.

Брњашева

Било је неко љето, далеко од нас који вијек. Стари Драгић, један од старих Драгића, спавао је на хладници у кошћели (Посљедњу хладницу на мурви иза куће са огњиштем имао је Јован Ђурасовић-Лоло). Ваљда их је пуно било у заједници, док су жене спавале одвојено, или су спавале са дјецом. Неки од млађих Драгића, кад би зашао мјесец и пао мрак прикрадао се жени. Видјео то стари са хладнице. Ујутро, у шали, приговори том што се прикрадао. Он, наравно, пориче да је то урадио. 
- Е, па, добро, вели стари, ето па ниси. Можда се мени старом причињeло. Видјеће се и чути, ако буде Божија воља… 
Наредних  вечери, одоцњивао је стари да се испење на хладницу. Намјерно. И кад су чељад поспала, узео је стари неку ламетину, привезао за дрво и препречио испред врата гдје су женскиње спавале. Тамо негдје у глухо доба ноћи, поново се онај прикрада жени. Наиђе на препреку, посрне и… падне. Падне тако незгодно, да је повриједио нос. Тако се обзнанила истина. Ех, од повреде, остала је биљега на носу- брња. И тако је једна грана Драгића добила надимак Брњаши а касније и презиме Брњаш односно Брњашић. У мјесном гробљу има стари споменик на којeм пише да ту почива Брњаш. Једна грана Брњаша односно Брњашића одселила је у Руско Село и вратила се изворном презимену- Драгићевић