Кратка прича
Сања Драгићевић
Слике
Брдо обрасло смреком, шипцима и драчом. Освајају и село. Руком убрах плод динарике изнад куће.
Са горњег, сада већ попуцалог, асфалтног пута, види се скоро читаво село. Неколико црвених кровова, као макови у заборављеном пољу чичака без плодова, чуче. А испод њих, доле у ували До, некадашњи ћилим ткан рукама Пребиловчана. Сада су то само покидане нити изгубљених боја...пустодолина. Нестварно је окружена извијеним кичмама обраслих стијена, које се пропињу не би ли пут до Дола учиниле што стрмијим. Још као малој, брат ми је говорио да ће то бити добар фудбалски стадион. Насмијах се у себи. Лијево од мене, на Дубцу, препознајем ход Боже Булута. Гони магаре. Некада, прије овог рата, ту смо се окупљали и ми. Омладина. Било нас је тада три пута више, него што је сада живља у цијелом селу.
Увјек ме је занимало зашто се Дубац баш тако зове!? Кажу да је прије ту био велики дуб (храст) и да се на том мјесту окупљао народ. Е, па од тада па до данас, због великог дуба, ми у селу имамо Дубац. А имамо и Грабак. Умјесто накадашњих грабова, брдо је сада обрасло смреком, шипцима и драчом. На самој круни брда, неколико коза брсти. Као и сваки дан, од кад је поново набавила козе, а бијаше то убрзо након повратка на родно огњиште, селом одлијеже глас Славке Ћеткове "´Од коза! ´од коза! ´Од... ´од... ´од.."..., Призива козе да се врате кући и не заноће у брду. А оне као да знају да је ноге побољевају, да не може горе за њима, слушају је и савијају се низ брдо ка њеном гласу.
Преко Трипковића, Булута и Драгића кућа, вратих поглед у ђедово двориште. Капије нема. Крова на кући нема. Ни ораха нема...Чатрња празна. Једино јоргован раширио прсте и бере мајско херцеговачко сунце.
Навиру сјећања као воде Брегаве с јесени, кад ријека протече. Видим покојну стрину Невенку, од покојног Пижона, како полако, преко зида прелази и носи нам шерпу варенике. Тек што је помузла Шаруљу. Тата је обожавао дробу.
- Можеш ли невјеста?
- Могу, могу.
- Ето те к'о цурица. Сваки дан млађа, рече тата кроз осмијех.
Стрина пресвуче образе у булке, а усне јој заиграше. Спусти шерпу на лимени сто испред куће.
Туп звук разби слику. Тргох се.
Ногу за ногом, са рукама на леђима, к'о што су ишли сви старији Пребиловчани, кренух низ село.
Нема Пижона, нема Невенке...ни тате више нема...једино што живи то је сјећање.
Написано, почетком јануара 2007. године
Публиковано о Јовандану 2007. године
Прилог илуструјемо фотографијама два лика који се спомињу у причи Слике- Славка Ћеткова и Гојко (1945-2003.)
Биљешка о аутору
Сања Драгићевић, рођена је 1980. године у Чапљини. Дипломирала на Факултету Политичких наука у Београду, новинарско - комуниколошки смјер. Од 1992.године, живи и ради у Београду. Ради као новинар на РТС. Пише поезију и прозу. Запажени радови Сање Драгићевић инспирисани су родном Херцеговином и селом Пребиловци, одакле потиче њен отац Гојко. У Пребиловцима, којима се често враћа физички али и као стваралац, провела је значајан дио дјетињства. Сањине завичајне слике не блиједе.
