.

_{ГЕНЕЗА ЗЛА}

_{(Књижевна критика награђеног романа о Пребиловцима објављена у “Новостима”, Београд 28. децембра. 2023. године)}

ИВАНА Спахић написала је свој први роман "Свитање" (Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Ново Сарајево, 2023),  за који је добила 1. награду "Златна сова". Књига је значајан допринос култури сећања и отвара важна питања понерологије - истраживања зла.

_{Пише: Слађана Илић}

_{Јунакиња Мара Медан, која је као девојка, заједно са својим ближњима и другим сељанима, завршила у јами, у коју је већина жртава жива бацана, августа 1941. године, када су 54 српска домаћинства тог села заувек угашена, сада из тог света, из специфичне позиције, а након стравичног искуства и са велике временске дистанце, као чисти дух сведочи о размерама почињеног усташког зла, настојећи да га бар делимично схвати - јер оно превазилази границе појмљивости. Читајући роман, осећамо заправо непрестано пулсирање тог зла, његову дубину и снагу које, неспорно, плаше и опомињу свако људско биће.}

_{Размишљајући о генези зла, анализирајући га и на индивидуалном и на макросоцијалном нивоу, пребиловачки страдалници остају збуњени, у неверици. Тај феномен налазимо и у другим књигама које се баве усташким злом: у књизи Мирослава Максимовића "Бол", као и у трилогији Славице Гароње "Повратак у Аркадију", "Прусија, гласови испод папрати", "Шапати Мале Влашке", затим у збирци поезије Јелене Ковачевић "Страдање", као и у низу других књига које садрже ту тематику.}

_{Откуда константна неверица над надолазећим злом које се с неминовношћу реализује и показује у фантазмагоричним појавима? Откуда вера обичног човека који зна да није другоме починио зло, и који мирно живи у свом дому, да му се, без обзира на сва упозорења, ипак ништа лоше неће десити?}

_{Ово су, како показују и историја, и литература, и психологија, и социологија, знатно сложенија питања него што се чини. То сведочи и "Свитање" Иване Спахић. На самом почетку романа, када суочавање са стихијом зла почиње, једног Србина усташе сакате, секу му три прста, којима се као православац крсти. Такође, разбијају ћирилицом исписан натпис на продавници коју држи Марина породица. Читалац осећа да не може а да не застане над овим моментима, не може, и нема права, да буде неодговоран према жртвама и њиховим именима, као ни према онима који су остали безимени. Такође, осећа да нема права да буде неодговоран и према сопственом писму, као једном од сегмената идетитета, нема права да буде неодговоран према поништавању жртава, чији се број ревизионистички умањује, чак и у матици...}

_{Но, није "Свитање" књига која нам казује само о демонској снази зла. Она говори и о томе како је изгледао свакодневни живот пребиловачких Срба, о томе да су и они били људи који су желели да живе обичне, мирне животе: да сеју, жању, косе, да се заљубљују, да се радују, да светкују, да раде, да воле... Марино казивање убедљиво, колоритно, са одсуством патетике, представља тај живот, који јој је на самом почетку измакао, и нужно му натуралистички супротставља све дечје изломљене лобање, јаму и костурницу.}

_{Настојање ауторке "Свитања" јесте да књигом пружи утеху и смирај душама пострадалих, што је експлицирала у једном од интервјуа поводом Награде "Златна сова". Слободни смо да кажемо, након дугогодишњег бављења понерологијом и специфичностима усташког зла - нема утехе и смирења без дубоког, искреног покајања злочинитеља који никада нису били кажњени.}