Veljkina (Veljke Dragićevića)
Nekad svinje nisu zatvarane i nisu tovljene u kočaku. Išle su slobodno po selu. Tako se desilo da se naša svinja našla pred Vlajkovom kućom. Ovaj je, da bi je istjerao iz avlije, uzeo kamen i bacio ga prema svinji. Pogodio je tako kako je pogodio u glavu, da je svinja odmah pala i nije davala znake života.
Sjutra dan, rano ujutro, kaže meni pokojni stari da odem na Domanoviće u žandarmerijsku stanicu i prijavim slučaj. Kako je bilo kasno jesenje doba, Bregava je već odavno protekla, otišao sam na Domanoviće okolo, preko Tasovčića i Muminovače. Stigao sam tamo oko 11 časova. Dežurni u žadarmerijskoj stanici, pogledao me preko naočara i upitao što sam došao. Ispričam mu slučaj i kažem da me poslao otac Maksim Dragićević, da to prijavim.
Izvadi žandar džepni časovnik, vidje koliko je sati i poče nešto pisati. Kad završi veli meni: Evo ti ovaj papir i požuri da do 13 časova stigneš na most na Bregavi. U to vrijeme naići će dvojica žandara i predaj im ovaj papir. Tu piše da ne idu u Klepca, kako je planirano, nego da idu u Prebilovce.
Stigao sam na most na Bregavi ranije. I stvarno, pojaviše se tamo od jablanva, prije one krivine, dvojica žandara. Puške na ramenima i otvorene bajonete. Kad stigoše do mene predam im onaj papir i umjesto u Klepca odoše u Prebilovce. Tako je to bilo 1939. odine. A ovo štoću vam sada ispričati, nije se dogodilo u vrijeme stare Jugovine koja je, kako su vas mlađe učili naopako, bila nenarodna. Ovo se dogodilo 1988. godine, evo ovdje u Klepcima. Blizu moje kuće je gostionica, kao što znate, eno je u Ljubinoj kući. Dok je bila obična gostionica, hajde fala Bogu, mogla se trpiti. Ali, kad je gazdarica nabavila cajku, nemir je uselila ne samo u moju kuću nego u čitav komšiluk. Čoče, ne možeš spavati od vriske i cike. I ne bude meni lijeno, jedno veče, iza ponoći, telefoniram stanici milicije u Čapljini. Ispričam dežurnom moju muku i pitam ga može li mi pomoći, da bar jednu veče zaspem na vrijeme a ne pred zoru kad utihne muzika. Obeća dežurni intervenisati i poslati patrolu. I dođe, na moju dušu, ubrzo patrola. Vidim ispred kuće dvojicu milicionara kako izlaze iz auta i odlaze u gostionu. Mislim ja, eto meni mirne noći. Kad boš-posla. Trešti li trešti muzika. Prolazi vrijeme i nakon jednog sata ponovo ja zovem dežurnog. Uvjerava me da je ostvario preko toki-vokija vezu sa patrolom i da je ona na putu za Klepca. Pa čoče, kažem ja njemu, oni su u kafani. Obećaje da će ih opet zvati. Vjerujem da je zvao, ali muzika nije prestajala. Niti je patrola izvršila zadatak, niti sam ja imao mirnu noć. A onaj žandar iz 1939. godine, što nije imao toki voki ni auto, znao je da će njegova patrola u jedan poslije podne biti na mostu na Bregavi i mogao joj je dati zadatak- koji su izvršili.
