.

Раде Ликић

Радојка

          Нама, којима су мјеста страдања дио породичне историје а не само дио националних духовних коријена, она представљају све оно што смо доживјели од када смо се родили, и оно лијепо чега се са радошћу сјећамо и оно ружно што нам сузе мами и што би понекад хтјели заборавити. Тако то бива, нама је страдални завичај све у животу а неко наше крајеве зна само по злу које се ту одиграло и види га као поприште нове Голготе на којој је живот утихнуо и гдје се нијемо и дирнуто ходочасти, те се само поје о смрти.

          Тако ћу ја, нек ми опросте жртве, на помен страдалних Пребиловаца, прво се сјетити једне романсе о којој нећу писати, а одмах потом мајчиних првих слова што ју је у пребиловачкој основној школи научио чувени учитељ Ћетко Копривица. Мајка је рођена на Кљенку двадесетак километара од Пребиловаца, али ту је учила школу, јер рат се јесте био завршио давно, али у главама људи још је упорно трајао и то још жешће и прљавије. Срби, привидни побједници, оправдано су мислили да Хрвати нису платили довољну казну за усташке злочине, док су Хрвати под теретом привидног пораза, мора се рећи, понекад и са правом, мислили да исувише тешко плаћају своје грешке и заблуде о Независној Држави Хрватској. Те 1959-те. године моју мајку не дадоше у школу у оближњем Драчеву гдје би била једино српско дијете, него је послаше у Пребиловце да међу једновјерном браћом и сестрама стиче прва школска знања. Оправданост те одлуке била је јасна кроз четири године, када је мајка пошла у пети разред у осмогодишњој школи у Вишићима, гдје јој је неки дјечак, знаковитога имена Адолф, руком као ножем прелазио преко грла, чинећи тако у игри оно што је слушао да су одистински чиниле његове комшије или рођаци двадесетак година раније. Истине ради, треба рећи да су неки хрватски дјечаци бранили мајку, али она је своје школовање наставила у Сарајеву и у родни крај се вратила као већ стасала дјевојка. Да мајку родитељи упишу у пребиловачку школу, припомогло је то, што је тамо, у том тешко похараном селу живјела ђедова најстарија сестра Радојка. Радојкин живот је био тежак, што није био јединствен случај у долини Неретве, али она је своје тешке недаће прегрмила и дочекала живот достојан човјека и дубоку старост, свједочећи тако на неки земаљски начин небеску истину о Васкрсењу.

          Кад ми пред очи дође лик бабе Радојке, на ум ми падне одмах црногорски књаз Никола. У мојој глави, баба Радојка највише је личила на њега. Скоро увијек сједећи у раширеном ставу, поприлично отежала, са назнаком бркова изнад горње науснице, само јој је још дугачки чибук фалио да личи на каква остарјела намргођеног црногорског јунака или сама Књаза, али само док ме не угледа. Тада би јој лице обасјала, топлина блиставог осмијеха док шири руке и љубећи прима у загрљај најстаријег унука њеног брата. Кажу да је у вријеме ђевовања Радојка била епска љепотица, што може бити истина. Гледајући старе фотографије њеног ђеда Ристе и прађеда Михе није тешко закључити да се радило о изузетно и ђаволски ружним људима, али су се ваљда као главари и капетани, те богати домаћини женили љепотицама, па су се дјеца увртала на мајчину страну. И стварно сво потомство Радојкиног оца Војислава одликовало се неком отменом љепотом, изузев мене, који се бацих на Ликиће, гдје се генерацијама рађају преслике очинских робусних физиономија и масивних глава.

          Радојка се родила на Кљенку 1912. године као најстарије дијете Војислава Брстине и његове супруге Иконије, рођене Кучинар. Иза ње родитељи јој добише још пет синова и двије кћери од којих једна умрије као мало дијете. Рано се задјевојчила, те рано и удала за Душана Тохоља у Клепца. Био је то вакат када су жене рађале док су могле, па је Радојка била носећа истовремено када и њена мајка Иконија. Данас се то многима чини заосталим и неприкладним али тада је много дјеце умирало, али се много и рађало па је то био начин опстанка и продужења лозе. О њеном животу до 1941. године слабо шта знам, али се он није могао разликовати пуно од живота осталих сеоских жена тога доба. Значи тежак рад и рађање дјеце. Па тако је и Радојка са супругом до избијања Другог свјетског рата изродила двије кћери, Косу и Велу, те сина Николу.

          Много је написано о страхотама које су се десиле у Херцеговини љета 1941. године, о јамама, о клањима о депортацијама, о страдалима… али чини ми се да је мало пером забиљежено о страховима, зебњама и траумама оних који су преживјели. Тешко је и душманину пожелити да дочека оно што је у неколико дана јуна 1941. доживјела и дочекала Радојка. Прво су 25 јуна на ријеци Крупи усташе мучиле и убиле њеног оца Војислава и браћу јој Новицу, Љубу и Милована. Могуће да Радојка вијест о страдању оца и браће није ни чула када су на Видовдан усташе њеног супруга Душана бациле у јаму на Бивољем Брду, заједно са осталим одраслим Клепчанима. Треба бити посебно осјетљив и надљудски саосјећајан па бити свјестан шта су у селу Клепцима бројне удовице са мноштвом дјеце осјећале и чему су се надале, на који су начин прехрањивале дјецу у опљачканом и похараном селу опрхване тугом за својим вољеним мужевима, браћом и очевима који су страдавали на разним стратиштима јужне Херцеговине. Било је то вријеме црних марама и нијемих суза које нису имале када тећи од борбе да се преживи и да се дјеца нахране и сачувају, и све то уз велики страх за животе јер усташе свој крвави пир нису завршиле, али су се у јулу 1941. мало примириле. Страховале су удовице широм јужне Херцеговине и за своје одраслије кћери које су усташе хтјеле присилно да удавају за сиромашније Хрвате, не би ли се дочепали њихових имања. По Радојкину сестру Љубицу, крвави усташки сватови дошли су на Кљенак, али је она бјежећи кроз прозорско окно успјела да се домогне Метковића, гдје јој је усташки ројник, неки искрени хрватски домољуб пружио уточиште не вјерујући какве се страхоте дешавају у Херцеговини. У Клепцима је тада столовао католички жупник дон Илија Томас. Под његовим патронатом утемељиване су институције Независне Државе Хрватске у чапљинском крају, провођено је и покатоличавање, да би се како су говорили, спасиле само шизматичке душе али не њихови животи. Дон Илија је био организатор и оног што ће слиједити, а што ће ући у историју као примјер у какве се звијери људи могу претворити.

          Да се усташе нису зауставиле у свом безумљу било је јасно већ почетком августа када су опколиле Пребиловце, које од Клепаца дијели само брдо. У данима бестијалног дивљања усташког олоша, убијен је по разним стратиштима око села и бачен у јаму Шурманци крај Међугорја, никада до краја утврђен број, жена, дјеце, стараца и мушкараца. О томе је доста писано, па се нећу пуно задржавати на описима самог злочина. Читао сам неке ружне коментаре у литератури и на друштвеним мрежама како су у Пребиловцима преживјели мушкарци побјегли и оставили нејач али то може рећи и забиљежити само онај ко није упознат са свим околностима око усташких злочина у Херцеговини и чије су главне животне недаће своде на баналности. До пребиловачког масакра усташе су само ријетко убијале жене и дјецу, мета су били одрасли мушкарци, па тако Пребиловчани,поучени искуством, а немогући појмити да ће усташке звијери кидисати на жене и дјецу, проводили су вријеми кријући се изван села у мочвари. Када су сазнали размјере злочина који је погодио и у смрт однио њихове ближње, многи од њих су се јавили усташама и добровољно отишли у смрт, а у некима је ипак побједила воља за животом, а ко ће га знати, родила се можда и жеља за осветом, па су наставили да живе у околини села као прогоњене звјери хранећи се оним што пронађу или украду.

          Тако су у августу 1941. Пребиловци постали село удоваца, за разлику од сусједних Клепаца који су још у јуну постали село удовица.

          Некада у јесен те 1941. ствари су се, испрва лагано почеле мјењати. Пребиловачки удовци и одраслији момци, те нешто клепачких недораслих младића отишли су према Љубињу, гдје је бјеснио прави рат. Усташе нису могле угушити побуну устанцима склоних Херцеговаца. Тамо су набавили оружје, и вратили се у похарани родни крај. Почели су држати страже, чинити диверзије али и одмазде. А у Пребиловцима се за Никољдан те године, сасвим неочекивано и људском уму непојмљиво заорила пјесма и у ваздух одјекнуле салве пушчаних хитаца који су усташама ледили крв у жилама, јер су схватили да је то војска коју неће моћи побједити јер та војска је већ изгубила све за што се имала борити.

          У сусједним Клепцима, српске удовице су још живјеле под јармом, борећи се за кору хљеба и под присилом и из страха одлазећи на мису гдје је проповјед држао дон Илија Томас који је попут каквог ђавољег шегрта за предикаоницом приповједао милостив бесједе а ван цркве проводио терор незапамћених размјера. Ослушкивале су и оне пуцње који би повремено допирали до њихових ушију из сусједних Пребиловаца истовремено надајући се да ти пуцњи могу донијети слободу али и страхујући да тај шенлук може значити и ново страдање.

          И наде и страхови су им се обистинили. Рат је био тек на почетку и још страдања је морало бити али на прољеће 1942. из Пребиловаца је ипак дошла слобода. У муњевитој акцији Јужнохерцеговачког НОП одреда који је за врло кратко вријеме из Љубиња стигао до Неретве, управо је пребиловачка чета ослободила Клепце и ухватила дон Илију Томаса на спавању. Њему није било спаса, али спас је стигао српском становништву Клепаца. Неком Божијом промишљу испало је да су пребиловачки удовци и момци ослободили клепачке удовице и ђевојке. Можда се чини необичним јер такво што народно предање није памтило, али сасвим је нормално било да се момци и дјевојке загледају, али и да удовци и удовице помисле да је сиротињу лакше подносити удвоје. И тако је кренуло, момци и ђевојке стадоше се обећавати једно другоме, а удовци почеше женити удовице. И баба Радојка удовица из Клепаца пошла је у рату за сиромашним завежљајом и троје дјеце за Тодора Булута, удовца из Пребиловаца, коме је од некада бројне породице, после августовски покоља, остао жив само најстарији син.

          Није баба Радојка дуго остала у браку са Тодором Булутом. И он и његов син из првог брака нису живи дочекали крај рата. Тако Радојка за кратко вријеме и други пут обудови. Иза мужеве смрти донијела је на свијет ћерку којој даде име по оцу, Тодора-Тода.

          Ланац смрти ту се за Радојку завршио али остао је терет удовичког живота и подизања четверо дјеце. Мучила се, теретила, дјецу подизала те је живот текао неким мирнијим током. Дочекала је да уда кћери и да ожени сина. Вратила се у Клепца откуда је дошла у Пребиловце када је њен син тамо подигао кућу. Дочекала је и унуке и праунуке и увијек била стамени темељ мајчине породице који се о свима брине и који памти породичне приче и предања, чији је загрљај толико велик да нас све прими и чији је осмијех толико топал да нас све угрије. Била је толико вољена да се за свако рођено дијете говорило да личи на тетку Радојку, што је некад била истина а некада као у мом случају не. С топлином је се сјећам, пошто је моја мајка била њена вјерна копија, па и данас кад видим слику њене унуке Душке, која опет вјерно личи на моју мајку, дође ми некако још дража.

          Дочекала је Радојка да кости њеног супруга Душана у пребиловачку крипту понесеи њен унук Душан. Стигао ју је и нови рат, избјеглиштва и потуцања. Умрла је у дубокој старости, навршивши 96 година живота у кругу своје породице. Само дан касније умрла је њена сестра Љубица, па је и тако симболички потврђен Божији наум да је њој и превише смрти вољених и најближих. Сахрањена је у Јагодини гдје је њена породица пронашла нови живот, а у крипти у Пребиловцима на зидовима уписана су имена њеног оца, браће и мужева.

          У некој кафанској расправи чуо сам како је неки старији човјек рекао да кад год умре нека му на споменику запишу да је умро деведесет друге. Разумљиво је да одрасле људе рат прекине у животним плановима, да их избаци са колосијека, све им коперникански обрне у животу. Нама који смо рат дочекали млади, барем мени је тако, доста је лакше. Једино ми остаје жал, што је та 1992. из мога живота отргла неке људе који су увијек били ту уз мене, а онда отишли далеко да их више никада не видим у животу. Тако је било са бабом Радојком. Нека јој је покој души

-------------------------

Раде Ликић јавио се 2018. године године првом књигом која је просто разграбена након промоције у Љубињу. Књига носи наслов Ђед који је чувао карпузу. Ријеч је о документарним репортажама о људима које је аутор познавао. Прича коју доносимо, једна је од  двадесетак прича из књиге која ускоро треба да се појави међу читаоцима. Носиће наслов Нишан међу крстовима.

Публиковано у мају 2023. године