.

НА СЕДМОМ НЕПЦУ

Насловна страна награђеног романа о Пребиловцима

Бесједа Мирка Вуковића на додјели књижевне награде „Миленко Стојичић – Најгладнија књига на свијету“. Ријеч је о награди Вуковићевом роману ”Шипак из Пребиловаца” Баштионик (Бања Лука) 2023. Вуковићев роман носилац је још двије награде; Шушњар и Липље.

Има ли неко уза се нешто да се пригризе на брзака?

Било ко?

Било шта? (драмска пауза)

Гладан сам. (драмска пауза)

Гладни људи пишу гладне књиге, зар не?

Најгладније књиге на свијету пишу они најгладнији.

Дајте ми брзо нешто да пригризем! (драмска пауза)

Шта би, in prima linea, могао рећи неко ко је добио награду у чијем називу поред имена и презимена онога у чију част се додјељују стоји и фантазмагорична и, заправо,  прекрасна одредница „Најгладнија књига на свијету“, него да узвикне оно одвећ фамозно „Глад ми је бескрајна, а руке вечито празне“!

И као што тврди, пуномасни, овчији сир савршено иде уз кукурузно, а бијели лук уз димом накнађену сланину, тако на ове Драинчеве ријечи савршено налијежу Баковићеве: „Јер од недавања и нема веће казне/ Руке ти да би примио морају бити празне“.

Толико гладан и са тако празним рукама примам, ево, награду „Миленко Стојичић – Најгладнија књига на свијету“.

И то ће се тек радикализовати – до крајњих граница могућег, прекорачиће те лимесе, оваплотити и незамисливо, и метастазирати у једну инквизицијску тиранију, у диктатуру душе лишеног медиокритетства. (Мада је израз медиокритетство крајње неадекватан; он је до непристојности галантан у односу на оно што ће бити наметнуто као општеприхваћена мјера илити – стандард једне лунатичне уравниловке.)

Стога – ово схватите као мој савјет, мој, можда узалудни, апел или „посљедњи позив“ – не пропуштајмо овакве прилике, јер ће у данима који надолазе оне бивати све рјеђе и рјеђе, а оно што говоримо све теже, теже и теже допирати до мозгова.

Стога – још једаред – желим и ја да покажем свој отворени анимузитет спрам те имбецилности свога времена, да му покажем зубе, свој презир, па ћу, упркос томе што сам ту гдје јесам, ово што говорим насловити са На седмом непцу.

Схватићете и зашто.

Почећу као да припаљујем фитиљ који вијуга до бурета с барутом; почећу са три ф – ФФФ – Фојербах, физиологија, Флобер.

Фојербах тврди: „Човјек је оно што једе.“

Физиологија ствари огољује и спушта на ниво пуке егзистенцијалности: једи да би живио.

Флобер, пак, у једном даху развијава прашину заземљености са ње и вели: „Читај да би живио.“

Ако бих хтио (а хоћу! „Ето, баш хоћу“!) да извучем заједнички именитељ из ових трију премиса, онда би то био (про)силогизам ГЛАД ЗА РИЈЕЧИМА.

Недавно ми је Боро Капетановић поклонио своју најновију књигу пјесама. На њеној 44. страни се налази мени посвећен пјесмуљак. Зове се – „ето, баш“ – „Песма“ и гласи:

Она има све. У њој се спаја све. Тај укус је амалгам, у правом смислу те ријечи. Ту је боја, ту је текстура, ту мирис, слаткоћа. Она сензибилизује сва чула.

Рећи ћете – а слух?

И слух!

И слух, наравно! Јер – укус јагоде је безмало надчулна симфонија боје, облика, мириса и укуса. Симфонија сабијена у једну ноту, у једно срцолико зрнце.

Можете да узмете нотни папир, спустите јагоду на нотне линије и гледате како испушта своју миришљаву крв.

То је музика!

То је, бре, пјесма!

Ето, мени је требало педесет и двије године да научим, односно да у себи освијестим сазнање да ријеч пјесма и ријеч поезија имају укус јагода. (Као што видите, за то ми је била потребна и „мала помоћ мог пријатеља“ са фризуром као у Џоа Кокера на Вудстоку.)

Ја сад више немам потребу, вјеровали или не, да објашњавам (ни себи, ни другима) шта је то пјесма, нити да растајњујем замршени и врло флуиудни феномен поезије – одсад свакоме могу спокојно да кажем: узми у уста шумску јагоду.

Онај кога су богоразумни назвали Златоустом, једну прекрасну празничну бесједу отпочиње епифанијском егзалтацијом у ријечима: „Пјевајмо разумом ума, осјећајући укусе ријечи“.

Дакле, Свети Јован Златоуст призива све потенцијале наших чула и нашега разума, ужижује их у један сноп и усмјерава ка ријечима, сугеришући – живо! – да РИЈЕЧИ... ИМАЈУ... УКУСЕ.

У својим студентским данима, у Приштини, дословно сам живио са мојим садашњим кумом (крштеним кумом) Живојином Ракочевићем, књижевником, новинаром и актуелним предсједником Удружења новинара Србије. Силу смо времена, он, ја и још неколицина младих пјесника, строшили на разговоре о књижевности и шточему другом што књижевност, на овај или онај начин, подупире и оснажује.

Живојин је имао једну невјероватну и преекспонирану особину. Имам је и сам, али сам, сматрајући то неком врстом слабости, научио да је кријем пред људима; код Живојина се то није дало прикрити, било је очигледно и, како се то обично каже, јаче од њега.

Код мене, то је резултат емотивне реакције, код њега – чист, несвјесан рефлекс.

Приликом изговора одређених ријечи, очи би му обавезно засузиле.

Увијек на исте ријечи.

Напросто – налију се сузама и набубре.

Као кад сјецкате лук. Изгледао ми је (понекад би ме та помисао и засмијевала) као да прича и сјецка црни лук!

И не – нису то биле, како би се дало помислити, неке нарочито дирљиве, сентименталне, потресне, дрхтуњаве или рањиве ријечи – биле су то неке, тако... фреквентне, сасвим ординарне, да не кажем обичне ријечи.

Дочим: ријечи које за њега имају такав укус који тјера сузе на очи.

Да се нашалим, цјепидлачећи: ријечи које ослобађају пропанетил-це-оксид!

Имати непце за укусе ријечи је дар ријетких.

Не даје се он сваком, ни било коме.

Међутим, као и сваки дар, и овај, неизоставно, собом носи древни тамновилаетски усуд.

Сјајни Горан Петровић на једном мјесту вели: „Ко једанпут осети пуноћу речи – довека испашта јер препознаје празно казивање“.

Или да то прекрупимо на нашем млину, на још ситније (тип 500!): ко једном осјети пуноћу и разноликост укуса ријечи – довијека испашта јер с лакоћом препознаје бљутаво, препознаје отужно, препознаје неукусно...

Таквоме је довољно да окуси не више од двије кашике (супене!) нечијих ријечи (или нечијега текста), па да непогрешиво детектује како је запршка загорјела па горчи јер неко није улио довољно масноће, да тјестенина није al dente (по мјери зуба!), него „да зубе поломиш“ јер неко није имао осјећај за timing (или му се журило на date, ко ће га „знајт“!), да је умак „промашио тему“ и отишао на погрешну страну јер је неко додао „зерицу“ више сушених вргања (а вргањ је арамија и зна да „издоминира“), да пире нема одговарајућу текстуру,  није кремаст, јер неко није одлио вишак течности...

Ту ствари стоје као у кухињи.

У врхунском кулинарству!

Просто је невјероватно да у нас неки најизвиканијим књижевним наградама овјенчани писци изјављују (а да не трепну притом!) како за њих језик није битан, како се не замајавају стилом и како они „само желе да испричају причу“.

Било би то – допустите ми ову брзопотезну, a la Коракс, карикатуру – као да узмете стек, умочите га у „мученицу“, опалите бренером (док не чујете: ПУФ!), потом тако угљенисан „блебнете“ на „пјат“ и тутнете неком под нос: „Једи; фламбирано!“

Ништа шери-бренди, ништа фини воћни ликери, ништа – идеалних „до 80% алкохола по запремини“, ништа оптималних 130 по Целзијусу, ништа – пустити да се кува док се пламен сам не угаси...

„Шта гледаш? Фламбирано!“

А како се истанчава непце, до ли сталном дегустацијом и помало мазохистичном иритацијом сопствене глади.

Читај: читањем!

Прије двије деценије, у фебруару 2005. године написао сам пјесму „Гозба“ (сам Платон би ми позавидио!) која ће се наћи у мојој књизи „Агапе/ Дневник носталгије V“ (а агапе су, нама хришћанима је то добро знано, ранохришћанске молитвене вечере љубави). У тој пјесми, тамо при њеном крају, стоји и:

Обузет чарју,

          у тихом озарју

                    с књигом.

Бруј ти чтенија прија.

Пошћењем,

срца гошћењем

                      гошћен,

за празним столом

сам,

на овој гозби –

   овој наслади глади.

А прије цигло четврт вијека, онда када сам дошао да живим у Крајини, дао сам себи у задатак да ишчитам, помно, најприје актуелну бањолучку, а потом и шире – књижевност Републике Српске, и дубље – по историјској дубини, како бих знао гдје сам дошао. Да се, је ли, сам са собом некако разаберем.  Нека врста оријентације у простору! Било је то, помало, на нивоу нагона за самоодржањем.

Обиљежавао сам, да простите, територију!

А како су се на књигама, по обичају, налазиле и фотографије аутора, почео сам (опет у циљу персоналног упознавања) да на основу прочитаног и виђеног (тих фотоса) цртам портрете овдашњих писаца. То ће онда узети некаквог маха, сврнтати ме у вир и развити се у мој познати (ако познат јесте!) опус „Писац црта писце“, оне варијабилне изложбе које су обишле бројне књижевне манифестације (за „дјечију“, за ону другу књижевност, за поезију, за прозу...) у Србији, Црној Гори и код нас.

Радио сам то мерачећи, без журбе, као да чимкам реш печену деверику. За празним столом, јелте – сам, на својој гозби, на својој наслади глади...

Има ту, као што можете видјети, свега чега би требало да буде: и истанчаности непца, и најаве једне будуће, велике глади, и несвјесног нагона за преживљавањем, и инстинктивног ждерања, и још инстинктивнијег испљувавања, а потом – и класичног и модерног, и Киша и Ћопића, и универзалног и суптилне аутохтоности, и понорних, латентних алузија на један идеолошки амбијент и међуетничке релације, итд, итд, итд.

Али, изнад свега, ви можете да осјетите какав укус је за Миленка Стојичића имала ријеч креда.

И сад ми дозволите једну личну, сер конан-дојловску литераризацију: док ово пишем ја, заправо, лежим са лицем ка поду, у једној (оној слободној) руци држим ту Миленкову креду „из доба креде“ и прхутавом бијелом линијом (промаја која вуче испод врата развијава оштрину њених ивица) опцртавам своју силуету, прије него моје скврчено тијело на мистериозан начин нестане са мјеста злочина.

И ето нас на кључној ријечи, на коти: мистериозно (од грчког mysterion – тајна, тајанство, тајанствено)...

Та нас ријеч узноси у више свере, у зону надегзистенцијалности.

 „Јер није у сну што и у желуцу“ – туторује и утувљује Момчило Настасијевић, и: „...нема слађег меда од недира у плод.“

Само ме сад не питајте шта је јео – „тај је јео шта је хтео“!

(„И облака један део“!)

Ко је год хранио своју глад зна да ријеч непце има укус Неба (група „Смак“ би рекла: „нежан и плав букет“). Етимолошки, непце је неБце – мало небо... Макета Неба у човјековим устима.

А са тим се, збиља, није играти!

Премудри Соломон каже: „Од плода уста својих сити се човјек... и плату за дјела своја прима“ (Приче Соломонове 12, 14) и – нешто потом – „Смрт је и живот у власти језика“ (18, 21).

Ових ћете дана на друштвеним мрежама видјети једну у најмању руку интригантну,  јавну демистификацију која показује да када се на „гугл транслејту“ латинска ријеч медикамент (лијек) раздвоји на саставке me и dicamentum у преводу читамо: убиће ме.

Мој други кум, књижевник такође, Зоран Костић ми је кад смо једном приликом „егленисали“ о тој сензитивности за укусе ријечи рекао: „Ма, не само то... Ја, бре, имам неке ријечи које уопште не изговарам и не користим у писању, тачно знам које су и не узимам их у уста или, у најмању руку – строго дозирам и пажљиво избјегавам јер знам да ћу, када их употријебим одређени број пута, да умрем.“

Као врстан гљивар и освједочени експерт у свијету печурака – за које, иначе, важи да су све, без изузетка, отровне, али у различитом степену и у одређеним дозама које варирају од врсте до врсте – Зоран Костић непогрешиво зна да су ријечи и отров и лијек, и да их крајње обазриво треба користити.

Или, да се још једаред вратим оном свом другом ф: физиологија је јасна и, рекао бих, једноставна: оно што поједемо (окусимо) прелази и претвара се у крв и тијело.

Дакле: „Смрт је и живот у власти језика“!

Упамтите то.

Треба овладати својом глађу.

Рећи ћете: изгладњесмо од толике приче, али – опростите ми – ни у ком случају не смијем овдје пропустити да кажем како нас је та глад за ријечима, уствари, и обликовала и формирала на колективном нивоу – као етнос, дакле.

Нека гладнија времена, у којима, једино ваљда, српска историја није оскудијевала, изродила су два гладна израза који су постали дио националног фундуса: хљеба испод језика и супа од језика.

Ако смо ишта кроз то своје историјско „хожденије по мукам“  научили, научили смо да глад толимо хљебом испод језика (отуда у нас тако импресивна усмена књижевност!) и да, по потреби, или истовремено дувамо и срчемо врелу супу од језика која нам се сервира, или да немилу и ненавиднику очас сваримо папрену супу од језика – српског!

Историја се понавља, а понављање је мајка знања.

Историја је, како понављачи рекоше, школа живота.

Васко Попа у пјесми „Школа Светога Саве“ разастире слику у којој Свети Сава сједи на врху крушке, смјешка се, полако једе „књигу господара света“, а потом дозива гладне вукове и одозго им баца листове „пуне црвених дуговратих слова“.

Јер, у „књизи господара света“ стоји написано: „Не живи човјек само о хљебу, већ о свакој ријечи Божијој“ (Лк. 4, 4).

У „књизи господара света“ можда и најпоетичнији дио почиње са – рећи ћу то на старословенском – „Искони бје Слово“ или, да преведемо:“У почетку бјеше ријеч... и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч“.

Глад за Богом стоји иза свих човјекових глади.

Иза глади за ријечима стоји глад за Ријечју!

А Христос је, казано је, Слово Превјечно, Слово Очево, Ријеч Божија.                            

Ријеч ријеч, без сумње, има укус вјечности!

Не знам да ли је овај мој, награђени роман најгладнија књига на свијету, али знам да је он одраз једне големе глади.

У неком тренутку, увео сам као праксу да приликом потписивања исписујем унисоне посвете: томе и томе, са жељом да побиједи свијет.

Можда ће се учинити парадоксалним, но то су једнообразне, али врло персонализоване посвете. Прву сам са крајњим усрђем написао свом драгом, некадашњем колеги са Ликовне академије, Љубиши Пушцу (а он ми, оштроуман какав је, одговорио: „Онда, до побједе“), и одмах осјетио потребу да са истим усрђем исто пожелим и другима.

Желим то, ево сада вам кажем, и свима вама – појединачно!

Да побиједите свијет.

То је, уствари, сажетак или крајња порука једног сегмента романа (или, ако хоћете, овог романа у цјелини) у којем се каже: „Рат је историја човјекова...“

Не рече ли оно Миленко: „Историја мојег школовања је својеврсна историја ратовања“?!

Елем, у моме роману стоји: „Рат је историја човјекова, а наши животи битке. И све се наше борбе, најзад, на једно своде: јеси ли заволио Христа – побиједио си свијет; ако га ниси заволио – свијет је побиједио тебе. Тачка.“

Свети ће апостол Јован, у Првој, својој, посланици (5,4) казати: „Вјера је наша ова побједа која побиједи свијет.“

Роман говори о Новомученицима доњохерцеговачким и пребиловачким; што ће рећи: о нама сличним људима који су се прибројали светима, што ће рећи: онима који су побиједили свијет.

Дакле, не морамо ми бити узнесени на седмо небо, можемо се копрцати у блату (као што се и батргамо), може нам кал и до самога грла доћи, може нам се са доњом усном поравнати, али и тада, још увијек, овдје и сада, можемо бити НА СЕДМОМ НЕПЦУ!

Како?

Славословећи – драга браћо, драге сесте – славословећи!

Славо – словећи.

Она лијепа, лијепа духовна пјесма „Ми смо деца неба“ казује:

„Гладни смо само Неба,

Хлеба небеског;

земља нема све што нам треба,

сити смо пролазног.“

Будите гладни, немојте бити сити!

У најузвишенијем часу, када у Светој Евхаристији у себе примо само тијело и саму крв Господа Исуса Христа са пјевнице чујемо: „Вкусите и видите јако благ Господ...“

Јесенас сам, prima volta, говорио о једној постхумно објављеној књизи и то, ни мање – ни више него књизи једног од главних актера мог романа, покојног Тихомира, Тиха  Левајца. Излагање сам отпочео Борхесовом реченицом: „Твој је сада, Абрамовичу, тај чудни укус смрти, који никоме неће бити ускраћен“.

Од како сам се „у Христа обукао“, ријеч смрт за мене има укус живота.

За тај укус вриједи умријети.

За тај укус вриједи живјети.

Па: живјели!

Биографија аутора:

Мирко Вуковић, рођен 1972. године (Горње Заостро, Беране, Црна Гора). Основну и средњу школу завршио у Новом Пазару, а Филолошки факултет (Српски језик и књижевност) у Приштини. Студирао (и није докончао) и Историју уметности (у Приштини) и Ликовну академију (у Бањој Луци). Ради као професор српског језика у Бањој Луци. Поред књижевности, бави се и ликовном уметношћу (имао и двадестак заједничких и десетак самосталних изложби карикатура и слика; илустровао и опремио преко 250 књига, сликовница итд.). 

Књиге песама:

У интими птица (Народна књига, Београд, 1995),  Дневник носталгије (Н. књига/Међурепубличка заједница, Београд/Пљевља, 1997),  Дрво послушања /Дневник носталгије II (КЗ "Васо Пелагић", Бања Лука, 2002), Јектенија / Дневник носталгије III (Ослобођење, Сроско Сарајево, 2004),  Давна садашњост / Дневник носталгије IV (Међурепубличка заједница, Пљевља, 2000), Агапе / Дневник носталгије V (Слово, Бања Лука, 2004), Вода изнад небеса / Дневник носталгије VI (Ослобођење, Српско Сарајево, 2005), Неовдашњи разговори / Дневник носталгије VII (Артпринт, Бања Лука, 2006), Мemento / Дневник носталгије VIII (Артпринт, Бања Лука, 2006),  Лавље риме/ Дневник носталгије  IX (Народна књига, Београд, 2007), Запис на бурми / Сјактање, блистање, сјање (Артпринт, Бања Лука, 2010), Сјевер над безданом/Дневник носталгије X (Бесједа / Ars libri, Б. Лука / Београд, 2011).

Књиге пјесама за дјецу:

Кад гуска ђуска / Да ли сте знали? (Артпринт, Бања Лука, 2009), Једнога дана бићеш ми храна (Артпринт, Бања Лука, 2012), Свечева грожђица бебећег лица/ Синитис I (Графомарк, Лакташи 2017), Кад певам причу/ Синитис II (Графомарк, Лакташи, 2017).

Књиге критика и полемика:

Књига о књизи (КЗ "Васо Пелагић",  Бања Лука, 2008), Прича о младом војводи (КЗ "Васо Пелагић", Бања Лука, 2010).

Књига новинских колумни:

Топови или лупа срца (Артпринт, Бања Лука, 2008).

Књига прозних записа:

Млијечне кише у Милешеви (Српска православна општина Челинац/Артпринт, 2014).

Роман:

Шипак из Пребиловаца (Србско сабрање "Баштионик", Бања Лука, 2023).

Објавио и: Лепо слово /антологија српске поезије за дјецу у БиХ (са др Љубомиром Милутиновићем, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2012),

Како је палацао језик / панорама крајишке поезије (Артпринт, Бања Лука, 2017),

Видјеше очи моје (са јерејом Дејаном Поповићем, Српска православна општина Челинац, 2023).

Награде: 

"Венчева награда" поводом 600 година Косовског боја (Србија), Видовданска награда Универзитета у Приштини (Србија, за књугу "У интими птица"), "Ристо Ратковић", за младе пјеснике (Црна Гора, два пута: за књиге "Дневник ностслгије" и "Давна садашњост"), Слово подгрмеча (Република Српска, за књигу "Јектенија"), Печат вароши сремскокарловачке (Србија), за књигу "Запис на бурми"), Шушњар и Липље (Репзблика Српска, за роман "Шипак из Пребиловаца"),

Уз награде за појединачна дјела Мирку Вуковићу додјељену су и награде за укупан стваралачки опус; Михољданска повеља, Повеља фестивала поезије за дјецу и младе те Пелагићев рунолист награде које се додјељују у Републици Српској.