Анђа Г. Шушић
РАДЕ
Ноћ беше добро одмакла, а Раде Ћук није ни помишљао да оде на починак. Дубоко замишљен седео је поред отворених врата, Било је пријатно априлско вече у коме су се мешале блага медитеранска клима и свежина која је продирала од планине Вележ и оближњег језера Шкрка.
Пребиловци смештени на левој обали реке Брегаве, уз само њено ушће у Неретву, никада нису кубурили са водом као остали херцеговачки крајеви. У рано пролеће кренуло би зеленило. Тако је било и ове године. Обилност кисеоника пружала је угодно дисање и неку милину, потребу да се пуним плућима заграби та лепота.
Пре неколико дана проглашена је Независна Држава Хрватска. Одмах се осетила нека нова „клима“ неповољна по српски живаљ. Некакви прогласи, обавештења, упутства, провокације, одузимање оружја, па и дрско ситно пљачкање, били су сигурни знаци да се нешто иза брда ваља. Његова чељад су спавала а Раду неће сан на очи. Не да му се. Није лако бити паметан у оваквим временима.
Рат је!
- А кад је рат, ништа није сигурно- крену Раде за својим мислима
– Да ли је рат праведна и часна ствар, ко је ту поражен а ко је победник?
Са гледишта обичног човека сви су губитници, нико није сигуран. Државе бележе и уцртавају себи поене, а људи гину, породице се разарају, добра се уништавају, пљачкају, нестају. О којим резултатима ту може бити говора?
Човек треба да живи, да се оствари, и да се једног дана угаси. Не пре тога. Прекинути живот нема смисла, ни оправдања. Тек кад испуни смисао и оправданост свога постојања, човек одлази природним путем, у дубокој старости.
Данас је Велики петак. Страдални дан. Сви смо патњи дужни. Можда на данашњи дан више него икад. Он нас опомиње на муку Исусову. Колико пута смо је заборавили, а нисмо смели. Тако смо се и огрешили. А он је за нас и пострадао; откупљујући наше грехе. Ми ни пред тим чином не застанемо увек, а требало би да то учинимо:
Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешног – молио је Раде из дубине своје наново рођене душе.
– Не дозволи, Боже мој, да гледам њихову патњу…мајка стара и намучена, деца ситна, незнају још ништа а Смиљка нејака. На иметак ни не мислим. Нека све оде! Ако преживимо, заимаћемо поново. Ако не преживимо и не треба нам ништа. Нека је Богу хвала!
Поклањамо се твојим мукама, Христе, Боже наш…
Каснија дешавања ће показати да је његова молитва услишена. Раде заиста није видео муке његове породице. Своје је доживео. На Видовом пољу. Раде Ћук, један од Пребиловачких мученика.
Рат је отац свему и свему краљ – рече Хераклит.
Ни у чему нису, као у рату, промене тако видљиве.
Све тече и пролази. Ништа не остаје онакво какво је било. Убрзано се мења. И сам човек је подложан тим променама. Оне су сталне и у наглашеној су међусобној супротности. Човек ради и одмара се, будан је и спава, млад је и стар, ко живи мора и да мре. У тој размени супротности тече и сам живот. Тако је, и то је нешто што нам је дато и против чега се не може јер човек је део природе и подлеже њеним законима. И кад би се могло не би требало ићи против тога.
Смењују се дан и ноћ, светлост и тама. И они су у супротности.
Месец је хладан а Сунце је топло; оно је извор живота. Ипак, обоје се крећу по правилима и законима Космоса.
Небо је мрачно и натуштено; облачно доноси кишу, а ведро и насмејано је кад је обасјано сунцем. Ипак: ни без кише, ни без топлоте, нема живота.
И баш та супротност је клица живота. И то је природа. Она тако функционише, одржава равнотежу.
Проблем настаје кад човек одлучи да узме ствар у своје руке и поремети тај природни склад. Замисли да је он сами Бог.
А није!
Човек је спреман да иде тако далеко да се дрзне да суди Сину Божијем:
- Помози ми, Боже! Заиста нису знали шта чине. Ево, и ја сам грешан.
Дошао је рат. Освануо је Велики петак у сред рата. Мој живот виси о концу. Господ се одрекао свога живота. Ја бих да свој сачувам. Нисам до сада тако размишљао, а сада видим да тај мој живот, уствари, мени ни не припада. Поклоњен ми је. А ја имам задатак да га чувам, осетим и оправдам величину тога поклона. Господ је страдао да би откупио наше грехе, а ми састрадавамо кроз искушења. И љутимо се због тога. Човек је одиста несавршен. А, створен је по лику Божијем. Често није спреман да следи тај пут. Отима се. То је та вечита борба између добра и зла. Тешко нама на томе путу- тако је размишљао Раде.
У памет му дођоше више пута понавњане мајчине речи:
- Идите код Крстиње, на Пустипухе!
– Нека мајко, још мало, да видимо куд је ово навегало? Можемо и касније отићи. Ваља њиве засејати. Земља воли да рађа. А жив створ мора да једе.
Раде изађе на изван, скиде капу и прекрсти се. Нека ватра му удари у лице. Иза планинских врхова помаљала се зора. Необично црвена.
– До сада оваквих свитања нисам гледао- помисли, и опет се прекрсти.
– Даће Бог добро!
Огласише се орози. Складним кукурикањем; дозивима и одзивима. У трену уприличише идиличну слику села.
– Благо њима, они не знају ништа!- уздахну Раде и прекрсти се и по трећи пут.
Лаганим кораком крену у кућу. Смиљка је пословала око огњишта, а мајка изнесе воштаницу. Данас је ваља упалити.
– Помаже Бог! Добро вам јутро…поздрави их он.
– Бог ти помог'о и добра ти срећа…одговорише оне.
Наступи нека тешка и чудна шутња.
– Такав је дан. Велики петак је. И треба да буде тихо- закључи Раде и оде да обиђе благо, Оно је чекало да буде намирено. По први пут не осети радост. Некако безвољно положи им храну и врати се у кућу. Присећао се касније тога тренутка. Није знао да ли му се то учинило или је било стварно али стока је некако невољно прилазила храни. Уме ајван да предосети несрећу…
Већ у мају месецу кренуће оно чему се нико није надао.
Биљешка о аутору
Анђа Г. Шушић рођена у Гајдобри 1947. године. Пише поезију и прозу. Номинована је за члана удружења књижњвника Србије док је члан Друштва књижевника Војводине и СКОР-а (Савеза књижевника у отаџбини и расејању). Објављивана је у више зборника и књижевних часописа у Републици Србији, Републици Српској и иностранству.
