Боривојe Борозан: ДОЛИНА НЕРЕТВЕ 1914-1918
Просвета Ниш, 1992.

Драгоцјена књига

Кликни за већу слику

За састављање слике догађаја у долини Неретве у прохујалим временима значајна је појава сваког документа, поготово оних за којe се није ни зналo да постоје. Посебно је задовољство још ако се објаве у књизи каквог сасвјесног и упућеног аутора. Књига БоривојаБорозана ДОЛИНА НЕРЕТВЕ 1914- 1918 у документима и литератури једна је од таквих књига и свакако је пријатно изненађење и драгоцјена за потомке српског народа из долине Неретве. Издата je још 1992, „вавилонске“ године Срба из долине Неретве, у издању нишке Просвете. Потписник ових редова пронашао је у једној антикварници у Београду.

Професор Борозан, у предговору, упозорава читаоца: „Пролазе испред тебе дуге поворке несталих лица, жртава у ланцима, и њихових џелата, зликоваца, силника и разуларених пустахија; јаук и хроптање страдалника и псовке и халабука неиспаваних и понапитих самовољника; са немиром залазиш међу умрле, изгинуле и мученике који вапе за помоћ, и поимаш смисао добра и зла, разазнајеш шта је праведно, а шта неправедно, шта је храброст, јунаштво, стид, пријатељство и самилост, а шта насиље и кукавичлук.“

Кликни за већу слику

Боривојe Борозан рођен je 1935. године у Мостару, гдје je провео дјетињство, младост и читав радни вијек. У истом граду је завршио основну школу и гимназију, а у Сарајеву Филозофски факултет, група југословенске књижевности и српскохрватски језик. Радио је као професор, односно директор у Гимназији „Алекса Шантић“ и Музичкој школи „Анте Јамницки“, потом у Радио-Мостару као директор и главни и одговорни уредник. Био је и директор Народног позоришта у Мостару. Аутор је многих вриједних публицистичких радова. У вријеме издања књиге живио је и радио у избјеглиштву.

Књига је саткана од значајних и занимљивих, литерарних и документарних дијелова о прошлости Босне и Херцеговине, са главном темом датом у наслову. Она је подјељена на ратна збивања у долини Неретве, у времену Првог свјетског рата, на подручјима Мостара, Чапљине и Коњица. Чапљини је посвећено 30 страна, а почињу реченицом: „Патње, муке и прогони српско-православног становништва у чапљинском крају језиви су, јер је циљ био да се уништи један народ и збрише са лица земље. На челу зулумћара био је злумћар над зулумћарима Абдулрезак Диздаревић, управитељ Котарске испоставе у Чапљини, свршени правник из Љубушког.“
Диздаревић је имао 7 конфидената, једног православног Србина, и по тројицу католика и муслимана. Са њима је ишао по селима око Чапљине, захтјевајући да му спремају„господски и обилат објед, да га дворе и испуњавају сваку његову жељу“. Ко се овоме покушао успротивити, проглашаван је таоцем и од шуцкора одвођен у Чапљину.

Управитељ је благонаклоно гледао на антисрпске демонстације у Чапљини, одржане 29. јуна 1914. и дан касније у Габели. У њима су брутално демолиране, опљачкане или уништене многе српске радње, куће и институције. Страдале су и православне цркве у оба мјеста. Диздаревић је наредио и пљенидбу „Српске читаонице“, „Српског сокола“ и „Српске земљорадничке задруге“ у Чапљини, као и српског друштва „Побратимство“ у Клепцима. Организатор је и бојкота православних Срба у Чапљини, на темељу „слоге муслимана и католика“. Ово су у живот спроводили муслиманско-католички франковци.

„Више пута су вршене преметачине свих српских кућа у Чапљини и пљачкaње, књиге штампане ћирилицом уништаване, а становништво нападано, тучено, везано, одвођено. Главне вође шуцкора, који су најчешће чинили ове злочине су Илија Ногулица, католик из Речица, и Алија Шуко, муслиман из Чапљине“- наводи се на стр.129. Земаљска влада из Сарајева је Диздаревићу наредила да са подручја испоставе Чапљина узме три таоца, а он их је узео преко осамдесет. Требало би доста простора да се опишу све патње талаца и тортура власти над њима. Данима и недјељама нису спавали, путујући жељезницом у пратњи војника. Неки су стрељани, многи умрли од батињања или послије патњи у логорима у које су интернирана и дјеца. Посебно је страшно понижаван свештеник Васо Медан, парох чапљински.

Таоци из Пребиловаца су били1:

Васо Екмечић, Сава Надаждин
Симо Шарић, Никола Булут
Ристо Медић, Ристо Трипковић
Шћепан Екмечић Јово Булут
и Трифко Драгићевић  

Сви су означени као „тежаци“, с тим што је уз Симу Шарића наведено и да је сеоски кнез. Он је једини од Пребиловчанин који је био интерниран у логор Арад и једина жртва од талаца из села. Из Арада се вратио кући болестан и умро осмог дана2. (стр. 146.). На страни 127, се наводи: „Ристи Трипковићу, тежаку из Пребиловаца, управитељ Диздаревић ударио је два шамара, а затим су га тукли Аган Кудра, шуцкор из Тасовчића, Томо Марковина, полицијски вакмајстор из из Чапљине, и неки војник Јанда3.“ На списку талаца из Чапљине (стр. 138) је и „Којо Булут, крчмар“4.

„Аустријски војници, које је предводио кадет Игњац Кеслер, син љекара у Чапљини, повезали су и тукли ове грађане Чапљине: Ђуру Витковића, Ристу Пудара, Коју Булута, Шћепана Шкору, дјечака Исаила Михића, те Марка Спахића из Тасовчића. Тукли су их толико дуго и бездушно док Ђуру Витковића и Коју Булута не однијеше изнемогле у болницу...“(стр. 129). На истој страни наведен је списак ухапшених Срба послије погибије Фрање Фердинанда, међу којима су и Пребиловчани Новица Булут, Симо Булут, Ристо Медић и Ђоко Драгићевић5. На сљедећој 130. страни, наводи се да су због неовлашћеног ношења оружја били у логору Огњен и Драго Драгићевић из Пребиловаца6.

На страни 148, наведено је да је за вријеме Првог свјетског рата у чапљинском крају причињена штета од 8.979.910,67 круна. Из Пребиловаца, штету су пријавили:

Никола Булут Видоје Банђур
Митар Булут Бранко Банђур
Никола Шарић Јован Шарић
Јока Шарић Ристо Медић
Митра Булут Митар Трипковић
Ђурђа Ждракановић Стојка Драгићевић
Ристо Брњашић Душан Шарић
Новица Драгићевић Бошко Булут
Душан Трипковић Стојан Булут
Јово Медан, Шћепин Љубан Булут
Јово Медан, Душанов Саво Надаждин
Јово Булут Ристо Булут
Трифко Ћирић Јово Ђирић
Илија Ждракановић Митар Екмечић
Шћепан Екмечић Митар Булут
Митар Булут, Николин Васо Екмечић
Спасоје Сухић Драго Драгићевић
Трифко Драгићевић Ристо Драгићевић
Спасоје Екмечић Симо Драгићевић
Јово Булут Ристин Тодор Ћук
Лазар Булут Никола Ждракановић
Ристо Трипковић Раде Екмечић
Михо Екмечић Перо Драгићевић
„Сеоски одбор народног вијећа” Наста Пудар7

Материјал из књиге профеосора Боривоја Борозана је драгоцјен прилог историји Срба из долине Неретве па и Пребиловаца. Ипак, највећи дио мука и патњи нашег народа у Првом свјетском рату, остао је незабиљежен. Поред наведених жртава, треба имати на уму и оне који су погинули, у окупациној Аустријској војсци или као добровољци у Српској и Црногорској војсци, или у грађанском рату у Русији, умрле од глади и ратних болести. Пребиловци немају списак умрлих у рату од глади и епидемија, а било га је могуће саставити- све до прије двадесетак година. Mеђутим, списак погинулих постоји у књизи Ђуре Екмечића „ПРЕБИЛОВЦИ непреболна рана српска“. Професор Борозан у књигу je унио солунске добровољце из Мостара, док податке за Чапљину, вјероватно, није имао. Узећемо слободу да, позивајући се на већ споменуту Екмечићеву књигу, објавимо списак солунских добровољаца из наших Пребиловаца.

У српској војсци погинуо је 1915, код Качаника, Лазар (Симе) Брњашић. Поред њега добровољци, који су се предали српској војсци и преко Албаније, Крфа, Јонског и Егејског мора стигли на солунски фронт су: Булут (Николе) Милан, Булут (Николе) Новица, Драгићевић (Марка) Михо, Драгићевић- Ждракановић (Јове) Михо и Шарић (Спасоја) Душан. Из Русије, преко Сибира, Манџурије, Сингапура, Бомбаја и Суеца у Солун су стигли: Екмечић (Ђуре) Лазар, Булут (Ристе) Јово- „Хорација“, Сухић (Јове) Обрен, Драгићевић- Брњашић (Симе) Ћетко, Екмечић (Шћепана) Војин и Шарић (Митра) Павле. Из Русије, али преко Мурманска, Атлнтика, Гибралтара и Средоземног мора, у Солун је дошао Ћирић (Шћепана) Тодор- „Брајо“. Из Италије су стигли Медан (Душана) Никола, Ћирић (Шћепана) Милан и Ћук Данило- „Шаре“. Булут (Лазара) Перо и Булут (Николе) Митар- „Вилсон“ били су добровољци у црногорској војсци, у Балканском и Свјетском рату8.

Од посљедица логорске тортуре умро је Симо Видојев Шарић (1882-1918). Зна се да су на бојиштима Соче, Карпата и Ердеља, погинули: Булут (Ристе- „Смајића“) Никола, Булут (Лазара) Војко, Булут (Стојана) Новица, Брњашић (Трипка) Перо, Драгићевић (Трифка) Новица, Ждракановић (Ристе) Сава, Трипковић (Јована) Гаврило, Трипковић (Стевана) Јевто, Трипковић (Ристе) Сава, Екмечић (Михе) Јово, Ћирић (Стојана) Сава, Шарић (Спасоја) Лазар и Шарић (Видоја) Ристо.

Борозанова књига која свједочи о току догађаја у долини Неретве који су претходили Првом свјетском рату као и о догађајима у самом рату, нема сумње драгоцјена је и као литерарно штиво и као незаобилазан извор података о догађајима и људима из долине Неретве у тим догађајима. Свакако има још доста архивског материјала aли и објављених књига које тек треба пронаћи- да би се наша сазнања употпунила, а жртве спасиле од заборава.

На посљедњој страници драгоцјене књиге профeсора Борозанa пише:

Ово није крај књиге, јер књиге са безброј свједока и свједочанстава о томе ко смо били, шта смо били и чији смо потомци и немају краја.
Зато поштовани читаоче, настави њено писање биљежењем гласног казивања својих предака, јер је говорење мртвих најгласније и најпотпуније свједочанство о томе ко смо били и чији смо потомци.“

Миленко Јахура

Публиковано, 28. октобра 2010.

1 У то вријеме била су три Јова Булута, а овдје је ријеч о Јови „Црном“, сину Симе. Била су и два Трифка Драгићевића. Један је отац Илије, Новице, Ристе, Данила, Милана и Чеде a други је пуно млађи Трифко „Сандро“, син Јованов из засеока Брдо. О Сави Надаждину видјети наш прилог Пред обновљеном кућом Надаждина О Ристи (Николином) Медићу видјети Пребиловачке Јованова и Ристина о суши.
Шћепан Павлов Екмечић је рођен 1863, а убијен од усташа 1941. Фотографија са синовима
Васо Екмечић је син Лазара (1868- 1936), Никола (Михе) Булут је отац Николе, Које, Митра, Митра и Лазара- „Чоле“. Никола, Митар- „Вилсон“ и Новица су били добровољци у српској, односно црногорској војсци.

2 Огњиште Симе (Видојa) Шарића (1882- 1918) угасиле су усташе 1941, убивши му у Шурманачкој јами супругу Јоку и кћер Јевру. У истој јами убијена је и другу Симинa кћеркa Настa, супругa Трифка Банђура, са троје дјеце.

3 И огњиште Ристе Трипковића- Ћејвана, угледног Пребиловчанина се угасило. Син му јединац Сава, погинуо је у рату, као аусторугарски војник, а Савин јединац Митар, командант ВЧ батаљона Пребиловци, погинуо је у августу 1944.

4 Којо је Пребиловчанин, син Николе Михиног. Имао је куће у Пребиловцима и у Чапљини, на ади, између дијелова моста на Неретви. Умро је 1923, у 37. години живота.

5 Oгњишта Ристе Николиног Медића и Ђоке Аћимовог Драгићевића су угашена. Данас се не може са сигурношћу рећи о коме се Булуту ради. Можда је ријеч о Новици Николином Булуту, који је послије мобилисан у војску окупатора, предао се српској војсци да би као добровољац прешао Албанију и стигао у Солун. Уз то у то вријеме живјела су још двојица Новица Булут- Стојанов, из засеока Кулине, који је погинуо као аустријски војник и Јовин, нешто млађи, такође из Кулина, који је страдао у жељезничкој несрећи 1927. Вјероватно је ријеч о Сими Тодоровом, чије је огњиште данас пусто, пошто му је у Другом свјетском рату погинуо син Тодор, са још 9 чланова домаћинства. Симо Стојанов из Кулина, тада је имао 20 година.

6 Огњена Спасојевог Драгићевића, убиле су усташе 1941, а Драгo (Симe) Драгићевићa једини је у фамилији преживио Други свјетски рат. Погинуло му је четворо дјеце и супруга. У другом браку, послије рата, није имао дјеце.

7 Тешкоћу код идентификације данас ствара чињеница да, код већине, није наведено име оца. Било je доста Пребиловчана са истим именом и презименом. Пудари са Пијесака код Мостара већи дио године боравили су са стоком на Рвеници, која је у пребиловачком атару. У списку су наведена три Митра Булута док данашње генерације знају само за два- Николиног- „Вилсона“ и Тодоровог- „Спужевића“. Био је Душан Шарић- „Алага“ али и Душан Шарић Спасојев, солунски добровољац. Поред Лазара Булута Николиног --„Чоле“, био је и његов имењак и презимењак из Кулина, отац Војкин, Ђокин и Савин. Проблем ствара и идентификација Пере Драгићевића. Или је ријеч о Пери Драгићевићу из Лознице, или о Пери Брњашићу, погинулом у рату, с обзиром да су Брњашићи дуго носили и старо породично презиме Драгићевић.

8 Наш портал објавио је у ФотоАлбуму већину фотографија солунских добровољаца из Пребиловаца, али и биљешку о Пери БулутуПеро с Кошћеле.

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template