Нулта тачка храма Васкрсења Христовог
 Храм Васкрсења Христовог, снимио Стојан Ђорђевић
|
Нулте тачке два свјетски позната споменика, у Америци и Јапану, симболизују кратере произведене људским злом а не кaквом природном катастрофом. Два пута ,током двадесетог вијека, слична библијска катастрофа догодила се у Пребиловцима. Не бомбама, не авионима, и не са неке дистанце … него директно, човјек се опасао злом и ушаомеђу друге и другачије људе, да ти други и другачији, сви становници једног села – нестану.
Храм Христовог Васкрсења у херцеговачким Пребиловцима представља оргинално архитектонско рјешење Предрага Ристића и један је уникат на подручју јурисдикције Српске Православне Цркве.
Пише: Гојко Перовић
Мотив његове изградње је посебан. Он би се могао окарактерисати као гробљанска црква, или као спомен – костурница. Међутим, амбиција градитеља ове светиње показује намјеру да се превазиђе домет гробног мјеста или пак споменика. Овај храм има амбицију да живи, и да упркос злу и ужасу који су му у самим темељима, буде свједочанство и колијевка живота.
Храм се налази на мјесту једног од најстрашнијих стратишта српског народа из времена Другог свјетског рата, гдје су толики невини људи убијени само због свог имена и увјерења, независно од било какве њихове војне или ратне формације. При том, претходна православна црква која је ту постојала, заједно са земним остацима сахрањеним у њеним темељима, преживјела је разарање учињено из исте мржње и истог сљепила које су покренуле онај први масакр. Зло на зло. Смрт на смрт.
Пред потомцима страдалих, као и пред црквеним пастирима, појавио се задатак како да обнове богомољу која би била јача и отпорнија на неко будуће Зло. Требало је свакој будућој деструкцији направити брану. Како? Наравно – апсолутна заштита је искључиво у Божијим рукама, али како се што боље и ближе приближити тој Божијој заштити? Ако је Бог Љубав, а јесте Бог Љубав, онда је требало изградити један споменик који неће свједочити Зло и смрт, него управо – њихову супротност Љубав. А како то направити?
Ако збиља желимо истинску “освету”, ону потпуну и праву, за зло које је овдје имало свој поновљени пир над једним те истим страдалницима, онда ћемо ту ”освету” препустити Ономе који је једини у стању да је спроведе до краја. Освета је у рукама Свевишњег Бога. И казна за злочинце и прави мелем за ране пострадалих. То препуштање освете Богу је први и прави, неразрушиви темељ пребиловачког храма.
 |
Тај темељ боговиђења и богосазнања, камен са кога можемо најбоље видјети како Бога, тако и сами себе, покушаћу да сагледам и са једне друге стране, правећи поређење са једним сличним мјестом и догађајем. У Њујорку су, на мјесту рушења ”кула близнакиња”, преживјели рашчистили све и излили плочу на најдубљој тачки тог стратишта. Сличан мотив се налази на мјесту страдања народа у Хирошими и Нагасакију, гдје су цијели градови страдали од детонације атомске бомбе. Ова су мјеста названа ”нултом тачком”. Овај назив има вишеструки симболизам. Може да означи посљедње мјесто до ког је досегло разарање, а може бити и прва, полазна основа за будућу изградњу. Свакако да има преносно значење које се односи на ”нулту тачку” толеранције према било чему сличном у будућности.
Те нулте тачке у Америци и Јапану представљају кратере произведене не неком природном катастрофом, него људским злом, чије дејство је очигледно погубније од земљотреса и вулкана. Слична катастрофа, ако не и много монструознија, десила се у Пребиловцима. Два пута током двадесетог вијека. Не бомбама, не авионима, и не са неке дистанце … него директно међу људе, да ти људи, сви становници једног села – нестану.
Са те нулте тачке докле се спустило људско безумље, почиње да расте храм Вјечног Живота, храм Васкрења. Из земних остатака, односно моштију пребиловачких мученика настаје богомоља литургијског сабрања и један несвакидашњи амфитеатар. Пребиловачко сакрално здање, у оном дијелу изнад површине земље почиње управо амфитеатром кроз који се улази у унутрашњост цркве. Амфитеатар је мјесто извођења старих грчких трагедија, а од трагедије у Пребиловцима тешко је замислити већу. Умјетничка снага античких трагедија и структура амфитеатра сабирају људе у једну тачку проматрања, у једну једину тему – која потискује све друге. Овдје се сама суштина Зла изражена у агресији, планираној намјери и потпуној безосјећајности окомила на људе, и начинила тему која је неизбрисива. Овај амфитеатар каналише нашу бол и нашу запањеност према промишљању. Спаја нас са вјековима људске запитаности о судбини, Богу, људима…
И што је најважније, ма како била оплемењена та наша трагедија, ипак – не остаје на њој. Другим ријечима, прича се не завршава трагично. Улази се у храм. Долази се на мјесто гдје нема мртвих него су сви живи. О томе свједочи литургијска истина о Небеском царству које је присутно у садашњости и истина о причешћу васкрслим Господом. А о непролазности живота свједоче и пребиловачке фреске у храму, које су буквално прецртане фотографије страдалника који су, до јуче, били са нама. Тако да, стојећи у храму, имамо осјећај да смо ми са њима на тим старим фотографијама, да смо њихови савременици и врсници, али и да су они са нама, тако мученички освећени и посвећени. Веома је јак осјећај, ту пред трпезом Васкрслог Христа, да смо сви, и ми и они, свети, и да смо, упркос вишеструким налетима смрти, - живи.
Биљешка о аутору:
Гојко Перовић рођен је 1972. године у Котору. Послије гимназије у Херцег Новом, дипломирао је 1999. године на Богословском факултету у Београду. Апсолвирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду. У чин ђакона рукоположен је 1999. године а за свештеника на празник Покрова Пресвете Богородице 14. октобра 2000. године у цетињском манастиру. У чин протојереја произведен је на Лучиндан 2003. године. Седан година касније одликован је с правом ношења напрсног крста. Од октобра 1999. године до именовања за ректора Цетињске богословије (2002-2021) обављао је дужност главног уредника Радио- Светигоре. Отац Гојко Перовић данас је парох при цркви Светог Ђорђа у Подгорици и архијерејски намјесник подгоричко-колашински.
-----------------
Публиковано у фебруару 2022. године
Повезани линкови:
