedemo termin konektivna struktura svake kulture, odnosno povezivanje socijalne i vremenske dimenzije, onda ćemo kulturu posmatrati kao povezivanje ljudi sa drugim ljudima u vidu zajedničkog prostora očekivanja, iskustva i rada u kojem se podstiču poverenje i orijentacija.

        Vremenska dimenzija predstavlja oblikovanje iskustva i sećanja i održavanje u sadašnjosti, „tako što tekući horizont sadašnjosti dopunjava slikama i pričama nekog drugog vremena i time stvara nadu i sećanje. Ovaj aspekt kulture je osnova mitskih i istorijskih priča“ (Asman, 2011, str. 13). Glas „mi“ koji se kod pripovedača javlja u ovim pričama jeste upravo pripadnost i identitet, a ono što pojedine individue povezuje sa tim „mi“ „jeste konektivna struktura zajedničkog znanja i slike o sebi, a to se oslanja, s jedne strane, na zajednička pravila i vrednosti, sa druge strane na sećanje na zajednički proživljenu prošlost“ (Asman, 2011, str. 13).

        Upravo ta zajednička proživljena prošlost okupila je potomke Velikomučenika Prebilovačkih koji su se sabrali oko jedne misije: očuvanje kulture sećanja na stradalni srpski rod.^[2]

         Rat je u svim književnostima privilegovana tema. Kako je u istoriji uobičajeno ratno računanje vremena, nema književnosti koja se ne deli na predratnu, međuratnu i poratnu. Nažalost, srpska književnost je „hronično međuratna književnost“, Rat nas „određuje više nego što bi se to na prvi pogled moglo reći“ (Pantić, 1999, str. 26). Ako za shvatanje prošlosti prihvatimo Asmanovu tezu da ona nastaje iz našeg odnosa prema njoj, odnosno da se kultura sećanja zasniva u najvećoj meri „na oblicima odnosa prema prošlosti“ (Asman, 2011, str. 29), onda naslov antologije srpskog pesništva o nacionalnom stradanju u dvadesetom veku Mi znamo sudbu Ranka Popovića može biti apsolutno indikativan za potvrđivanje gorepomenute teze.^[3]

         Prebilovci kao mnemotop, odnosno prostor koji „izaziva sećanje u oblasti kolektivnog, ali, po analogiji, i pojedinačnog iskustva“ (Hamović 2015: 64), jesu mesto dvostrukog stradanja i mesto oko kojeg se formira novi kosovski ep. Hercegovačke jame i minirana crkva u Prebilovcima predstavljaju medije kulture pamćenja i samim tim učestvuju u „aktu semiotizacije“ (Asman, 2011, str. 77).

         Analitičke teme i primeri – Pred nama su četiri pesnička i jedan prozni stilski primer koji na različite načine obrađuju Prebilovce kao ljudsku biblijsku dramu. Rajko Petrov Nogo, pesnik „izgubljenog detinjstva“, koji u središtu svog pesništva ima „arhetip siročeta“ (Delić, 2015, str. 16), i u čijoj se poeziji Hercegovina pojavljuje kao mnemotop i u okvirima biografskog sećanja i u domenu kolektivnog pamćenja (Hamović, 2015, str. 64), čuvenom pesmom molitvom „Nek pada snijeg, Gospode“ kao da natkriljuje sve teorijske i kulturološke pretpostavke i sve prethodne i potonje redove posvećene stradanju u Prebilovcima: „Spavajte moji umrli / Bez groba i bez biljega / Neka vas vjetar zagrli / Zavije pokrov snijega“.

         Ovi stihovi prološki (onako kako se i nalaze u pomenutoj antologiji) najavljuju potresnu pesmu Stevana Raičkovića „Umesto kamena za spomen-crkvu u Prebilovcima“ ili „Prebilovce“ Dragana Hamovića. Izgubljeno detinjstvo je jedan od zajedničkih motiva svih pomenutih pesama na čijem je tragu, na primer, i pesma „Let anđela“ Budimira Dubaka.

         Navedena Raičkovićeva pesma sa „Krvavom brazdom“ i „Suvišnom pesmom“, sve tri sabrane u knjizi Suvišna pesma: devet fragmenata o genocidu sa predgovorom i komentarima, ima inkorporirane usmene citate i svedočanstva o zločinima počinjenim nad Srbima. Na početku pesme o stradanju u Prebilovcima nalaze s dva citata iz usmenih pesama 1941. godine, opozitnog tona. Jedna je ustaška: „Paveliću, šta ćemo od Srba –  ̸ Vež' u lance, bacaj u Šurmance…“ i druga srpska tužbalica „Oj Šurmanci i u vama jama, ̸ Tu je moja i seja i mama“.

         Pesma se potom razvija u dva glasa. Prvi glas je unutarnji, lirski subjekat koji na TV ekranu prepoznaje Mitra Šarića, svog poznanika. Drugi glas je u strukturi teksta kurzivno obeležen Šarićev glas, glas svedoka užasnih scena u osnovnoj školi „Kralj Milutin“ u Prebilovcima i šurmanačkoj jami „Golubinki“. Uvođenjem dvoglasa i dokumentarne građe u poeziju postiže se, osim kišovski shvaćene autentičnosti priče i autentičnosti dokumenata, „priželjkivana, viša potpunost lirskog svedočanstva“ (Hamović, 2011, str. 148). Sledeći logiku stvaralačkog postupka i metoda, kada oseti nemoć poezije, pesnik angažuje u pomoć dokumenta, statističke podatke ili fotografije, o čemu sâm svedoči u predgovoru Suvišnoj pesmi (Raičković, 1991, str. 14–15).

         Stradanje Prebilovaca i u poslednjem ratu 1992. godine inspiracija je i Draganu Hamoviću, koji četvrt veka docnije objavljuje istoimenu pesmu „Prebilovci“. I on na početku kurzivom daje prozni uvod, pri čemu je i na planu sintagme najavljen ton pesme. Sve rečenice završavaju se trima tačkama, koje i prekidaju potpune informacije, ali istovremeno i pojačavaju efekat izrečenih činjenica: poslednji rat 1992. godine (čitaocu dovoljan uvod za tematiku); ubačene avionske bombe u kriptu s kostima prebilovačkih mučenika; od jačine eksplozije kosti i zubi utisnuli su se u temelj crkve.

         Četiri naredna katrena u jedanaestercu jesu apelativni glas lirskog subjekta, poziv u Prebilovce, koje je metonimijski selo „što stade u sanduk kostiju“. Posle poluvekovne čamotinje u katakombama „grupni portret smirenih likova“ se vazneo na nebesa bombama, doziva svojom snagom sabranom u „saboru skrhanih koščica“. Na ovom mestu prepoznajemo jake intertekstualne veze sa stihovima Rajka Petrova Noga, posvećenim umrlima „bez groba i biljega“ („I dođeš, ne znaš kome u gostima“) (Petrov Nogo, 2015, str. 36), a pre svega sonetom „Otkrivenje“ iz sonetnog venca „Na kapijama raja“, u kojem „četiri jahača iz bosanske tmuše […] Od dvaput zaklanog Traže da se smiri“ (Petrov Nogo, 2015, str. 66). Poslednjim stihovima „jer svako čini šta mu je posao“ pesma se oslanja na reči i etiku Svetog Novomučenika Vukašina Jasenovačkog: „Samo ti, sine, radi svoj posao“, strašne srpske žrtve i svetiteljsku trpeljivost.

        U isti poetički korpus sa Hamovićevom pesmom „Prebilovci“ može se svrstati „Let anđela“ Budimira Dubaka, istina ne po svim estetskim i vrednosnim dometima. Ono što ih povezuje jeste na početku kurzivom dat prozni uvod u tematiku koja će se obraditi u pesmi – majka koja, ne želeći da ustaše unakaze tela njene dece, skače u jamu sa njima, uz vapaj i krik: „Haj`te, anđeli, da poletimo!“. Ovaj motiv je i istorijski potvrđen: Ljubica Bulut, dvadesetsedmogodišnja majka, tog kobnog dana grli svoje troje dece (ćerku Milenu (1), sinove Miladina (5) i Milenka (7)) i uz krik olakšava im neposrednu, strašnu i preranu smrt.

          „Leta anđela“ se sastoji od pet strofa. U prve dve lirski subjekat (iz pozicije deteta) razmišlja o kamenu koji, bačen iz praćke, ne pada na tlo nošen silom Zemljine teže, već kroz Kumovu slamu leti visoko, „praćen dječjim okom u Božiju jamu“ (Dubak, 2018, str. 276). Treća strofa donosi prevrat; dečak – lirski subjekat obraća se sestri (što se može sagledati u širem kontekstu, sestra može biti bilo koja Srpkinja): „kolovrati tame […] i anđele mame“, a oksimoronska sintagma „donja visina“ jeste ta anđeoska šurmanska jama u kojoj je pokopano, osim ovo troje, preko tri stotine srpske dece.

          Žerar Ženet u studiji Figure, govoreći o motivaciji pesničkog jezika, upravo podvlači reč tama i zaključuje da je to leksema koja se ne može analizirati poput senke ili tmine, već nudi „jednu kudikamo motivacijski bogatiju radnju, uprkos daleko većoj lingvističkoj nemotivisanosti“. Teoretičar piše: „I sama tama, da bi dobila poetsku gustinu, treba da stekne izvesnu verbalnu svežinu tako što će nas navesti da zaboravimo iz čega je izvedena i tako što će iznova staviti u dejstvo zvučna i vizuelna svojstva svog leksičkog života“ (Ženet, 1985, str. 83). U francuskom jeziku reč tama ima „pojmovnu“ rimu sa rečju istina (obscurité/vérité), ali se upravo u srpskom dobijaju ta zvučna i vizuelna svojstva sa rimovanom rečju jama, kojom i počinje četvrta strofa. Nad jamom, deci izrastaju krila poput vatre. Poslednja strofa je, radi pojačavanja pesničke slike, data u vidu majčinog direktnog obraćanja „budućim anđelima“, poziv na let, pravo u okrilje mileševskog Belog anđela.

         Andrićevo transformisanje mita – Osim ova četiri poetska ostvarenja koja tematsko-motivski upućuju na zločin u Prebilovcima, osvetljavamo i umetničku preokupaciju proznih pisaca za ovo mesto velikog srpskog stradanja. Jedan od naših najznačajnijih pisaca koji se, budući da je nesumnjivo bio živi svedok svih dešavanja, nije direktno izjašnjavao o ovoj tematici, jeste Ivo Andrić. To i ne treba da čudi, s obzirom na njegovu društveno-političku angažovanost. Međutim, književnik i akademik Neđo Šipovac,^[4] u pripoveci „Robinja“ koju Andrić štampa 1976. godine u Kući na osami^[5], književni toponim Prebilovići prepoznaje kao Prebilovce, a junakinju pripovetke Jagodu dovodi u vezu sa stvarnom žrtvom iz Prebilovaca, koje je „poznato po tragizmu iz vremena Pavelićevih jamobacača i velike Carevine“ (Šipovac, 2010, str. 370). Pred nama je obaveza da osvetlimo pitanje: kako i na osnovu čega Šipovac dovodi u vezu Andrićevu junakinju pripovetke „Robinja“ i stvarnu žrtvu iz Prebilovaca iz vremena Drugog svetskog rata?^[6]

           Andrićev prijatelj i veliki pisac srpskog jezika, Meša Selimović,  napisao je studiju o Andriću kao piscu sposobnom da zametne trag i njegovoj potrebi da sve što piše smesti u neko vreme koje je neprepoznatljivo, u kome nema datiranja. Razlažući problem, Selimović zapravo postavlja pitanje: zašto to čini veliki Andrić? Da li je to književni metod ili je takvo opredeljenje psihološke prirode? Kao analitičar, dakle, svodeći problem na teorijsku i književnoistorijsku ravan, Selimović smatra da je to bio književni metod kojim su se služili i drugi veliki pisci.

Šipovac veruje da je Andrića bolelo to što se desilo u Prebilovcima i da nije mogao da izdrži pritisak koji se oseća povodom tog strašnog stradanja pa zato piše „Robinju“. Gotovo da sledi gorenavedenu Selimovićevu tvrdnju hipotezom da Andrić menja ime sela i radnju smešta u davna vremena. Postoji mogućnost i da se selo nekada drugačije zvalo. Na ovo pitanje odgovor mogu dati etimolozi ili istoričari jezika. Malo je verovatno da neko poput Andrića, vrsnog poznavaoca Bosne i Hercegovine, pravi grešku.^[7]

         Šipovac misli da je „Andrić je bio slobodan čovjek dok nije ušao u komunističku partiju, a onda je postao vrlo poslušan. Morao je da pati kao takav čovjek u režimu u kojem je ljudski život bio manje vrijedan od čaše vina“ (Šipovac, 2011, str. 11). Imao je, međutim, savest, i osećao je potrebu da ispriča jednu takvu priču, koja će na metaforičan način posvedočiti o zločinu o kome se ne sme ćutati. Da je „smjestio radnju tačno u određeno vrijeme i imenovao ko su zločinci, a ko žrtve, onda ne bi bio više Andrić. Onda ne bi imao više podršku toga društva, jer je upravo to društvo zabetoniralo masovne grobnice i nije dalo da se pominju. Ako bi ih on, dobitnik Nobelove nagrade, otvorio pričom, to bi bila katastrofa! Jednostavno to je nedopustivo“ (Šipovac, 2011, str. 11).

        Na pitanje da li je „Robinja“ inspirisana baš mladom Prebilovčankom koja je sama sebi presudila u kavezu sklepanom od drvenih letvica, akademik Šipovac upućuje na andrićevski metod transformisanja mita, ali ne isključuje ni tu mogućnost: „U raznim jamama bilo je tih pojedinačnih slučajeva, potresnih ili djevojka ili starac koji neustrašivo idu u smrt […] I u Pavelićevoj jamobacačkoj državi bilo je ljudi koji su preživjeli tu stravu i o tome užasu pisali, pričali i svjedočili. No u ovoj noveli pisac je ostao na ravni emocionalnog svrstavanja. U njoj nema opisa zločinačkog spaljivanja sela i ubijanja svega živog u njemu, što je bila slika ustaškog zločina 1941. godine na ovom lokalitetu. On je lijepu djevojku izveo iz grotla zla i uveo u ličnu nesreću, koja je uopštena do te mjere da je opšta slika stradanja kroz njenu žrtvu potresnija od opisa kolektivnog stradanja i sravnjivanja sela sa zemljom“ (Šipovac, 2011, str. 12).   

          Inače, Robinja pripada krugu onih najboljih Andrićevih priča i nosi sve vrhunske odlike njegovog stila i pripovedanja koji pripadaju integralnom realizmu.

         Istorija Srba od klanja do oranja – Milorad Ekmečić, poznati istoričar, rođen u Prebilovcima u kome je stradalo sedamdeset osam lica sa ovim prezimenom, za svoju „Istoriju Srba u novom veku (1492–1992)“ sa naslovom Dugo kretanje između klanja i oranja pozajmio je od „mladog pesnika Ive Andrića“, koji je povodom stvaranja Jugoslavije 1918. godine rekao da je njenim stvaranjem „završena ona kobna linija srpske historije što se bez prestanka kreće između klanja i oranja“ (Ekmečić, 2011, str. 371).

         I zaista, istorija ponovo potvrđuje ovo kretanje. Potomci stradalih u hercegovačkim jamama 1990. godine, gotovo pola veka nakon zločina, progovorili su o stradanju i posmrtne ostatke svojih predaka položili su u obnovljenu crkvu u Prebilovcima. Međutim, samo dve godine kasnije ona će  u građanskom ratu i tokom raspada Jugoslavije ponovo postati ustaška meta. Tog 24. novembra 1990. godine pred prebilovačkom školom, gde su prebačeni ostaci žrtava iz jame Golubinke i još nekoliko hercegovačkih jama, govoriće i akademik Milorad Ekmečić. Postaviće pitanje na koje ni jedna knjiga i ni jedan zdrav um ne može dati odgovor: ZAŠTO? Zašto su na tako monstruozan način stradali nevini, žene i deca? Istorijski izvori kažu da je ustaški plan bio da se do 6. septembra 1941. godine uništi svo pravoslavno stanovništvo i u ta sela nasele stanovnici dve vere. „Od 64 miliona ljudi koliko je stradalo u Drugom svjetskom ratu, na srpski narod otpada više od jednog miliona“ (Ekmečić, 1991, str. 120). Samo su Jevreji gore prošli od Srba, koji su naučili da prkose i ginu za svoju zemlju. Tako su u svesti i sećanju i jame postale „nešto više od velikih stratišta. One su postale novi kosovski ep srpskog naroda. Pepeo iz kojeg se rađa novi život“ (Ekmečić, 1991, str. 121).

         Pitanje jeste humanističko, ali istorijski povodi, uzroci i razlozi se na humanizam ne osvrću, i to je ono što istoričar zna, ali ne kazuje. Iz prebilovačkog pepela, kao i iz onog iz Hirošime, oba sa zlokobnim datumom 6. avgust, obnovili su se životi koji svakodnevno svedoče o besmislu svakog rata – naš je takođe humanistički zaključak. Ali on ne može da umanji dramu stradanja i uništavanja Srba. Zato analizu na primeru srpske poezije i proze okončavamo kao prilog kulturi sećanja sa idejom da se iz istorije nauči ono što je nužno za nacionalni opstanak, a ne da se istrajava na principu inata. Primeri koje smo analizirali su svakako višeznačni. Oni potvrđuju filozofemu ili tvorački umetnički princip Dostojevskog da „ništa nije fantastičnije od stvarnosti“. Istovremeno oni upućuju, kako pokazuju naši pisci, i na značaj dokumentarnog postupka u književnosti. Taj značaj je obrazložio i Danilo Kiš u Času anatomije, koji se i sâm afirmisao i potvrdio kao još jedan „literarni hroničar“ svojim antologijskim ostvarenjima. Sve to nas navodi na zaključak da hercegovačko selo Prebilovci postaje još jedan mitopoetski prostor srpske književnosti i umetnosti koju upotpunjuje i dokumentarna filmska građa. Ono ostaje i velika tema srpske nauke.

Beleška o autorima:

Dr Ana Mumović, viši naučni saradnik, rođena je 1980. godine u Kosovskoj Mitrovici. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Prištini, magistrirala na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i doktorirala na Fakultetu za kulturu i medije „Megatrend“ univerziteta. Bavi se istorijom srpske književnosti. Radove objavljuje u domaćim i međunarodnim časopisima. Autor je naučnih monografija: Vera u stvaranje: verski motivi u pripovetkama Sime Matavulja (2011), Kosovo – otvorena tema (2015) i Pregled istorija srpske književnosti (2021).

Dr Sena Mihailović Milošević, stručni saradnik, rođena je 1986. Godine u Vranju. Diplomirala, magistrirala i doktorirala na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bavi se srpskom književnošću 20 veka. Objavila je više od trideset naučnih radova i učestvovala na više domaćih i međunarodnih naučnih skupova.

Autorke su zaposlene na Institutu za srpsku kulturu Priština – Leposavić.

_____________________________________

[1] Prostori srpske kulture se ovde sagledavaju kao alternacija pojmu srpski kulturni prostor, u kontekstu šireg i adekvatnijeg određenja stanja kulture srpskog naroda, o čemu piše Dušan Ivanić u studiji „Prostori srpske kulture: dijahroni i sinhroni aspekti“ (Ivanić, 2020, str. 31).

[2] Stranica veb-sajta Prebilovci – selo na internetu  formirana kao virtuelna zajednica Prebilovčana može se posmatrati kao enciklopedija i antologija. Zalaganja Aca Dragićevića, osnivača i urednika ovog portala, prepoznata su i u kulturnoj javnosti Srbije. U knjizi Porodični azbučnik Dragana Lakićevića nalazi se pesma „Švedski vuk“, posvećena upravo Dragićeviću i svim njegovim zalaganjima za očuvanje kulture sećanja. „Nesuđena majka Acina/Ostade u toj jami/I ne dospe da ga rodi./Duboki su srpski grobovi – dna im nema./Možda smo zato nebeski narod,/Jer se nebu ne teži samo u visinu,/Nego i u dubinu sebe i sopstva.“ (Lakićević, 2002, str. 243) Metafora „nesuđena majka“ odnosi se na pokojnu Todu Dragićević, prvu ženu Acovog oca Spasoja, koja je sa sinovima Vasom i Momom živa bačena u šurmanačku jamu. Ovu pesmu treba dovesti u intertekstualnu vezu za pesmom „Let anđela“ Budimira Dubaka i let u jamu posmatrati kao zalog za vekovno srpsko opredeljenje za ulazak u „carstvo nebesko“.

[3] U Popovićevoj antologiji su sabrani stihovi podeljeni po ratnim vremenima: Uoči balkanskih ratova i balkanski ratovi (1912–1913); Prvi svetski rat (1914–1918); Drugi svetski rat (1941–1945); Kosovo i Metohija od 1945. do danas; Raspad Jugoslavije i ratovi 1991–1995 i Nato pakt u ratu protiv Srbije 1999.

[4] Neđo Šipovac (1938–2010), srpski književnik, romansijer, esejista, književni kritičar i pesnik, rođen je u Hercegovini i veliki broj svojih radova je posvetio zavičaju i svom sunarodniku Ivi Andriću. O Andriću je  napisao monografije: Tajne i strahovi Ive Andrića (2007), Ivo Andrić u Hercegovini (2009) i Zovem se zagonetka: Sve ljubavi Ive Andrića (2012).

[5] Andrić selo imenuje kao Prebilovići i radnju priče smešta u davna vremena, kada je trg u Herceg Novom, zaista bio pijaca robljem, a nedaleko od kojeg je i sâm pisac imao kuću. Devojka na neobičan način nagoni pisca da čuje njenu priču: „To je susret koji čovek nikad ne bi poželeo da doživi, ali koje se ne može izbeći. I ovo mi nije ispričala robinja sama, nego teško i jednolično talasanje južnog mora koje, u tami, uporno udara u temelje novljanske tvrđave. Ono je došlo jedne noći u ovu moju sarajevsku samoću, probudilo me iz prvog sna i nagnalo da slušam njegovu priču“ (Andrić, 1976, str. 86).

[6] „E, u tome smislu sam ja, istražujući Andrića i Hercegovinu, doveo Andrića u vezu sa ʼRobinjomʼ, ali u konkretnu vezu. Zašto? On je često boravio u Počitelju, a od Počitelja do Prebilovaca nije daleko. Zločin 1941. godine u srpskom selu Prebilovci na Neretvi je bio monstruozan. Andrić je morao čuti o njemu. Sa druge strane on je bio poslanik osam godina i bio je vrlo dobro obavešten o kretanjima u BiH. Družio se sa Đurom Pucarem-Starim i Rodoljubom Čolakovićem, volio je te političke vrhove, tu se osjećao sigurnim. On je morao čuti za Prebilovce i to šta se tamo dogodilo, ali vjenčan za to čuvanje tajne, što je naslijedio od jednog italijanskog srednjovjekovnog pisca Gvičardinija koji je napisao više eseja o tajni uopšte u svijetu, bez koje čovjek ne može imati mira“ (Šipovac, 2011, str. 12).

[7] Šipovcu bi mogli dati za pravo i romanopisci Vladimir Kecmanović i Dejan Stojiljković koji u romanu Kainov ožiljak (2019) osvetljavaju misiju Andrića u nacističkoj Nemačkoj, i pokazuju kako njegovi junaci zla (Karađoz, Mustafa Madžar) i taj čitav „svet pun gada“ i svet proklete avlije nije produkt samo Andrićevih istraživanja u arhivima i mašte, već da je nastajao u direktnom sučeljavanju sa nacistima kao nosiocima zla.

--------------------------------------------------------------------------

Literatura:

Asman, J. (2011). Kultura pamćenja: pismo, sećanje i politički identitet u ranim visokim kulturama. Beograd: Prosveta.

Ženet, Ž. (1985). Figure. Beograd: "Vuk Karadžić".

Andrić, I. (1976). Kuća na osami. Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje: Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla.

Delić, J. (2015). Uvod u Nogovu poetiku. Poetika Rajka Petrova Noga (str. 11–23). Beograd–Trebinje: Institut za književnost i umetnost, Dučićeve večeri poezije.

Dubak, B. (2018). Let anđela. U R. Popović, Mi znamo sudbu. Banja Luka: Društvo nastavnika srpskog jezika i književnosti Republike Srpske.

Ekmečić, M. (1991). U S. Raičković, Suvišna pesma (str. 119–123). Beograd: Srpska književna zadruga.

Ekmečić, M. (2011). Dugo kretanje između klanja i oranja : istorija Srba u Novom veku : (1492–1992). Beograd: Evro-Đunti.

Ivanić, D. (2020). Prostori srpske kulture: dijahroni i sinhroni aspekti. Srpski kulturni prostor: ustrojstvo, problemi, vrednosti (str. 31–35). Novi Sad: Matica srpska.

Lakićević, D. (2002). Porodični azbučnik. Beograd: Dereta.

Pantić, M. (1999, novembar 13). Nova ratna proza. Vreme, 462, 26–27.

Petrov Nogo, R. (2015). Poezija II. Podgorica–Trebinje: Štamparija Makarije: Obedsko slovo: Hercegovina izdavaštvo.

Prebilovci – selo na internetu. (.). Preuzeto sa  https://prebilovci.net/index.php/srb/2015-07-03-06-45-52/2015-07-06-06-25-35

Raičković, S. (1991). Suvišna pesma. Beograd: Srpska književna zadruga.

Hamović, D. (2011). Stevan Raičković – liričar među činjenicama, dokumentima i citatima. Književna istorija, 143–144, str. 139–158.

Hamović, D. (2015). Hercegovina kao mnemotop u poeziji Rajka Petrova Noga. Poetika Rajka Petrova Noga (str. 63–78). Beograd–Trebinje: Institut za književnost i umetnost, Dučićeve večeri poezije.

Hamović, D. (2016). Meko jezero. Beograd: Srpska književna zadruga.

Šipovac, N. (2010). Prebilovci u noveli Ive Andrića: Hercegovka na trgu robova. Nova Zora, 25–26, str. 368–379.

Šipovac, N. (2011). Hercegovina kao životni i literarni izazov. Diaspora/Dijaspora, 80/2011, 11–13.

----------

Napomena urednika zavičajnog portala

Rad „Let u jamu – Prebilovci u srpskoj književnosti“ zavičajni portal prenosi u cjelosti uz saglasnost autorki i uz minimalne izmjene. Izvorno rad je objavljen u zborniku radova sa desete konferencije posvećene Stradanju Srba, Jevreja, Roma i ostalih na teritoriji bivše Jugoslavije koja je održana 27. januara 2023. godine u Beogradu i koja je imala međunarodni karakter. Organizator je bio Fakultet za poslovne studije i pravo Univerziteta „Union – Nikola Tesla“, Beograd, 2023.

Portal Prebilovci -  selo na internetu rad dr Ane Mumović i dr Sene Mihailović Milošević objavio je u maju 2023. godine