И стари се женили ради порода
Данило Надаждин има тридесет и седам година. Живи у селу Пребиловцима близу Чапљине. Он jе jедан од ретких људи у том селу коjи има тридесет и седам година.
У селу има седамдесетогодишњака, али нема тридесетогодишњака. Између Данила Надаждина и њему по годинама наjближег човека, постоjи велика празнина. Наjближи по годинама човек, ниjе чак ни одрастао. Има свега петнаест година.
У Пребиловцима, крашком селу, где се вода пиjе из чатрња, где су вртачице малене и посне, где су куће од камена, кров од кемане, небо од камена, у том прибрдском, усиjаном селу догађале су се страшне ствари.
Због тога jе Данило Надаждин несрећан. Због тога Надаждин има смао два-три исписника. Због тога Надаждин нема млађих другова. И због тога... због тога...овде људи наjвише на свету воле децу...Овде су деца сеоска, свих кућа, свих домаћина.
Сви добро знамо кад се завршио рат. Село jе било празно. Ни жена ни деце. Само су три жене преживеле рат. Нигде деце. Замислите: ни за онаj наjтањи плач. Онаj наjнемоћниjи. И шта су радили људи? Људи су почели да ограђуjу разграђено. Женили су се. Оснивали породице. А у Пребиловцима рат се ниjе тако брзо завршио. У село су се враћали старци. Да, старци. И неколико младића. Неколико. Били су луди. Полудели од ужаса. Полудели од бола.
У близини jе пространо Хутово Блато. Богато рибом. Богато птичиjим светом. Долазе страни туристи и ловци. Доларима плаћаjу сваку убиjрну дивљач. Мирно jе Хутово Блато. Лежи пространо и набуjало. Зарађуjе понеку пару нашоj привреди. Тако jе данас. А недавно: ниjе мирно било Хутово Блато. Људи су се склањали у мочвару. О томе не желе да причаjу преживели. Загњуре се у воду и сатима не излазе на површину. Дишу на трску, коjом jе богат рит. Баш као што су се стари Словени склањали од неприjатеља. Тако смо бар учили у читанкама. Да, давно некад. А то се поновило. После колико година? Људи су бежали у Блато. Гњурали се. И дишући на трску спасавали главе.
По селима jе настао покољ. Први на удару били су Пребиловчани. Пред школом jе нађено осамдесет колевки.
Надаждин jе несрећан. Он шири руке. Побиле су му усташе осамнаесторо чланова фамилиjе. Страшна цифра за jедно малено херцеговачко село: 780 жена и деце jе нестало у jамама.
О томе не би требало говорити. Одмахнимо руком. Не поновило се...
Људи су се ипак вратили у село. Разрушени домови. Пуста, хладна огњишта.
Ноћи су биле камено беле, камено вреле.
Требало jе нешто предузети.
А било jе искорењено преко тридесет и шест породица. Зар се ту нешто може почети?
Неколико стараца и неколико младића.
Село без деце, село без жена. Село без мала. Без крова над главом. Село пустих, горских удоваца.
И тада се догодило чудо: старци су почели да се жене. Проговорила jе земља. Проговорио jе живот. И стари Душан Шарић покушао jе немогуће. Хтео jе да рађа. Да има наследника. Да му неко сачува име, Да га продужи.
И кад се родило дете он jе дуго плакао у ноћи порођаjа. Горак и поносан. Изжилио као стари грм.
Старци су рађали децу. Али нису били срећни. За њима jе остао повелик комад живота. Па су новорођеноj деци давали имена своjих закланих првенаца. И у новоj деци препознавали су побиjене дечаке и девоjчице.
Изгледало jе да проклетство неминовно долази. Нема спаса каменим Пребиловцима. Па ипак, живот jе победио.
Каменим стазама као ни у jедном херцеговачком селу не промиче толико веселих дечака и девоjчица. И школа jе пуна, препуна. Па опет, нешто се необично догађа.
Надаждин jе суморно оборио главу:
- Последње дете родило се прошле године?
- Шта то значи?
- Зар не разумеш? Jедно jедино дете родило се прошле године.
Схватио сам.
- Нема више рађања.
- Нема.
Али порашће ови дечаци и девоjчице.
- Школа ће бити затворена, додаде учитељ Ћетко Копривица.
- Какве то има везе са рађањем?
- Село нема средњака, нема ни омладине.
... Пре неколико дана у школи jе одржана мала свечаност. Двоjе троjе дечака и девоjчица примљено jе у омладинску организациjу, jер су навршили петнаест година. Први сеоски омладинци...
Празнина jе огромна. Ничим не може да се попуни. Родило се последње дете. Људи су уходили jедни друге, надали се, очекивали. Али узаман. Неће више бити порода. Па као да jе село поново завиjено у црно.
Старци шире руке:
- Учинили смо шта смо могли...време jе да мирно склопимо очи...
Прошло jе време освета. Преостали Пребиловчани, коjи су спасили главе у кршевитим гудурама, смирено гледаjу jедни другима у очи. Ужас jе протутњао. И време jе да се мржња заборави. А несрећа jе дошла изненада. Са усташама. И када jе село остало без жена, без деце, када су многи мушкарци побиjени, преживели су докопали оружjе. Нико ниjе веровао да ће извући живу главу.
Страшан jе то био рат. Па ипак, наjстрашниjи за ово мало херцеговачко село.
Људи нису веровали jедни jедни другима. А ужасна смрт наjближих позивала их jе на освету.
У село дечака и девоjчица, у некадашње село смрти, у село старих удоваца, коjи су се поново оженили, недавно jе први пут после рата запевала и заиграла права свадба. Jедна jедина права, нормална, природна свадба после рата. Удала се наjстариjа девоjка. Имала jе шеснаест година. Па су старци оживели. Па су Надаждин и неколико његових исписника заиграли. Велика и, за друге људе и друге прилике, несхватљива свечаност, коjу они ишчекуjу већ петнаест година, због коjе живе. Jер то значи - живот се поново зачиње. Па су сви били брижни. Па су сви били свечани. Па jе свима девоjка - удавача била наjближа на свету. Као да jе опште дете. Сеоско дете. Као да су jоj сви старци родитељи.
То jе био велики тренутак. Као да се чека и дочека жетва. Коjа доноси род. Коjа награћуjе труд. Коjа обећава живот.
Надаждин показуjе гробље: осамнаесторо лежи под земљом.
А гробље ниjе гробље. Бодљикавом жицом обележена утрина. Никаквог знака. Никаквог белега.
А онда неодређено испружи руку ка брдима.
Тамо се налазе jаме. У крашком тлу. Дубоке, страшне jаме. Немаjу дна. Отуд хуjи ветар. И као да се чуjе плач. А нема дна. Нико жив ниjе изашао из jаме, да би рекао: има ли или нема дна. Па су људи навраћали на jаме. Ослушкивали. А доле, дубоко у утроби земље нешто цвили, нешто плаче, нешто шкргуће. О, какво jе то проклетство! Човек jе установио свечаност сахрањивања и гробље да си сачувао спомен умрлим и погинулим.
А тамо дубоке jаме. Па хучи подземље. А људи ослушкуjу: да ли jе то глас маjке, да ли jе то глас jединца?
... Било jе подне и деца су буљуком излазила из школе. Весели основци. Па ипак нису то деца слична осталоj деци. Трагови су остали. И не могу се избрисати. Дечак осећа очев поглед. Чудан поглед. Отац тражи у његовом лику нешто што не може да нађе. И изговара име неком давном успоменом. И дете зна: отац дозива свог првенца чиjе jе име наследио. Зна дечак шта се одигравало у овом кршу. Зна и памти. И добро jе што зна и памти. Зна дечак да се отац искрада, одлази ноћу на jеме и слуша...слуша...Па се враћа уморан. Па се враћа несрећан. jер тамо хуjи...хуjи. Па зар да се не полуди? Хуjи и дозива, цвили и плаче...Тамо лежи првенац...Тамо леже сви првенци села... Све маjке...
На деци jе остало село...
Бранко В. Радичевић
_______
ДУГА, Београд, април 1959. године
Репортажа jе илустрована са више фотографиjа коjе jе снимио њен аутор.
Текстови испод слика коjе преносимо изворно потичу из Дуге.
Погледаjте и фотографиjе коjима jе илустрована репортажа "И стари се женили ради порода"
Пjесник, романсиjер, новинар и дjечиjи писац Бранко В. Радичевић рођен jе 1925. године. Обjавио jе око 70 књига од коjих су наjпознатиjе "Песме о маjци", "Са Овчара и Каблара", "Воjничке песме", "Поноћни свирачи", "Сељаци"... Урадио jе "Антологиjу српског песништва" као и двиjе антологиjе о сеоским споменицима - краjпуташима. Покретач jе музичке манифестациjе Драгачевска труба у Гучи и пjесничког Дисовог пролећа у Чачку. Умро jе 13. jануара 2001. године.
