.

Постојати

Волела бих да сам сад у селу. Испред куће. Да бленем у небо. Само то. Да забацим главу уназад и пребирам по звездама. И плачем. У ствари - по мало и “ревем”. Добри стари херцеговачки израз, кад неко дете плаче и дере се, па му казу:” Шта ревеш к’о магаре”?!!

Како год, тако ми је већ данима. Потребна нека самоћа, али у познатом кутку. Свом. Макар и разрушеном. Осећам се као странац у овој кожи. Окружена лошим људима, сујетним, злим, саможивим. Као да нисам ткана за такав свет. Нисам, да се разумемо, ни ја савршено исткана. Има ту извучених жица, неправилних шара, кривих редова...Али није то суштина. Бит....

Елем, само да седим, на оном попуцалом бетону испред зидина. Мојих зидина. Мом бетону, са траговима пламена, маховином, урезаним некадашњим именима. Садашњим успоменама. Неравнинама. Бетону који ће ми причати приче, упијане деценијама пре рата, мирисати на бале зеленог дувана размекшане на летњој жеги. Причати и скривати по неког свица у зараслим ћошковима. Частити ме њиховим звуком, уместо оног кад се рушио дувар и стреха испред куће. Јер и то памти. Желим тамо. Постојати.

Књижевни часопис Сент, Београд, двоброј 66-67, 2023. године уредник Енес Халиловић.

У рубрици Прозни прилози на страни 167 објављен је овај прилог Сање Драгићевић  Бабић посвећен завичају