Нико не може да оспори злочин у Сребреници али ни двоструки злочин у Пребиловцима
Прећуткивање геноцида и нарастање стида
Зашто су председник Хрватске Стјепан Месић и хрватски члан Председништва БиХ Жељко Комшић међу најогорченијим због пресуде Суда у Хагу по тужби Босне и Херцеговине против Србије и Црне Горе? О којим злочинима Месић и Комшић радо говоре, а о којима упорно ћуте? Зашто ћуте о злочину другог убијања жртава усташких злочина сахрањених у Пребиловцима?
Стјепан Месић председник Републике Хрватске је, скоро увек кад је нешто говорио о рату у Босни и Херцеговини, помињао и масакр над муслиманским мушкарцима у Сребреници. Он никад није имао дилеме да се ради о злочину геноцида, што је након такве квалификације овог злочина у неким пресудама Трибунала за бившу Југославију потврђено и пресудом сталног Међународног кривичног суда. Због тога је било сасвим очекивано да се Стјепан Месић огласи и поводом пресуде Међународног кривичног суда по тужби за геноцид БиХ против СР Југославије. Било је очекивано и да Стјепан Месић буде разочаран изреченом пресудом. Жељко Комшић је, као члан колективног шефа Хрватској суседне државе БиХ, по државничком рангу раван Стјепану Месићу.
Али, како је по стажу у врху државне политике овај бивши амбасадор у Београду у односу на Месића прави почетник његова ранија размишљања о злочину у Сребреници нису била ни приближно јавно позната као Месићева. Зато је у изјави поводом изречене пресуде по тужби његове државе, коју досадашњи хрватски чланови Председништва нису подупирали са великим ентузијазмом, надокнадио све. Посебно додатком о његовом знању истине о томе шта се у рату дешавао и како у вези тога треба да васпитава своје дете.
Стјепану Месићу и Жељку Комшићу нико не може да спори право да говоре о свим ратним злочинима. Њих двојица имају и јасне политичке разлоге да се посебно баве злочинима почињеним над Бошњацима у Босни и Херецговини од стране Срба, а злочин у Сребреници је несумњиво највећи. Имају доста политичких мотива и да изразе незадовољство пресудом Међународног кривичног суда, због тога што то незадовољство изражава и огромна већина Бошњака.
Месић је свој преображај од члана првог ХДЗ руководећег тима из времена отвореног кокетирања овог покрета са усташтвом и човека који је био поносан на извршени задатак у растурању Југославије, у постојаног антифашисту и сведока Тужилаштва у Хагу против разбијача југословенске заједнице темељио на дистанцирању од Туђманове подршке Хрватима у Босни и Херцеговини у време муслиманско-хрватске фазе рата у овој држави. То је изазивало бес дела хрватске јавности, а посебно ''најбољих Хрвата на свету'', како су словили Хрвати из западне Херцеговине у време успона ХДЗ, кад је и Месић са митинга ове странке у Посушју могао да прети Србији. Али, то му је у председничкој трци донело више користи него подршка херцеговачких Хрвата Јадранки Косор, јер су ови у међувремену у Загребу препознатљиви као добитници из времена домољубља.
Комшић је за хрватског члана Председништва Босне и Херцеговине изабран захваљујући бошњачким гласовима. Уз све Жељко Комшић је био и одликован je припадник Армије Босне и Херцеговине, која је и по његовом признању постала муслиманска војска, али он и даље цени важнијим првобитне мултниетничке циљеве те армије. Без обзира што су више служили за спољну употребу. Жељко Комшић тешко може да рачуна да ће на највише државне функције да буде биран без бошњачке подршке и својеврсног изборног инжењеринга на штету изразито малобројнијег народа у Федерацији.
Ангажовања Месића и Комшића у вези злочина над Бошњацима које су починили Срби, са нагласком на геноцид у Сребреници, поред њихових посебних политичких мотива, повезано је са остваривањем још најмање два стратешка циља око којих постоји значајна сагласност у хрватској елити. Један од тих циљева је дугорочно хрватско-бошњачко партнерство и разумевање између Загреба и Сарајева, које најбоље функционише у ситуацији затегнутости на српско-бошњачким релацијама. Други је да се на овај начин релативизује и умањи и злочин геноцида над српским народом почињен од стране НДХ.
Иако мора да се каже и то да је Стјепан Месић својим изјавама о злочину геноцида у Јасеновцу и злочинима почињеним током ''Олује'' изазивао гнев разних домољубних удружења он није пропуштао прилику да речито говори о свим злочинима током ''агресије'' на Босну и Херцеговину. Мање речито говорио је о мешању Хрватске у муслиманско-хрватски рат, а за ангажовање Хрватске у рату у Босни и Херцеговини у време муслиманско-хрватског савезништва против Срба и док је он био до Туђмана као да није знао. О томе као да ништа не зна ни Жељко Комшић, који је могао да зна много да га је за време амбасадорског службовања у Београду интересовало откуд толико Срба из Босне и Херцеговине, грађана државе коју представља, избеглих у Србији.
Можда Стјепан Месић и Жељко Комшић до скора ништа нису знали ни о злочину поновљеног убијања више од 3.000 жртава усташког геноцида 1941. године, који су били сахрањени у Спомен цркви Сабора српских светитеља у Пребиловцима, учињеном јуна 1992. године. Овај злочин, незабележен у последњим ратовима на подручју бивше Југославије, учињен је разарањем ове цркве и крипте у којој су биле сахрањене кости невиних страдалника и њеном уништавању тако да се не зна ни за траг њиховог праха. Овом злочиначком чину претходила је офанзива здружених снага војске Републике Хрватске и локалних снага ХВО-а и ХОС-а, коју је планирао и њоме руководио генерал збора Војске Хрватске Јанко Бобетко. Ову акцију на део територије Босне и Херцеговине, на левој обали реке Неретве, генерал Бобетко је назвао ''Чагаљ'' и о њој је детаљно писао у књизи ''Све моје битке'', коју је штампао у Загребу.
Стјепан Месић, као високи државни дужносник, је за овај поход дела снага војске Хрватске под командом Јанка Бобетка знао у време кад је он предузет. Њему није ни требала генералова књига да се упозна с једном од чињеница везаних за ангажовање војске његове дражаве у рату у Босни и Херцеговини. И поред тога државни чиновници, који су у његово име одговорили на молбу друштва које окупља сроднике и поштоваоце жртава, други пут убијеним у Пребиловцима јуна 1941. године да им се помогне у тражењу истине о судбини њихових костију, настојали су да реше одговором да се ради о територији друге државе. На поновљено обраћање и појашњење да се ради о злочину учињеном у време офанзиве уз учешће оружаних снага државе Хрватске и под командом генерала те државе није стигао никакав одговор.
Жељко Комшић, ратник Армије БиХ који о рату у којем је учествовао зна првенствено на основу онога што је видео, можда и није знао за овај злочин који се десио у време прве успешне офанзиве савезничких снага које су се бориле против ''српске агресије''. Од када је члан Председништва Босне и Херцеговине требао би да зна. Посебно због тога што је исто друштво тражило и од њега, као и од друга два члана Председништва, да се подупру њихова настојања да сазнају за судбину земних остатака својих сродника, да одговорни за овај злочин одговарају и да се онемогући испуњавање њиховог злочиначког циља.
Није никакво чудо што је и Месићу и Комшићу далеко лакше да говоре о српским злочинима над Бошњацима, посебно о злочину геноцида у Сребреници него о овом злочину у Пребиловцима. То није никаква посебна особина ова два политичара и по томе се они не разликују од велике већине хрватске и бошњачке елите, али и доброг дела српске елите. Кад је у питању овај злочин другог убијања жртава усташког геноцида њихов игнорантски однос према овом злочину могао би, у најмању руку, да наиђе на разумевање овог дела српске елите.
Пре свега због чињенице да овај део српске елите стоји на становишту да је ексхумација костију жртава усташког геноцида из крашких јама учињено у функцији подстицања српског национализма. Скоро као планирана акција од једног центра, у склопу општих српских припрема за остварење пројекта ''Велике Србије''. Према овим мишљењима кости страдалника није требало ни ексхумирати из јама које су биле место њихове смрти. Гроб невиних жртава је требао да остане тамо где су одредили њихови џелати и потврдиле власти које су бетонирале јаме у којима су мученички умирали. Као да ове усташке жртве због начина свога страдања и оних који су их убили, или због времена које је протекло од времена њихове смрти, изгубиле право на достојну сахрану. Посебно на сахрану уз црквени обред од стране Српске православне цркве, јер су умрли само због тога што су били православни хришћани.
Заступници становишта да је ексхумација и сахрана костију жртава усташких злочина била само у функцији националистичке акције могу и да се позову на неке чињенице. Пре свега на то да се у овој активности ангажовала и СДС и да је председник ове странке др Радован Караџић био главна политичка личност присутна на дан сахране жртава у Пребиловцима. На овој сахрани патријарх српски господин Павле је служио упокојни обред. Чину сахране страдалника у усташким злочинима у Пребиловцима присуствовао је већи број политичких званичника и других гостију из Србије и Црне Горе. Већина гостију из Београда се, према разним критеријумима убрајала и убраја у категорију ''великих Срби''.
Неспорна је и чињеница да је у време нарастања националистичких страсти упознавање јавности са подацима о страдању српског становништва у овом делу јужне Херцеговине могло додатно да подстиче српски национализам. Ништа мање и ништа више него што је то на подстицање другог национализма утицало одржавање првог великог скупа СДА у Фочи, на месту страдања муслиманског становништва у четничким покољима 1942. године и друга подсећања на муслиманске ратне жртве из тог времена. Или шта је значило инисистирање на чињеници да је страдање усташа и домобрана код Блајбурга највећа трагедија хрватског народа у последњем светском рату.
Шта су са свим што се на политичкој сцени Босне и Херцеговине и Југославије чинило 1990. и 1991. године могли да имају убијени од јуна до августа 1941. године? Је ли ико имао икакво право да, због било којег разлога везаног за политиче односе у том времену, оспори њиховој родбини да их коначно достојно сахрани? Посебно, ко је то могао да оспори већ остарелим преживелим мушкарцима из Пребиловцима који су дочекали да након пола века сахране своје супруге и децу, убијене у јами у Шурманцима 6. августа 1941. године, или новом нараштају овог села да сахрани браћу и сестре, рођене и убијене пре него што су се они родили?
И они који папагајски понављају да кости није требало да се дирају знају да то није могао да спречи нико. Ако им то није било довољно јасно у време кад су илузије о ''оствареном братству и јединству'' још нису биле нестале требало би да буде након последњих ратова на овом тлу. Кад више нико и не поставља питање због чега породице убијених желе да знају где су тела њихових најближих и што кад то сазнају желе да их сахране. Због тога се и даље трага за свим несталим, а ово трагање има недвосмислену међународну подршку. Нађени посмртни остаци се ексхумирају из свих масовних и појединачних гробницама и сахрањују на начин достојан човека.
Нико се и не усуђује да се јавно пита због чега се то чини, а поготово да ексхумацију и сахрану жртава ратних злочина доводи у везу са могућим погоршањем међунационалних односа. Напротив, истина о свим злочинима, која се употпуњује откривањем још непознатих гробница и ексхумацијом жртава, сматра се првим условом међунационалног помирења. Други услов истинског помирења је судски прогон свих одговорних за учињене злочине. Због тога и било какво постављање питања поводом ексхумације и сахрањивања жртава из последњих ратова би тешко могло да наиђе на било чије разумевање, а посебно нечије противљење породицама убијених да сахране своје сроднике на начин како то они желе. Јер, ко је и каквим аргументима могао да оспори да се жртве масакра у Сребрбеници сахране у меморијалном центру ''Поточари''
Зашто се онда, и након свега што се десило, према жељи родбине једног дела убијених Срба са подручја Чапљине и Стоца 1941. године од стране усташа, који нису били сахрањени као друге жртве овог геноцида све до августа 1991. године кад су сахрањени у Пребиловцима задржава другачији однос? Како ни након скоро 15 година од дана њиховог другог убијања траје својеврсна завера ћутања о овом злочину да најближи сродници не знају ни за прах њихових остатака и само могу да дођу на пусто место, које је требало да буде њихово почивалиште, запале свеће и моле се за покој душа чијим земним остацима нису дали да почивају у миру ни у гробу?
Поводом злочина у Пребиловцима има још много питања и ни један прави одговор, а што је најтрагичније не назиру се ни покушаји да се дође до одговора на три најзначајнија: Шта је учињено са посмртним остацима жртава, да ли су трајно уништени или склоњени?; Ко је одговоран за учињени злочин? На који начин ће се, колико је то могуће, да санирају последице овог злочина? Одговори на ова питања не могу да се избегну, а свако даље одлагање ће да буде само покушај да се трајно заметну трагови једног од злочина фашистичке државе каква је била НДХ. Веровати је да ће у седмој деценији од победе над фашизмом то да буде само неуспео покушаj.
_________
”Истина”(www.istina.at), српске интернетске новине, Србија, Црна Гора, Република Српска, Република Српска Крајина, Година III, број 103, 25. март 2007. године. Беч (Wien). Оснивач и одговорни уредник Петар Милатовић. Аутор прилога «Прећуткивање геноцида и нарастање стида» је Милан Тасовац, На www.prebilovci.net од априла 2007. године.
