Место српског васкрса
Зашто је за Србе битно да знају где су и шта су Пребиловци? Ово је кратка прича о једном селу, о српском страдању и васкрсу
Херцеговина. Долина Неретве. Село Пребиловци, од Мостара удаљено тридесет пет, од мора двадесет, a од Чапљине пет километара. Место сусрета народа и вера. И место њиховог сукоба. Ако постоји нека верзија овоземаљског пакла, у Другом светском рату Пребиловци са околином су прошли кроз њега. У погромима током првих месеци постојања Независне Државе Хрватске (НДХ) нестајала су читава српска села. На најбруталнији начин уништавани су и трагови о сваком присуству Срба на тим подручјима.
(...)
Здрав разум човека било које вере и националности не може разумети оно што се десило у Пребиловцима. Људи су најсуровије мучени, везани спроведени пешице по кршу до јама, као јагањци за клање. Погубљени су невини, само зато јер су били друге вере. Стратиште се налази недалеко од Међугорја, католичког верског средишта у које сваке године хрле масе туриста. Они који долазе, међутим, не долазе ради поклоњења жртвама верског рата, већ ради ходочашћа пред Богородицом која се баш на 40-годишњицу покоља указала потомцима џелата. Јаме су бројне и дубоке, има их свугде где су Срби живели.
Пун противречности, овај крај тако постаје место где сви стереотипи постају стварност, где је неразумевање разумљивије. Необјашњиво је како у Пребиловцима, месту где се данас човек може напајати готово монашким миром, пролило толико крви, кључала таква мржња, владао такав страх, готово као на судњи дан. Неупућени би могли рећи да је то прошлост у којој нико никоме није остао дужан, да се без освртања морамо окренути заједничкој будућности. Међутим, погроми из 1941. заувек су обележили свест, и прошлост и будућност Срба из Херцеговине. Све јаме и крваве реке постале су међе.
”У беле тврђаве мермера закључајте нам добро кости, могле би мртве усташе да нам се напију здравља, не, не верујте тишини што се уместо нас јавља”.
Стихови уклесани на споменику кнеза Огњена Ждракановића, прве пребиловачке жртве 1941, показали су се као пророчки. На удару хрватских јединица, у операцији Чагаљ 1992, српски народ је протеран из долине Неретве. Пусте пребиловачке куће изложене су пљачки и паљевини, да се Срби овде више никада не врате. Започети храм је разнесен експлозивом, а кости мученика највећим делом уништене. Оргијања је било и на сеоском гробљу, где су хрватски војници пуцали у споменике подигнуте жртвама покоља. У неким гробницама су палили кости. Међу нападачима је било и потомака џелата из 1941 Пребиловци су у првим годинама опустели. Згаришта су зарасла у коров, а место храма обешчашћено и претворено у депонију.
(...)
Чинило се да ће два пута убијени Пребиловци бити и заборављени. Међутим, неке српске породице осмелиле су се да се врате у село и упркос свим тешкоћама наставе живот на својој узораној ледини. До данас их се вратило око 70 и у Пребиловце се вратила нада. У селу има и правих старачких домаћинстава, али и оних кућа којeсу пуне деце. Обнавља се и храм и спомен-костурница са именима Срба страдалих у усташким погромима у долини Неретве. Док се броје у хиљадама, можда би се у поменик могла уписати и сва могућа српска имена. Пребиловци су данас место на које сећања не смеју да избледе. Они, неслућено, постају једно од упоришних тачака српског идентитета. Место где се упркос свим недаћама живот наставља, где српски народ упорно опстаје. Где живот тријумфује над смрћу и љубав над мржњом. Где српство симболично васкрсава.
Напомена web-тима
Аутор текста је Немања Девић апсолвент историје на Филозофском факултету у Београду. У нашем селу боравио је у априлу 2013. Импресије будућег историчара објављене су на порталу Академски српски круг. Из Девићевог рада издвојили смо један дио за портал Пребиловци-село на Интернету док заинтересованим читаоцима остављамо линк ка тексту (комплетан текст Н. Девића).
Девић, који је свој текст о Пребиловцима илустровао фотографијама које је он лично снимио, науком се почео да бави као матурант гимназије. Обавио је на терену исцрпна истраживања жртава Другог свјетског рата у Шумадији. Аутор је већег броја публицистичких текстова, али и научних радова, међу којима се издвајају и три монографије. За свој рад награђен је са више признања. Сфере интересовања везане су му за националну историју новог вијека и савременог доба, српско друштво и културу.
На фотографијама Немање Девића је Булутова Махала; поглед из Драгићеве махале и испод Дома културе. Некад је ово била половина великог села. Данас су обновљене само четири куће, двије средсвима донација а двије у властитој режији.
---------
Текст се налази на порталу Пребиловци-село на Интернету од краја маја 2013. године
