.

Сена Шијак Марковићви

Пребиловка*

          Није да није вјеровала, али би се у тренуцима горке сјете бојажљиво побунила: "Да га има (Бога), било би га у Шурманцима кад су бацали нејач у јаму!"

          Без мушке главе у кући, између старе свекрве и мене нејаке прихватила би се посла недјељом и свецом уз оно "Молећ' Бога" и "Да Бог 'прости". Никад, али никад Шестог и Једанаестог августа не би радила ни у рукама. За њу су то била два најцрвенија слова; Пребиловке у шурманачкој и Клепчани у бивољској јами.

          Нит' је плакала, нит' је пјевала.

          Ријетко би се насмијала. Није се жалила ни на бол, ни на умор. Није имала ни коме. Борила се да не иде у комшилук по кап зејтина, газа, шаку соли, шећера…

          Није ме водила за руку, ни цупкала у крилу. Није прослављала моје похвале и успјехе у школи. Ни рођендане.

          Мало су јој биле двије руке за мотику, срп, виле, грабље, сјекиру, канте, вреће, сепете, ужад, игле, куђељу...

          Копала, жела, купила, пластила, ограђивала, подзиђивала, музла, крпила, шила, прела...

          Ниједна њива необрађена од Груда до Крча и Скочима. Орање и косидбу одрађивала животом и скромном платом физичке раднице. И, никад ником дужна.

          За мејсечине на њиви, а у раздање, кад Мујо пропјева, у Догани (Дуванска станици) сортирала бале и износила их на ферментацију уз 99 степеница. Данима је нисам ни виђала.

          Кад пукне врбов вез, ја и сноп закотрљамо се наглавачке. Док ја држим соху, да мулан Бенито не превали самар, она одједном подиже сноп сирове зеленике дода устрешељ и бреме на своја леђа.

          Кад сам почела схватати питала бих се одакле јој, тако ситној, толика снага?!

          Дрва смо брали у Црном брду и морали проћи путељком између брда и језера. Крај једног улегнућа и неколико разбацаног камења увијек би нијемо застала. Ту јој убили мајку (довукли је на поњави непокретну) и сестру, ђевојку након иживљавања.

          Кад их је она о Илијиндану тражила, први пут је спасила Нефа у димијама и шамији; други пут Балдо у изби испод дувана, да би, ипак, завршила у школи са осталим Пребиловкама.

          Много пута је, у муци, проклињала свој живот који јој је тада поштедио А. Раич- Шута, друговао с' оцем по прелима.

          Превише јој је било болно свједочити Земаљаској комисији о недјелима тих чудовишта опијених злом и вином из Бароновог подрума. Немам ни ја снаге ни адекватних ријечи за то мада осјећам и потребу и дужност и мислим да ми је то мисија као непосредном потомку тих мученика.

          Само њој је била видљива та бројаница ђевојачких имена из школе: Стана, Даница, Фимија, Јелисавка, Ковиљка, Љубица, Стоја, Милева, Драгиња, Радојка, Софија, Мара, Јока...

          Тог шестог августа 1975. године на Подворници у живот је повратили стриц и стрина. Једанаестог августа судско-медицинска комисија констатовала је узрок смрти. Срце!

          Срце које никад није пребољело!

---------------

* Пребиловка је Борика Ждракановић Шијак 1915 - 11. августа 1975. године. Рађање ове приче постакла је прича Милорада Ђ. Екмечића Причао ми је ђед.  Учитељица у пензији Сена Шијак Марковић објавила је књигу сјећања на дјетињство: Уз Брегаву низ Брегаву, Београд 2017. године. Завичајни портал те године објавио је Сенину причу Славица и Гигуша. Фотографију куће у којој су живјели Борика и Сена након убиства Борикина супруга Спасоја Спасе на Спасовдан 1941. године снимио је Драган Брњашић. На порталу Пребиловци- село на интернету прича њене кћерке Сене, публикована је у јуну 2023. године.