Раjко Петров Ного
Нек пада сниjег господе*
Нек пада сниjег Господе
Из сjећања по очима
Спаваjте шумске jагоде
Све моjе с вама почива
Спаваjте моjи умрли
без гроба и без биљега
Нека вас вjетар загрли
Завиjе покров сниjега
И нека маjку збодену
И њену цркву jелику
Биjелим рухом одjену
За нашу тугу велику
* Пjесма jе преузета из књиге ”Лирика” коjа jе аутору дониjела награде ”Jован Дучић” и ”Бранко Ћопић” за 1998. годину. Иван В. Лалић пише о овоj пjесми:”Можда наjлирскиjу песму-молитву у савременоj српскоj поезиjи испевао jе Раjко Петров Ного у три осмерачка катрена: Нек пада сниjег Господе. То jе jедна молитва за мртве, чиjа jе трагика смрти ”без гроба и без биљега” уткана у jедну општу трагичност епохе. Тако често песник агресивног бунта, Ного овде тихо поjе jедну молитву за белину, као покров ”за нашу тугу велику.
Симболошки набоj белог као да извире из неких прадубина; да поменем само да бело може да симболизуjе безвременост (и екстазу), када га супроставимо црном коjе, према Хаjнрику Цимеру, може да симболизуjе време. Ного моли да његове умрле, сахрањене у црну земљу, покриjе бели снег. Безвремено, дакле, преко временог – у савршеноj скрушености, али не и резигнациjи молбеног обраћања”.
И сада jедан детаљ коjи jе мање познат а коjи обjашњава разлоге укључивања ове пjесме у избор поетских радова везаних за Пребиловце. Раjко Петров Ного ову пjесму први пут jе изговорио у Пребиловцима. Било jе то 4. августа 1991. године, на дан сахране посмртних остатака Срба из Херцеговине, коjи су извађени из jама по Херцеговини, и сахрањени уз опjело коjе jе служио Његова светост патриjарх српски Господин Павле. Заjедничка гробница налазила се у крипти цркве посвећене Сабору српских светитеља и Пребиловачких мученика. Крипта jе употпуности уништена а црква сравњена са земљом. За оваj злочин, незабиљежен у људскоj историjи jош нико ниjе одговарао.
