.

Књига о страдању становника Пребиловаца у «оном и овом» рату

Књига Радмиле Јовановић може се читати и као збирка приповедака и као роман и као трагедија будући да су приче повезане темом страдања српског народа, каже у име издавача у предговору Оливера Радуловић. Портал Пребиловци-село на Интернету преноси предговор овој књизи.

Књига Радмиле Јовановић Анђели моји, хајде да летимо потресна је прича о страдању Срба у Хeрцеговини која потврђује да се историја понавља и да су жртве рата најслабији и најнедужнији. Посвећена је Љубици, Пребиловачкој мајци, која је, према сведочењу егзекутора, после Видовдана 1941. године загрљена са своје троје нејачи полетела изнад тамне дубине у Шурманачку јаму. Наслов књиге представљају последње речи хероине: Анђели моји, хајде да летимо којим је соколила своју децу и уливала им наду у последњим тренуцима живота. Написана је с уверењем да људи живе колико и сећање на њих и да се сваки пут пробуде из последњег сна када се исприча њихова животна прича. Ова књига је кенотаф, празан гроб подигнут жртвама пребиловачке јаме у Шурманцима и свих околних јама у долини Неретве, чија је заједничка спомен-костурница – затрављена ледина. Ауторка, бележећи имена и презимена жртава најсуровијих злочина које памте ови простори, и њихове судбине, спасава их од заборава и подиже трајни споменик који нико не може порушити ни оскрнавити. Ова књига је настала из патње, бола, очајања и осећања немоћи, њу су писали животи невољника који су протеривани, искорењивани, спаљивани, неправедно убијани. Слово Радмиле Јовановић сведочи да се ни један злочин не може сакрити нити сећања спалити о чему говори и старозаветна Књига Постања која осуђује братоубиство као смртни грех. Крв мучки убијеног и закопаног брата Авеља превире из земље и виче до Бога који суди: Да си проклет на земљи која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје.

Књига Радмиле Јовановић има сложену композицију и састоји се од шест прича: Зима у души, Име, Клетва, Пливач, Окупација и смрт у хиљаду слика (или једне задушнице) и Тропрсти штап. Може се читати и као збирка приповедака и као роман и као трагедија будући да су приче повезане темом страдања српског народа. Наративне целине ове потресне књиге могу се доживети и као истинита сведочења мноштва страдалника који се или сами исповедају или се приче саме приповедају, израњајући у сећањима сведока злочина, у чијој свести се преображавају у митску повест о страдању изабраног народа и његовом тегобном животу у расејању, као ношењу крста с Голготе. Проблем изгнанства и избеглиштва је потресно отворен на страницама књиге Радмиле Јовановић.

Како другачије назвати човјека или жену, него илегалцем, ако испод привидно мирног лица скрива своје мишљење, просуђивање и своју нацију, а до „неподобних“ информација долази скривено слушајући забрањене радио станице. О књигама, часописима и новинама, па чак и неким другим материјалним успоменама да се и не говори. То су уједно и најбољи делови ове књиге која говори о људима без слободе који су разбаштињени, спаљена су им огњишта, а имена избрисана из књига рођених, којима је једино остало сећање. Биљана, јунакиња овог романа о демону у људима, бори се против мржње, огорчења, осветољубља, питајући се: – Могу ли људи, који су направили те злочине или они који то само одобравају, вјеровати у Бога? Појаву Међугорске Госпе на том простору у близини стратишта, на врху брда, нараторка чита као небески знак и доводи у везу с потребом прочишћења и искупљења. Јер, могу ли они исти људи који су убијали као дивље звери и њихови потомци окрвављеним рукама молити Бога?

Псалми су зборник молитава, химни и плачева, канонски део Старога завета који игра важну улогу у хришћанској литургији. 10. Псалам посветио је псалмопојац Давид, гоњен од Саула, свим неправедно прогоњеним људима. Користан је и искупљујући за све који су претрпели неправде и увреде од непријатеља видљивих и невидљивих. На Господа се поуздах, како ћете рећи души мојој: Пресели се на гору као птица. Зашто ме, вели Пророк, саветујете да бежим када се уздам у Свевишњега. Лет мајке Љубице с њеном децом дописао је још један плач над неправдом и уклопио се у савршену целину Давидових Псалама коме се, у тренуцима малодушја чинило да је Спаситељ далеко, окренуо је лице своје док грешници затегнуше лук, припремише стреле у тоболцу, да устреле у мраку праве срцем. Прогоњеном праведнику једино остаје да призове Бога из најдоње јаме у коју је бачен. Извади ме из јаме која бучи, из глиба, и постави на камен ноге моје и утврди стопе моје. Ове древне речи као да изговарају у ропцу недужне жртве књиге Анђели, хајде да летимо.

Књигу Радмиле Јовановић треба прочитати да се опрости, али не заборави наша даља и ближа историја. С вуовом потресном исповешћу треба да се суоче не само хришћани, него и сви хуманисти и људи добре воље који трагају за истином. Јер како рече Господ Каину:

Шта учини?
Глас крви брата твојега виче са земље к мени!

Оливера Радуловић