Раде Р. Лаловић
Пребиловци као пјеснички мотив
Када се пажљиво ишчитава српска поезија страдања и патње немогуће је неуочити да су Пребиловци и голгота пребиловачких Срба значајан мотив. Пребиловци и страдања пребиловачких Срба као непосредан мотив се између осталих јављају и у пјесмама: Камен за спомен-цркву у Пребиловцима, Стевана Раичковића; Пребиловци, Драгана Хамовића; Лет анђела, Будимира Дубака; Патријарх Павле над отвореном јамом, Бећира Вуковића; Звона светих Пребиловаца, Марка Драганића; Живот, Божанска лађа и Да ми је да одем себи да се вратим, Сање Драгићевић и Свети Пребиловци, А.Н. Кучинар.
О неким сликама пребиловачких страдања смо писали у радовима Српска поезија страдања и парње и Поетски бол херцеговачких мученика, а у овом раду ћемо обратити пажњу како наведени српски пјесници поетски свједоче о жртвама и болу не само пребиловачких страдалника, него и њихових потомака након двоструке трагедије док "бјелосвјетски демократе" и неки наши, српски, космополити поново траже да се све заборави, баш како то поетски свједочи Р. П. Ного у пјесми Откривење.
Од двапут закланог Траже да се смири
Из земље проврела крв ненамирена
Откривење, Р. П. Ного
А о пребиловачкој трагедији је међу првима поетски посвједочио Стеван Раичковић пјесмом Камен за спомен-цркву у Пребиловцима у књизи Сувишна песма, – девет фрагмената о геноциду са предговором и коментарима, 1991. године. Раичковић се у овој пјесми директно ослања на свједочење Митра Шарића, јединог преживјелог из породице Шарић. То Шарићево свједочење углавном се наводи у овој Раичковићевој књизи, али се Раичковићева пјесма, без сваке сумње уклапа и у Шарићеву врло потресну приповијетку Никопљдан у Пребиловцима 1941. године са којом је потпуно компатибилно, а о чему смо детаљно говорили и у раду Поетски бол херцеговачких мученика.
У Раичковићевој пјесми Камен за спомен-цркву у Пребиловцима се смјењују два поетска гласа, пјесников глас и глас Митра Шарића који доносе једну од најпотреснијих, истинитих трагедија српског живља у Херцеговини у крвавом двадесетом вијеку. То поетско свједочење започиње усташким покличом "Павелићу, штаћемо од Срба - / Веж у ланце бацај у Шурманце...", а завршава се болном, непромјењивом и поетском, и фактичком констатацијом:
Ту
Надохват
Шурманачке јаме
У Међугорју
Појављује се понекад и Госпа
Али се моја Сеја и мама
Никад неће појавити---
И у пјесми Будимира Дубака Лет анђела слично Раичковићевој пјесми постоје два слоја уз напомену да Дубакова пјесма има први слој који је поново дводимензионалан. Чине га истовремено пјесник који је у прве двије строфе, на неки начин поистовијећен са дјечаком што на примјеру камена избаченог из праћке покушава да разумије силу земљине теже и пјесник резонер у трећој строфи док спознаје страшну судбину пада у бездану јаму чега дјечак који се на симболичан начин игра праћком није свјестан.
Али леле сејо
коловрати таме
у доњу висину
и анђеле мама
У другом дијелу пјесме пјесник је у улози свједока, посматрача злочина гдје поетски снажно свједочи о храбрости мајке која са дјецом прилази јами тражећи спас на анђеоским крилима која ...су им намах / ко ватра изишла и на којима са дјецом бјежи од сурових злочинаца летећи тако са њима у наручје "милешевском – Белом" као симболу спасења и васкрсења.
"Хајде да летимо
будући анђели
под скуте нас прима
милешевски – Бели"
А тај усташки злочин након кога у Пребиловцима
Од Драгићевића (од старих Драгића)
Ћирићи
Медићи
Сухићи
Шарићи
Ждракановићи
Трипковићи
Екмечићи
Брњашићи
И jедан Кесо
И двадесет кућа Булута -
Из Кулина
Краварица
И Кошћеле
Па Медани
и Банђури
Надаждини
Мирковићи
И Крунићи
Ћук.
не претече нико, како поетски, након магичног исказа Митра Шарића, свједочи Раичковић, у својој пјесми Свети Пребиловци Анжелика Николина Кучинар види и осјећа не само као ...помијешани мирис крви и зноја, него и као људску трагедију коју чини још тежом
Поглед болни на кости бијеле
и туга која небо обави,
и тамна ноћ што Пребиловце у црно зави.
Након неколико деценија колико је трајала та тамна и не само пребиловачка, него српска трагична ноћ праћена мучним ћутањем над којим је пријетећи лебдио страх да ко шта од забетониране истине не прозбори, пред крај тог мучног двадесетог вијека на сунце је изашла истина, а кости недужних су скупљене из јама безданица и положене у крипту новоизграђеног пребиловачког храма. Тај узвишени чин сахране земних остатака недужно страдалих је у снажне поетске слике преточио српски пјесник из Црне Горе, Бећир Вуковић у пјесми Патријарх Павле над отвореном јамом.
Пјесник прво поетски локализује и вријеме, и мјесто, и сам чин коме посвећује узвишени поетски говор
Кад вадили кости мученика
Понад Поповог поља
Михољског лета
Крајем века
Бешчашћа
да би нам сљедећом пјесничком сликом дао до знања да је ријеч о несвакидашњој сахрани на којој чинодејствује, како се то и у самом наслову пјесме експлицитно каже, сам тадашњи српски патријарх, Његова Светост г. Павле. А мјесто на коме та узвишена сахрана треба да се обави и на које стижу и преци, и потомци је неизмјерна и напаћена херцеговачка земља која је у овој пјесми омеђена митским и симболичким бројем седам.
Преко седам и седам села
Дугачки столови од жутих
Јелових дасака
Ти дугачки и жути столови и нису могли бити краћи, јер су жртве огромне, а бол много даље допире од седам и седам села, од седам и седам гора, па онда и преко седам и седам мора преко којих су се станили потомци пребиловачких и не само пребиловачких мученика. Тј бол се појачава, а однос према невиним и беспомоћним постаје и поетски несамјерљив у исказима којим доминирају деминутиви у којим преовладавају сугласници "ц " и "ч" дајући поетској слици и звучну димензију која наговјештава једну узвишену космичку и не само космичку драма.
На једним лобањице
На другим цеванице
На трећим надлактице
Још шачице дечице
И карличице
Кошчице
Завијене
У марамице
Та космичка, а онда и узвишена божанска драма која тражи несвакидашње опело пред невидљивим али свеприсутним олтаром апостолске цркве па испред тог олтара и нашег лица доводи Његову Светост, тадашњег српског патријарха Павла који је без сваке сумње једини у стању да и нас, и недужне жртве припреми за узвишену заупокојену литургију која ће њих, уз Божју помоћ, уписати у ред Светих Мученика, а нас привести к познанију њихове узвишене патње.
Онда Патријарх Павле
Закрстио ваздух
Подигао ничим
Натруњене руке
И рекао
Да данас
Пита неко нас
Шта бисмо били
У страшном часу
Бисмо ли били жртве
Или убиоци
Шта бисмо били
Али Његова Светост пред тим узвишеним, невидљивим, али свеприсутним олтаром и пред њима, Мученицима прецизира своје питање и себи, и нама јасно одвајајући нас, јер ми смо људи, од њих који улазе у царство бесмртних.
Али да не питамо нас
Јер ми смо људи
Него да питамо мученике
Које извадисмо на светлост
Зашто нас Његова Светост упућује да питамо баш њих одговор је више него јасан, али и вишедимензионалан. Они су страдали као припадници православне вјере Христове без других кривњи и разлога. Они су осјетили крвожедну крвникову мржњу. Они су упознали царство таме и сусрет са смрћу. Али су они осјетили и поновно спознали свјетлост на коју су изнесени њихови земни остаци и нашу скрушеност па нам преко јединог између нас који је Божјом промисли одабран да умјесто нас комуницира са Свевишњим и с Њима, Мученицима, поручују оно што нам наш патријарх у миру пред молитву за покој њихових душа и смирај наше савјести саопштава једном мирном и изнад свега узвишеном интонацијом.
Мученици би рекли
Не бојте се
не бојте се
Али чудан је овај простор балкански, простор на коме Срби постојаху и остајаху вијековима, простор за који у епско-лирској поеми Корићка јама Обрен Говедарица вели
Сваки спомен, свака стопа
испод себе бездан има,
гдје год сједнеш да одмориш
одмарат ћеш на костима.
А костима српских праведника који су вољели само Христа и слободу, а онда и костима небројених жртава дјеце, жена и немоћних стараца нису засуте само јаме безданице. Земни остаци херцеговачких мученика нису остајали смиром ни у гробљима, ни у костурницама, ни у криптама цркава. И тамо су биле изложене насртајима потомака пређашњих џелата који су се усудили да у задњем отаџбинском рату експлозивом разоре спомен-цркву у Пребиловцима, и то баш ону за коју је свој завјетни помен камен испјевао 1991. године Стеван Раичковић. Као узвишени поетски помен у задњем отаџбинском рату поново разореној пребиловачкој и цркви, и крипти са земним остацима из јама ексхумираних жртава у пјесми Пребиловци изриче Драган Хамовић посебну пажњу посвећујући тим смиреним, из јама извађеним мученицима који нам баш у пјесми Бећира Вуковића поручише ...не бојте се / не бојте се....
Тај групни портрет смирених ликова
У зид предела криком се прикова
Полувек чаме у катакомбама
Па се винуше, вазнети бомбама
И тако, сада и дефинитивно, пребиловачка површ постаје широко гробно мјесто по коме су расути земни остаци светих пребиловачких мученика које никада нико неће моћи у потпуности сакупити, па та површ истински постаје она порта свевремене цркве на отвореном о којој смо напријед говорили.
Кршем што памти велможу Прибила
Парчад се јаче усекла, припила
Из јамске таме, руже експлóзива
Сабор скрханих кошчица дозива
Тај сабор скрханих кошчица је поново, колико је то било могуће, сабран и поново сахрањен у крипту новосаграђеног храма, али заувијек остаје и фактичка истина, и поетско свједочење да су сви ти посмртни остаци, невино страдали пребиловчани и њихове православне комшије из ближих и даљих села, након двоструког убијања, стали у сандук костију у крипти манастира пребиловачког па нас и на то Драган Хамовић посебно упозорава у овој пјесми.
Пођи, понеси памет што простију
Селу што стаде у сандук костију
У пукотину матерњег предела
Падале мајке а деца летела
Свјесни су потомци жртава да народ нико не може уништити ако се он и духовно и биолошки себи враћа и обнавља, ако у себе, у Бога и у васкрсење вјерује. А потомци пребиловачких Срба се и у поезији, и у животу враћају својим Пребиловцима. Не стиде се својих предака и не заборављају њихову патњу него се њима поносе.
Клечим на камену кољенима голим,
Не молим се за њих, већ се њима молим.
Миришем кандило што се кршом кроји,
Удишем смирај што све бијело боји,
Осјећам и спокој ове земље свете
Што њихова имена у вјечност смјело лете.
Сања Драгићевић, Живот
И не само да се сјећају својих предака него се и враћају, и ту трајно остају васпостављајући нови и биолошки, и духовни живот у својим Пребиловцима гдје поново
Зазвонила су звона пребиловачка,
и угасила тишину над небом
што је сузама издубило камење
ко знамење
нашег постојања
Марко Драганић, Звона Светих Пребиловаца
Пребиловчани поново, баш ту, у Пребиловцима, данас славе живот, и поетски, и стварносно свједочећи о себи и о другима, свједочећи о страдању, али и о новом животу узвисујући се изнад туге и надајући се срећнијој будућности вишеструко страдалих Пребиловаца.
Данас сам и сина обукла у бијело...
јер славимо живот, не држимо опијело
И зато, баш данас ја плакати нећу,
Нег' с миром у срцу упалићу свијећу.
Не мрзим, нит' се иком светим,
Са болом на души, ја праштањем пријетим.
На Богу је да суди, нек' тако и буде
Он нас ваљда дијели на нељуде и људе.
Сања Драгићевић, Живот
Извори:
Лаловић 2017: Пред сјенима српских мученика – поетска руковет, приређивач Раде Р. Лаловић, СПиКД Просвјета и ЦКИ 2017, Фоча
Литература
Раичковић 1991: Стеван Раичковић, СУВИШНА ПЕСМА – девет фрагмената о геноциду са предговором и коментарима, Српска књижевна задруга – мала библиотека, 1991, Београд
Лаловић 2017а: Раде Р. Лаловић, Српска поезија страдања и патње, Нова зора бр. 53-54/2017, Билећа
Лаловић 2017б: Раде Р. Лаловић, Бол жртве је и пјесников бол (М. Максимовић, Бол, Чигоја, Београд, 2016.), Исток бр, 11-12-13/2017, Књажевац
Лаловић 2018: Раде Р. Лаловић, Слике сјечива и ране у српској поезији страдања и патње, Нова зора бр. 57/2018, Билећа
Лаловић 2018а: Раде Р. Лаловић, Поетско сјећање на бол херцеговачких мученика, Бдење бр. 56/2018, Сврљиг
---------------
Прилог је публикован на порталу Пребиловци - село на интернету 22. јула 2018. године
