Стеван Раичковић
Уместо камена за спомен-цркву у Пребиловцима
"Павелићу, шта ћемо од Срба -
Веж у ланце, бацаj у Шурманце..."
*
"Оj Шурманци и у вама jама,
Ту jе моjа и сеjа и мама..."
(Из песама коjе су се певале у околини Чапљине у лето 1941. године)
Jе ли то онаj исти -
одсутни и тамни (старинског изгледа)
судиjа у превременоj пензиjи
Митар Шарић
(Моj исписник)
Што понекад
Пред фаjронт
Као залутали (или неми) неки гласник поноћи
Наврати код "Трандафиловића"
На своjу чашу воде
(Поред нашег последњег вина):
Гледам га у моjоj соби
Како са малог ТБ екрана
Шапуће своjу стравичну причу
О родним Пребиловцима
У близини Чапљине
С почетка рата
О Илиндану
У основноj школи "Краљ Милутин"
Где jе сатерана неjач
Са маjкама
Отимаjу децу из колевки
И чупаjу децу из наручjа
За ноге их узимаjу
И сниженим замахом
Па нагоре
Удараjу дечиjим главама
О зидове учионица -
Пуцаjу лобање
И мозак се просипа поред окачених
географских мапа и поред слика
Светог Саве и Штросмаjера...
То jе онаj исти
Умировљени судиjа -
Али као да овога пута слушам
Некога другога Митра Шарића
Од пре пола столећа
(Сакривеног у шумарку)
Како прича о шурманачкоj jами "Голубинки"
тик уз Међугорjе
И о томе
Како се затреше куће Пребиловаца:
Од Драгићевића (од старих Драгића)
Ћирићи
Медићи
Сухићи
Шарићи
Ждракановићи
Трипковићи
Екмечићи
Брњашићи
И jедан Кесо
И двадесет кућа Булута -
Из Кулина
Краварица
И Кошћеле
Па Медани
и Банђури
Надаждини
Мирковићи
И Крунићи
Ћук.
И мало затим
Изговара измењеним (промуклим) гласом
и некаква другачиjа имена
(Као да их са црног стуба
Полако ишчитава):
Илиjа Jовановић Црни
Главар села Шурманци
Андриjа Буљан
Усташки таборник у Чапљини
Осман Лизде
Из села Речица
Фрањо Вего
Студент на распусту
Ловро Шарац
Из села Гњилишта
Одjедном
Као да се однекуд враћа глас
Туробноме Митру Шарићу
(Али тако
као да овога пута
Из неке прастаре jаме
Дубоко у њему
Као ехо одjекуjе):
И не оста
Нико од Jована
Нико од Ђорђа
Нико од Сима
Нико од Дамjана
И нико од Срећка Шарића
А онда
Неким гласом
Jедва чуjним
Као да говори за самога себе
(Или ми се таj глас - по мицању усана
Митра Шарића или по његовим
беспомоћним очима са екрана право
и као jедино у мене загледаним - само
причинио):
Ту
Надохват
Шурманачке jаме
У Међугорjу
Поjављуjе се кадкад и Госпа
Али се моjа Сеjа и Мама
Никад неће поjавити...
Биљешка о аутору
Стеван Раичковић, рођен је 1928. у селу Нересница код Кучева. Умро је 6. маја 2007. године у Београду. Пјесник и академик. Школовао се у Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици. Студирао је на Филозофском факултету у Београду. Са 17 година почео је да објављује пјесме у „Књижевности“, „Младости“, „Књижевним новинама“ и „Политици“. Од 1949. године почиње да објављује пјесме по београдским листовима и часописима; исте године постао је сарадник Литерарне редакције Радио Београда, а на том запослењу је остао до 1959. године, када почиње да ради као уредник у издавачкој кући "Просвета".Био је њен уредник до 1980. године. За дописног члана САНУ изабран је 1972. године, а за редовног 1981. Објавио је више од двадесет збирки пјесама, седам књига за дјецу, неколико књига есеја… Прву збирку „Детињство“ објавио је 1950. године, да би књигом „Песма тишине“, двије године касније, био примјећен. Бавио се и преводилачким радом. Сабрана дела Стевана Раичковића објављена су 1998. године. Поезија Стевана Раичковића објављена је на руском, шведском, пољском, чешком, словачком, мађарском, бугарском, русинском, албанском, словеначком и македонском језику. Раичковћева пјесма о Пребиловцима објављена је у књизи ”Сувишна песма” (девет фрагмената о геноциду са предговором и коментарима). Издање, Српска књижевна задруга (Београд) 1991. године, уредник Милорад Ђурић.
