Аћим Мићевић

„О, срам и грдоба “

Још првих дана априлског рата, обезглављене и разбијене јединице југословенске војске у Херцеговини сретале су се на десној обали Неретве, готово на сваком кораку, са припадницима Сељачке заштите који су им одузимали оружије пријетећи смрћу. Заустављали су и возове, нарочито у Чапљини, разоружавајући војнике који су се враћали кућама или су безглаво лутали, не знајући куда ће. У Мостару и Чапљини је дошло и до озбиљних сукоба између војске и усташа. Спремна да се бори против издајника, војска им је задавала ударце, али је све њене покушаје зауставила скора капитулација.

За неколико дана су херцеговачким путевима забрујали њемачки и талијански мотори. Туђин је запос јео варошице. Понегдје су га дочекале заставе са кукастим крстовима и цвијећем. Нашли су се они који су Нијемцима рапортирали о већ свршеном послу.

Рат се свршио за неколико дана. Тако је бар многима изгледало. Усташе су славиле „побједу“. Тих дана је био и католички Ускрс, па су се спојила два славља. Цркве су биле пуне. Црвено-бијело-плавим тробојкама и цвијећем окићене вјернике свештеници су позивали на оданост „независној држави“. Школе су распуштене, а „поглавник“ је свима ученицима „поклонио“ свједочанства о успјешно завршеном разреду. У знак радости се пило, пјевало и пуцало.

Али свечаности нису трајале дуго. Усташе су се латиле организовања власти. Створено је „оружништво“, „редарство“, усташки „табори“, „логори“, „стожери“, „жупе“- читав апарат.

Све је то међу присталицама усташа будило жеље да се постане „нешто“. Заведене омладинце је привлачила кицошки скројена усташка униформа и њемачко сјајно оружје. Некима је изгледало да ће лако наћи и посла, па макар и у Њемачкој. Чиновницима је то била ријетка прилика да брзо направе каријеру. Доста их је очекивало понешто од новог режима, утолико прије што је одмах речено – да Србаима и Јеврејима не припадају никаква права.

У то вријеме је у српским селима и засеоцима било сасвим другчије расположење. Изненађени неочекивано капитулацијом, људи нису могли да дођу к себи. При сваком сусрету се чуло питање: „Шта има ново?“ Тражио се одговор; зашто и како тако брзо пропаде држава, шта сада ваља радити, шта се може очекивати од окупатора и нове власти? Ова села су била пуна људи који су се вратили из краткотрајног рата. Вратили су се у села и они који су прије рата нашли запослења у разним крајевима земље. Било је међу њима и школованих људи, службеника и других али је мало ко од њих својим сељанима знао рећи нешто више о томе шта да се чини и шта ће бити.

Узалудни су били и покушаји да се објашњења догађаја добију у Мостару, Чапљини, Стоцу, градовима из којих су прије рата у села долазили људи да траже бирачке гласове и окупљају „соколе“. И ту, у некадашњим средиштима локалног политичког живота, људи су слијегали раменима, не знајући да кажу ниједну ријеч охрабрења. Једино се чуо глас комуниста који се нису мирили са насталим стањем ствари. Забринутост и осјећај безизлазности код многих су постепено прерасатли у беспомоћну равнодушност. Тешка срца, почели су се мирити са новим стањем. У дубини душе су гајили потајне наде да ће и овај рат, као и прошли, донијети глад. Препричавали су новости и договарали се како се према новој власти односити. Нарочито старији сељаци су били упорни у доказивању како ваља бити миран и не допустити да се било чиме „наљути“ нова власт.

Извјесна привремена помирљивост с новим стањем ствари завладала је и у градовима. У Мостару, Чапљини и Стоцу су службеници углавном осталли на својим мјестима, а трговци су опет отворили радње.

Све у свему изгледало је, а постојале су и наивне наде, да ће живот опет потећи нормалним током. Пријетње усташа Срби су схватили само као изазивање. Свако је био далеко од тога да повјерују у њихове приче о томе да ће Срби бити стављени ван закона, протјерани и побијени. Вјеровало се да су то само ружне жеље појединаца, а да завнична „држава“ не може тако поступити.

А тада наоко неодговорна причања усташа била су, међутим, само мали одјек онога што се ковало у сједиштима „стожера“, „логора“, „табора“, у самостанима и другдје у мрежи усташких организација.

Већ првих дана је немилице избрисано свако слово ћирилице доступно усташконм погледу. Хрватима и муслиманима је било забрањено да са Србима разговарају и да залазе у њихове куће. По градским зидовима су једног дана осванули плакати који су под највећом пријетњом, наређивали да Срби и Јевреји предају властима своје радиоапарате, моторна возила и бицикле, фотогрфске апарате и писаће машине. Јеврејима су на груди и леђа пришили жуте крпе са словом “Ж“. Србе и Јевреје су отпуштали из службе. Забрањено им је било окупљање, да би им се мало касније одредило и вријеме када смију доћи на пијацу, када морају спавати, путовати. Појединцима је наређено да се сваки дан јављују властима ради контроле.

Сваки нови дан је доносио и покоју вијест: ухапсли, нестао, испребијали, скнули с воза, одвели, убили, опљачкали. Али то су били тек април и мај 1941. године, још су то били тек поједини случајеви. Срби су се често тјешили сјећањем да је сличних случајева било и у Првом свјетском рату.

Па ипак су сви ти догађаји и вијести о неизвјесној или кобној судбини појединаца наговјештавали нешто што је међу Србима све више изазивало бојазан од мутног ратног времена. Свуда се постепено увлачио страх.

Вијести о нападу Нијемаца на Совјетски Савез бљеснуле су као једини зрачак наде. Вјеровало се у снагу Русије. Зато је првих дана свако ко је у њој гледао спас сумњао да њемачка војска гази кроз Русију тако брзо како су јављали коминикеи. А усташе су славиле сваку побједу Нијемаца на Источном фронту, журећи да што прије и сами оду у тај поход. Нашли су нешто омладинаца који су, заведени пропагандом, добровољно похрлили на источно бојиште.

Управо тих дана је изашло на видјело и оно што се крило иза усташких пријетњи и мјера које су већ биле предузете у циљу обесправљења и уништења Срба. Наступио је час кад је побјесњела усташка руља кренула да оствари „поглавников“ позив „Србе – на врбе“. Планови су већ били готови. Знало се тачно ко ће какву улогу имати у походу на мирно српско становништво.

Нашло се добровољаца који су привезали пушку на узицу и пришили „У“. Окупила се „војска“, клерикалци поред криминалаца, дојучерашњи конфинденти пропалог режима поред националистичлких фразера, градскa олош поред сеоских пијанаца и силеџија, „војска“, шарена по одјећи и оружију, али јединствена у жељи да се истријеби „српско ухо“, опљчка имовина и отме земља од Срба.

Крв већег броја невиних људи још раније је потекла на Удрежњу, код Невесиња. Корићани су бачени у јаму, поклана су чељад у Дабру. То је било довољно да брђани прикупе снаге и нађу барута. У горњој Херцеговини је плануо устанак. Планине су примиле збјегове. Тамо су похрлиле усташе. Но враћали су се крвавог тура. Није много помогла ни помоћ из Загреба. На Трусини је платио главом и „доглавник“ Мијо Бабић.

То је био разлог да усташе у долини Неретве почну са још више бијеса остваривати свој план. Бијело Поље, Зијемља, Мостар и околину, Дубраве, Столац, Чапљину и њену околину – за неколико дана су преплавиле усташе. Хрватима и муслиманима је запријећено да Србе не смију узимати у заштиту, јер они дижу устанак против „независне државе".

По српским селима су пошле усташке патроле које су позивале мушкарце да дођу у школу, у општину или другдје. „Само неколико дана, док прође Видовдан“. Они који се не пријаве – говорили су –биће похватани и поубијани, и они и њихове породице.

Безазлени људи који су у то повјеровали остављали су своје послове и одлазили: Ходбињани на Буну, Козичани на Пилету, Локављани на Домановиће, Храшњани у школу, и тако редом, по свим селима. Ишла су заједно браћа и рођаци, очеви и синови, ишла је омладина и старији људи. Многи од њих се нису ни опростили са својима. Мајке, жене, дјевојке су их гледале како одлазе сами „да се пријаве“, или чешће, у пратњи усташа. Женама је било сумњиво; њихови су голоруки, а усташе с пушкама. Али нису могле вјеровати у најгоре. Одводе све. Не могу ваљда све побити, тјешиле су се жене, ућуткивајући расплакану дјецу.

Док се то дешавало по селима, у Мостару су усташе ноћу, а често и дању улазиле у српске куће и без икаквог објашњења одводиле људе. Одводили су их и из радњи, из радионица и школа, са улица. „Црна марица“ је непрестано јурила градом, усташе су вршљале свуда. Слично се дешавало и у Стоцу. У Чапљини је било још горе. Тамо су заустављали и возове, па скидали с њих Србе – путнике.

За неколико дана су се стотине људи нашле у рукама разбјешњелих усташа. По великој љетној жези натрпали су их у затворе, у школе, магацине, гараже, подруме. Међу жицом повезане људе упадале су усташе с ножевима, цјепаницама, токмацима, пушкама. Иза њих су мртви лежали у крви, изнакажени су хроптали. Живи су чекали камионе. Све се то обично дешавало ноћу, а по дану су буком камионских мотора прикривали јауке од пролазника.

Жене и мајке су спремале храну, молиле и плакале крај затворских врата. Очекивале су од стражара да ће им помоћи да макар виде своје. Није било никакве милости ни сажаљења. Усташе су викале на уплакане жене, али су примале торбе и завежаје, иако су често знале да већ нема ту оних коме су донесени.

Послије дан-два ријетки појединци су се враћали бјежећи са губилишта, из јама. Вратило се из затвора и неколико група испребијаних. Оно што нису видјели и чули непохватани – испричали су им они који су се вратили.

Из мостарских затвора су људе одводили на Неретву. У Сутини, на Скакалима, испод Ортијешког гробља и другим мјестима усташе су настављале оно што у затворима нису довршиле. Свезане људе су сјекли, стријељали и гурали у воду. Неретва је данима носила лешеве. То исто су радили и на Буни. Осим Неретве, многе из Мостара је прогурала ноћ, негдје преко Жовнице и Кобиловаче.

Сточане су стријељали у Видову Пољу на Поплату и одводили некуд пут Љубиња. То се десило и једном броју Дуброваца, Дабричана и Чапљинаца. Али већина љиди из Дубрава је одведена на друге стране. Послије мучења у подруму на Пилети, у дувнској станици у Домановићима и силосу на Модричу, камионима су их одвозили у јаму на Бивољем Брду, на чапљински мост, у ровове крај Опузена и другдје.

Све је то рађено веома брзо. У камионе су слагали мртве и полумртве, везане људе. По њима су се пеле усташе и с пјесмом их одвозиле. Престанак јаука и пуцњава на разбојиштима и нова усташка пјесма означавли су крај живота гомиле људи доведених на камиону.

Нове групе које су догоњене затицале су у затворима крв и хрпе одјеће, по којима су сазнавали ко је већ ликвидиран

У Чапљини и околини било је још много мјеста смрти. Убијали су под Бријестом, крај Крижа, у Стугама, у Могорјелу, изнад жељезничке станице, у Пелинама, на Крупи, у Клепцима, у Хутову, на Хаџибегову Бунару, више Горњег Храсна итд. И одавде су воде Неретве носиле толико унакажених људских лешева да су усташке власти из Метковића почеле протестовати због „загађивања воде“.

За тих неколико дана, угалавном крајем јуна, усташка поплава смрти је однијела у Неретву, у јаме покрај ње и ко зна куда још, стотине невиних људи.

Ево само неких података о броју убијених у јуну по селима: Зијемље 11, Подгорани 17, Жељуша 3, Потоци 6, Врапчићи 14, Залик 6, Илићи 16, Виховићи 25, Богодол 47, Опине 3, Гнојнице1, Драчевице 4, Благај 3, Ходбина 2, Мало Поље 2, Ортијеш 3, Пијесци 20, Житомислићи 8, Локве 39, Козице и Тријебањ 201, Дабрица 78, Опличићи 25, Прењ 12, Речице 52, Тасовчићи 58, Пребиловци 11, Клепци 45, Габела 123, Вишићи 3, Драчево 25, Колојан 5, Сјекосе 15, Кљенак 9, Глушци 6, Горње Храсно 47.

Колико је у том налету усташа страдало људи у градовима није тачно утврђено. Приближни подаци изгледају овако: Мостар око 300, Столац са најближом околином око 250, Чапљина 600 -700. У самом Стоцу су готово потпуно истријебљени одрасли Срби, а ни Чапљина није прошла много боље.

И док су вијести о судбини похапшених болно погађале преостали српски живаљ, док су се ријетки појединци враћали из затвора, са јама и губилишта, док су се непохватани мушкатци крили по брдима, - на јавним мјестима по селима и градовима појавили су се плакати. Некакав домобрански генерал је објављивао како је стао на пут прогонима мирног становништва, позивајући да се свако врати својој кући.

Било је и разлога за такав позив. По брдима источне Херцеговине је све било у збјеговима и на борбеним положајима. Усташе су се побојале да се и преостали Срби из доње Херцеговине не прикључе устанцима. Јер из Пребиловаца и Клепаца је већ у првом налету усташа на Клепце већина становништва побјегла у околна брда. Овима се био прикључио и највећи број мушкараца из Опличића који су били побјегли преко Брегаве одмах чим су посумљали у усташке позиве, којима је иначе повјеровала већина Дубраваца. И у остлим селима су се људи посакривали, а појединци су смјерали да некуда бјеже

Сада, када је свима већ било јасно шта усташе чине, и међу Хрватима и муслиманима је било све више људи који су осуђивали злочине. Док су у дане покоља само ријетки појединци нашли у себи храбрости да Србима помогну у склањању од усташа, сада, послије покоља, нашло их се више. Усташе су, разумије се, такве поступке најстрожије кажњавале. Па ипак их је било да по дану иду са усташама, а ноћу доносе храну скривеним Србима.

Поменути проглас о забрани покоља дјеловао је увјерљиво. Срби који су се затекли живи у затворима – пуштени су. Престала су хапшења. Почеле су приче да су видовданске злочине починиле „дивље“ усташе. „То је била освета због устанка у Невесињу“, објашњавале су усташе и њихове присталице. Наглашавали су да је тај устанак већ уништен, да су Талијани побили већину патролa усташа које су „храбриле“ бројну српску сиротињу и оне мушке главе које су остале, увјеравајући их да се више неће убијати.

Онда је дошао и нови „доказ“ да „држава“ није за уништавање, већ за „лојалност“. По селима је објављено да они који хоће да живе у миру треба само да пређу у католичку вјеру. Дошли су службеници усташке власти, попуњавали формуларе, и читава села су за дан постајала „католичка“. На више мјеста су фратри „нове вјернике“ окупљали у цркве, држали им проповиједи, дијелили молитвенике и убјеђивали их да је сада све у реду, да треба живјети мирно и молити се богу.

Тако је мјесец јул протекао у смиривању и „покрштавању“ Срба. Мало је умукао плач мајки, удовица, сестара и дјеце поубијаних. У селима, чији мушкарци нису побијени, почело се, опрезно, и радити. Спавало се у брдима, а дању се силазило на њиву и у виноград. Многи су вјеровли да је најгоре прошло.

А усташе су ковале нове планове. Сада смишљеније од онох јунских. Знали су да нико више неће повјеровати оном: „Јавите се, само за неколико дана, док...“ А требало им је да „доврше“ села која су им измакла у јуну, да докусуре оно што је још било остало.

Пред зору 4 августа опколили су села Пребиловце, Опличиће, Мало Поље и Житомислиће. Тог дана су хапсили и по Мостару.

Нашавши се у обручу мноштва усташа – Пребиловчани нису оклијевали. Већина одраслих мушкараца се разбјежала и посакривала. Руља се сручила у село. Видјевши да су мушкарци већином умакли, усташе су у школу сакупиле жене, дјецу и старце. Од укупно њих 414 – било је 249 дјеце и 91 дјевојка. Пошто су силовали и на друге начине понизили дјевојке и жене, робље су одатле одвели у силос код Тасовчића. Послије дан-два су их камионима превезли у Чапљину, а одатле у Шурманце. Већ 6 августа између 8 и 11 часова је живот у Пребиловцима потонуо у хладну јаму код Арарових кућа. Жене и дјеца овог села нашли су се у заједничкој гробници с многим другима које су овамо довезли из Босне и Требиња. Рачуна се да је тај бездан прогутао од 2000 до 2500 људи.

Али трагедија Пребиловаца није тиме била завршена. Иако су већину одвели у Шурманце, усташе су и даље наставиле да по селу и околини траже оне који су се скрили 4 августа. Читавих десет дана је вршен претрес. Била је то општа хајка, као на вукове. У стрељачким стројевима су заједно ишли усташе и њихови ловчки пси, лупало се кантама и викало. Ухватили су један дио преосталих и одмах поубијали.

Видјевши да ипак не могу све похватати, усташе су поново почеле викати по брдима како је „поглавник“ обуставио покољ, како се свако може слободно вратити кући. Тих дана су и скривени мушкарци почели сазнавати за кобну судбину својих породица. Изгубљеност у болу за породицом навела је један дио тих људи да изиђу из скровишта и да се јаве у село које је стално било пуно усташа. Како је ко далазио, тако су га усташе убијале. Тако је од 4 до 14 августа пало још 168 жртава у Пребиловцима. Већина их је убијена у самом селу. Групу од 41 човјека који су се сами јавили сазнавши да су остали усамљени, без породица, - усташе су одвеле мало даље од села, у Морин oток, и ту ноћу поклале. Тијела су бациле у једну, а главе у другу јаму.

И док је све то чињено са Пребиловчанима, њихове куће су запечаћене и пописне. Одмах за тим су почели стизати „колонисти“. Из села око Чапљине, по распореду који је израдила усташка власт, стизали су нови домаћини у „своје“ куће. Развили су барјак усред села и почели сабирати љетину унесрећених људи. Селом се чула пјесма и пуцњава.

Тасовчићи и Клепци су села кроз која је водио пут усташког похода на истребљење Пребиловчана. Зато се и овдје радило по истом плану. Хапсило се све редом, мушко и женско, старо и нејако. Све су одводили у силос. Али овдје нису стигли да поубијају све похапшене. У Клепцима су 11 августа убили 11 стараца, жена и дјеце који нису могли да оду до затвора. Истог дана су 106 мушкараца из овог села издвојили између похапшеног народа, одвезли и бацили у јаму на Бивољу Брду. То је задесило и 38 Тасовчана, јер су били сви у истом затвору, у силосу.

Опличићи, који су опкољени истог јутра када и Пребиловци, такође су „боље“ прошли. Тог јутра је насред села осванула црвена застава, коју су истакле усташе да би тиме „оправдале“ опкољавање и хапшење. И овдје су хапсиле све редом и одводили на Домановиће. Али то су радили под изговором да све пребацују у Србију. И народ је купио што је могао у рукама понијети и ишао. Мали број мушкараца се успио склонити.

Када се маса жена, дјеце и људи сакупила на Домановићима, мушкарце су одвојили, а остале вратиле кућама. Њих 102 су се нашли међу крвавим зидовима дуванске станице, гдје су мјесец дана раније мучене стотине Дубраваца. А кад ја пала ноћ, поновио се Видовдан: најприје мучење, везивање у жицу, товарење на камионе, па одводјење у вјечити мрак јаме на Бивољем Брду.

У Житомислићу и Малом Пољу нису много претресали нити су одводили жене и дјецу. Похватали су само одрасле мушкарце: у Житомислићу 28, а у Малом Пољу 25. Повезали су их и камионима одвезли у Мостар. Малопољани су побијени негдје према Широком Бријегу. То исто се, нешто раније, десило са 18 људи из Баћевића. Житомислићани су задржани у Мостару, а потом одведени чак у Лику, гдје су са многима другима нашли смрт на Јадовном изнад Госпића. Тих дана је ноћ прогутала и групу од 31 човјека са Зијемаља које су довели у Мостар, а на Љубљаници су у школи спалили око 30 људи.

Ни у овом другом, илинданском, покољу Мостар није остао поштеђен. Тих дана су и овдје хапсили оно што је преживјело Видовдан. За неколико првих дана августа, осим правих затвора, била је напуњена и школа „краљице Марије“, која је дању била обичан усташки затвор, а ноћу мучилиште.Тада је похватано највише жељезничара и рудара. Осим Срба, сада су затварали и Хрвате у муслимане- комунисте и друге родољубе.

Али већ 6 августа је у мостраским затворима било мало похапшених. Теретном возовима су их ноћу одвели у Јабланицу. Било је ту око 500 Мостараца, 28 Житомислићана, 14 Раштанчана, 3 Слипчићана и непознат број других који су тих дана допали усташких шака у Мостару и околини. Већину тих људи су из Јабланице одвели за Госпић, гдје им се замео траг. Неки су побијени и успут.

Међутим, усташе су биле далеко од тога да се задовоље пуним возовима одведених из Мостара. Још док су жене молиле за виђење са својима у јабланичком затвору, по граду су се појавили плакати. Сада више нису тражили да се предају радиоапарати. Тачно по абецеди је распоређено када, у који дан ко треба да се јави на жељезничку станицу. Прије поласка су кључеве од стана морали предати полицији, а собом се могло понијети по 50 килограма пртљага по особи.

Негдје око 8 августа почело је од слова „А“. Долазили су жене и дјеца пред вагоне. Жељезничари су им мјерили пртљаг. Возови су односили људе у Лику. Тако је ишло данима, одприлике до слова „К“. Тих дана је почео и шверц са њемачким пропусницама за Србију. Ко је имао новца, могао је умјесто у усташки логор – отпутовати у Србију. Тако се велики број мостарских српских породица нашао на путу у Госпић или Вишеград. Нико више није сумњао у то да му нема опстанка у таквој држави.

И баш тада кад је међу Србима у овом крају Херцеговине страх за опстанак достигао врхунац, кад су људи чекали само дан смрти или сеобе, - пукла је вијест да Талијани поново узимају власт, да забрањују, прогоне и убијања. Та вијест се показала тачном. Дошли су Талијани. Престали су покољи. Отворене су православне цркве. Мјестимично је допуштено да се мртви изваде из заједничких рака и сахране на гробљу. Било је појединачних случајева да Талијани стријељају усташе који без одобрења носе оружје, а прећутно су одобравали и да се Срби наоружавају. Бесумње је настао неки преокрет.

Наивни људи су вјеровали да су Талијани дошли у циљу заштите Срба. Многи тада још нису могли схватити да су уствари Невесињци, Гачани, Требињци, Љубинци и устаници широм земље оружјем присилили талијанског окупатора да промијени политику. Многи нису одмах могли да прозру „талијанску бригу“ о Србима, нити да оцијене устаничку снагу по селима и брдима... Међутим убрзо се видјело да је окупатор својом перфидном игром, уз помоћ издајника из редова српског народа, уствари утирао пут четницима, који ће над недужним хрватским и муслиманским живљем поновити исте злочине које су усташе извршиле над Србима.

_______

Херцеговина у НОБ-у, страна 87 – 96, аутор прилога је Аћим Мићевић, Воjноиздавачки завод ЈНА "Војно дело" Београд, 1961 године.

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template