Постање насеља и поријекло презимена

- Да ли је у имену Прибил одгонетка имена селу?
- Понешто од народних предањa o селу и људима
- Село са линијe фронта
- Старјенци у Пребиловцима - Драгићевићи и Булути 
- Браћа Драго и Биле родоначелници Драгићевића 
- Кратак преглед историје свих породица у селу
- Преглед презимена из Пребиловаца и њихова распрострањеност крајем 2008. године
- Линкови као фус-ноте


Пребиловци, 1974., снимио: Д. Хаџимусић

Пребиловци се налазе у јужној Херцеговини, на ободу долине Неретве и њене притоке Брегаве, надомак важних саобраћајница чији се значај не смањује миленијумима- дакле на стратешки важном мјесту. 
Бројни материјални докази говоре да је атар Пребиловаца био насељен непрекидно од предантичког доба до данас. 
Сав овај крај, и поред свих честих и тешких, а понекад ужасних пустошења богат je, још увек недовољно истраженим, историјским знаменитостима. O његовој прошлости, уз предања која живе у народу највише се може сазнати из помена у документима, који су сачувани у архивима, нарочито у дубровачким. Ипак, питање постанка Пребиловаца, поријекла њиховог назива још није одгоненуто. Многа околна насеља су поменута у историјским документима, старим и преко 800 година, под садашњим називима. Пребиловaца под овим или сличним именом нема све до новијег доба. 
Зашто нема помена Пребиловаца у старим изворима? 
Mогући су разни одговори. Један од њих је свакако да се насеље до турског доба звало другачије, без било какве сличности са дашњим именом села. Можда Драговићи, у Видушкој, односно Столачкој нахији које се спомиње у књизи Поименични попис вилајета санџака Хедрцеговина. Такво име села асоцира на главни пребиловачки род Драгићевиће односно Драгу, једног од њихових родоначелника.
Како су Пребиловци могли добити данашњи назив? 
Више научника, познавалаца Средњег вијека, упућује на властито име Прибил које је било доста често у средњевјековној Србији, Херцеговини и Босни и то баш у оно време када су «у колијевци сталних исељавања» по именима родоначелника братстава називани сви његови потомци и најближи сродници све док се у Херцеговини, углавном код родовске властеле, нису усталила презимена као наслијеђена друштвена и статусна категорија. Ово је било ријетко прије XIV, а најчешће се успоставило у XV и XVI вијеку

Познавајући говор локалног становништва и гласовне промјене које чине Пребиловчани у свакодневном говору није без основа претпоставка да је Прибил у говору постао Пребил, а његови сљедбеници ПРЕБИЛОВЦИ (у једнини ПРЕБИЛОВАЦ). Ово тим прије што у пребиловачком говору има сличних гласовних прелаза; Грабак- Гребак; гробље- гребље, шипурика- шепурика. Oвакву могућност допушта и Саво Пујић, врстан језички стручњак и познавалац ове проблематике.

Уз то познато је да су Турци ријечју ili означавали припадност земље одређеној личности, као Hersek-ili Херцегова земља. Сходно томе, Prib-ili односно Preb-ili  могло би значити Прибилова односно Пребилова земља. Даље истраживање, а посебно појављивање турских дефтера на српском језику, вјерујемо, допринјеће бољем сазнавању прошлости села и људи који су у њему живјели. 
Повезивање имена села са именима личности из предтурског периода чини се да није без логичке везе, али је још увијек без потврде у изворима. 
Но, да се вратимо доступој литератури у којој се директно или идиректно спомњу Пребиловци или поједине личности чије се име везује или може везивати са овај крај. 
Средњевјековни извори помињу воjводу Хумске земље Прибиловића од коjег бан Далмациjе 1378. године тражи воjну помоћ за операциjе у рејону Стона. Због податка да су Пребиловци у залеђу Стона, одакле је војна помоћ могла стићи релативно брзо, поједини познаваоци средњевјековља склони су били тврдњи да се ради о војводи који је столовао на подручју данашњих Пребиловаца, села у хумском дијелу Херцеговине (Хумске земље) и да се име насеља, највјероватније, може везати за војводу Прибиловића. Михаило Динић објавио је дубровачки документ из 1418. године у којем се спомње Тасовац Прибиловић како се обавезује да пренесе 327 товара соли, долином Неретве, за Босну. Да ли је могуће постање имена Тасовчића и Пребиловаца, којих нема у турском дефтеру, везати за Тасовца Прибиловића?

Народнa предањa o селу и људима
О два најстарија и најмногобројнија презимена у Пребиловцима – Драгићевић и Булут, народ је испрео многе приче које су се преносиле с кољена на кољено. Презиме Драгићевић, које потиче од распрострањеног личног имена Драгић помиње Дечанска хрисовуља, један дубровачки документ од 10. септембра 1305. Помиње се и кнез Ђурађ Драгићевић као свједок на повељама од 1419. до 1454. Јефто Дедијер у свом гласовитом дјелу Херцеговина, антропогеографскa студијa у издању Српскe краљевскe академија из 1909. године, на основу записа са терена у сусједној Лозници, наводи да су Турци затекли Драгићевиће у Пребиловцима, приликом освајања Херцеговине. Ово је у складу са народним предањем сачуваном у Пребиловцима.

По једној од верзија предања Булути су се некада презивали Комнени и воде поријекло из Попова поља.

Ослањајући се на предањa забиљежићемо да је прво стање Булута, у овом крају, била Кошћела а Драгићевића- До испод данашњег централног насеља. Постоје, међутим, извори који упућују на закључак да Драчево, село на ушћу ријеке Крупе у Неретву, треба узети као прво стање Драгићевића у овом крају.

Неки од Драгићевића, према народном предању, нашао се у луци испод данашњих села Драчева и Габеле, тада Дријеве, познатих као трговиште. Наочитог и високог запазила га је извјесна странкиња са млетачке лађе; намамила га на лађу, и одвела собом. Залуду је било његово противљење, каже прича, у којој он није врбован као слуга или узет као робље него је одведен као будући љубавник странкињи.

Један од његове браће имао је три сина: Драгу, Билу и Стојана. Првобитно стање било им је у сјеверо-источном дијелу Дола, гдје и данас постоје трагови њихових кућа. Стојан је, чувајући овце, ступио у љубавну везу са муслиманком, дјевојком из породице Сјекирица, из села Чељева. Дјевојка је затруднила и Стојан је, да не би изгубио главу, морао њоме да се ожени али и да се потурчи. Како је предање старо а преносила су га генерације и генерације предана су му чак три презимена овог потурчењака; Грбеша, Грбица и Грљевић. У зрелим годинама ишао је на ћабу у Меку, као Мухамедов сљедбеник. Некадашњи Стојан, као и други домаћини тог далеког времена, носио јe тапије о земљи за појасом. По повратку из Меке у Цариграду, предање даље казује, сусрести ће земљака из Дубрава. И овдје предање није прецизно. Звао се Косо или Малокос. На питање како му је породица у Пребиловцима, овај га је грдно слагао; да су му сви помрли. Ова вијест тешко га погоди и како му више није било „ни до чега“, продаде земљаку у Цариграду вeћи дио имања.

Чињеница јe да су обе ове породице, Малокос и Косо, биле агинске и да су имале у aтарима данашњих Пребиловца своје посједе. Свједоче о томе и сачувана имена топонима Малокосовина и Окосине, док становници дубравских села Гниједац називају и Косиновац. По доласку у Сарајево Грбеша, Грбица или Грљевић је сазнао да га је земљак у Цариграду заиста слагао па је убрзо „свиснуо од муке“. Иза њега и његовог некадашњег богатства остало је име Грљевина, огроман простор у залеђу Пребиловаца. Остала су иза њега женска дјеца. Једна његова ћерка удала се за Шошу из дубравског села Бивоље Брдо. На остатак имања који није продато у Цариграду, на женинство, Шоше је дошао у Пребиловце. Имали су куће у центру села.


Драго и Биле 


Остаци Драгине и Билине куле у селу, снимљено 2006. године

Слиједећи предање, већ смо забиљежили како је потурчењак Стојан имао два брата који су се звали Драгo и Биле. Стојанова браћа и њихово свеколико потомство остају у православљу. Када су стекли могућност заједно су Драго и Биле подигли кућу у центру данашњих Пребиловаца и преселили се из Дола гдје им је било прво стање. Грађевина која је данас у рушевном стању налази се у центру Пребиловаца између Булутове и Драгића махале. То је прва кућа зидана кречним малтером и каменом у централном дијелу насеља. Припадала јe на једнаке чeси браћи односно њиховим потомцима. У новије вријеме сувласници су јој били Медићи (потомци Драге) и Сухићи (потомци Биле). Драгићевићи, Драгини и Билини потомци временом су се множили, гранали и крвно удаљавали, тако да су на размеђу XVII и XVIII вијека на породичном стаблу Драгићевића почеле израстати породицe које напуштају заједничко, старо презиме. Првобитно су се разликовали по породичним надимцима, насталим од имена, или још чешће од надимка; Ждракан, Медо, Кесо... Временом ти надимци постају званична презимена.

Од Драгe су настали Трипковићи, Медићи, Брњашићи и Кесе.
Трипковићи, су добили презиме по свом родоначелнику Трипку Драгићевићу, који је живио у XVII вијеку. Трипковићи су из централнoг дијела Пребиловаца прешли у источни, виши дио пребиловачког атара и ту засновали засеок Рјевци. Тодор Трипковић- Дрље је био учесник херцеговачког устанка 1875. a Спасоје Тодоров (1895.-1962.) познати пророк. 
Медo Драгићевић родоначленик је Медића. По њему се назвала и Медина кула, касније названа чардак. Била је истовремено Мединa и Сухића кула, пошто je послије диобе заједнички припадала Медићима и Сухићима- потомцима Драге Драгићевића (Сухићи) и Биле Драгићевића (Медићи). Драгићевић родоначелник Медића чије је име остало непознато био је необично јак- његова снага упоређивана је са снагом међеда, одакле је потекao надимак а касније и презиме ове гране Драгићевића. 
Брњашићи (Брњаши) су добили презиме по надимку свога родоначелника, који је имао брњу на лицу. Зна се за Симу и Трипка Брњаша, који су живјели у XIX вијеку. У почетку носили су презиме Брњаш о чему свједоче и надгроби споменици. Послије селидбе у Руско Село један број Брњаша вратио се изворном презимену.
Предање каже да je један од Драгићевићa увијек носио кесу- којa је била породични новчаник. Тако је настао надимак Кесокоји се временом претворио у презиме. У старим причама помињан је Јован Кесо, који је живио у XVIII вијеку. Други свјетски рат преживио је једио Ђурин син Божо који је, послије рата, живио у Чапљини. Kућу је педесетих година прошлог вијека продао Јовану Трипковићу, из засеока Рјевци. Кућа је била спаљена 1992. док је 2001. обновљена. 
Oд БилеДрагићевића развили су се Ћирићи, Ждракановићи, Шарићи, Сухићи и Екмечићи. Лознички Драгићевићи такође су Билини потомци а имали су надимак Кавазићи. 
Родоначелник Екмечића је Ристан Драгићевић- Екмечија, рођен у првој половини XVIII вијека. Његов стриц је био Јован Драгићевић- Сухо родоначелник Сухића. Ристан је добио надимак зато што је за вријеме Турске радио као пекарски помоћник, a хљеб се на турском каже екмек. Када су сви Ристанови помрли од куге, стриц га је вратио у Пребиловце, како Турци не би одузели његово имање као пусто. Родоначелник Сухића Јован Драгићевић- Сухо који је живио крајем XVIII и почетком XIX вијекa надимак је добио што је био мршав, сух човјек. Сухо се, као удовац, оженио удовицом Покрајчића из Прења, која је собом довела три ћерке. Све три су се удомиле у Пребиловце. Једна се удала за Екмечију, друга за Драгићевића- Драгића, а трећа за Трипковића. Екмечија који ће понијети ново презиме Екмечић имао је четири сина: Ђуру, Миху, Јову и Гашу. Екмечијини потомци су из центра Пребиловаца, прешли километар даље, у брдо на источну страну, надомак кањона Брегаве и ту засновали засеoк Грлић. Средином XIX вијека ту су сазидали чардак. Пред Други свјетски рат у Грлићу је било 13 кућа Екмечића, са 18 породица. Двије породице су биле у Београду, по једна у Чапљини и Руском Селу. Послије Другог свјетског рата Екмечићи су се селили на разне стране. Године 1992. у Пребиловцима је било 7 породица Екмечића, од тога 5 у Грлићу. Све куће су им , у јуну те године уништене, спаљивањем или минирањем, од стране хрватских снага. Послије рата у Грлићу није обновљена ни једна кућа. 
Ћирићи, родоночелник њихов био је Ћиро Драгићевић, који је живио на размеђу XVII и XVIII вијека. 
Шарићи, родоначелник Шарића је "Шаре" Драгићевић, чије право име није данас познато. Рођен је у XVII вијеку, а надимак је добио по "шарама"- ожиљцима, које су остале на лицу послије прележаних богиња. Шарини потомци су Шарићи у Пребиловцима и Драгићевићи (Кавазићи), који су се у XIX вијеку преселили у сусједну Лозницу. Преко ових Драгићевића, Јевто Дедијер је утврдио да су претке пребиловачких Драгићевића Турци затекли у селу, приликом освајања Херцеговине у другој половини XV вијека. 
Ждракановићи, су добили презиме по једном од Драгићевићa који је био разрок- ждракаст и тако добио надимак по коме су се назвали и сви његови потомци. Из ове породице потиче Васо Драгићевић-Ждракановић један од најинтересантнијих и омиљенијих пребиловачких ликова. Био је атлета, свјетски путник, помало пустолов и идеалиста.


Булути су од Комнена
Предање које је забиљежио и објавио Ђуро Екмечић вели да је Булут, тада Комнен, дошао на Кошћелу на женинство које је добио од Бјелића. Бјелићи су, вјероватно, били властелинска породица. По њима јe добилo назив село Бјелојевићи. Да ово предање није без основа говори и податак да огроман простор у залеђу Пребиловаца, управо према Бјелојевићима и Стоцу, носи име Бјеловина. Ту су и топоними Бјељануша, Бјелића градина, Бјелиновац. Сеоскo предање спомиње и харамбашу Булута који је Турцима задавао велике невоље и који се хајдучијом обогатио, те је купио имање на Кошћели. Неки од Булута су се давно одселили са Кошћеле у Херцег Нови, гдје су до данас сачували презиме.

Kако се село прибило уз два брда Грабак и Бијелу влаку, једно од предање је то узело за основу настанка варијанте имена села које се, дуго, не користи- Прибиловци. Бавећи се поријеклом имена требињских насеља Саво Пујић је нашао да се међу средњовјековним мјестима у овом крају спомиње и Пребило код Требијова куда је раније водио главни пут на Љубомир. Како се не зна да ли је ту икада било некакво насеље аутор сматра да је име изведено од именице било која означава онижи планински вијенац и префикса пре - што управо вјерно и дословно одговара рељефу локалитета. Слично овоме и Пребиловци се налазе послије равнице габеоског поља, а испред или «пред» ланцем ниских брда од којих се наставља непрекодни кршевити ланац херцеговaчких гудура.

Тако веле нека од предањa којa углавном, с мање или више одступања, пратe и историјски ток збивања. Свједоче, уз материјалне доказе на Сухића и Екмечића градини, некрополе стећака, трагове важних путева који су се укрштали код Пребиловаца и пролазили преко овог подручја, бројне гомиле (громиле)- да је овдје човјек увијек битисао. Први попис Херцеговачког санџака објављен на савременом српском не спомиње Пребиловце и још нека села у овом крају а спомиње рецимо Гојановиће којих данас нема, макар и као име топонима. Или Драговиће којих такође нема као таквих. У попису Почитељске нахије на првом су мјесту Гојановићи, као мезра- пусто селиште које припада власимаНасеља под овим или сличним именом данас нема нигдје у околини. У Пребиловцима, сјеверо -источно од села, изнад кањона Брегаве има До који се зове Гојанов до. У поменима старих Драгићевића нема Гојанa. Да ли је Гојан, родоначелник породице која је ту живјела прије Драгићевића или упоредо са њима и да ли је насељу даровао име- Гојановићи? Загонетно је како, до овог времена, када је пребиловачки крај у питању, није досегло неко од предања o Кућишту и Гојановом долу. Кућиште се налази изнад Гојановог дола са видљивим траговима да је овдје човјек живјео. Нису ли то заборављени Гојановићи? 
Поред Гојановића, у пребиловачком атару, могло је бити још насеља у старо доба. Једно је сигурно било у данашњем засеоку Кулине, гдје још стоје зидине старе грађевине- куле.

Село са линијe фронта
Ратови, а посебно свјетски, оставили су дубоког трага у историји Пребиловаца и пресудно су утицали на њихов развој кроз историју. У Првом свјетском рату, село којe је тада билo у границама Аустро-угарске монархије, регрутовало је војнички кадар, по сили закона, за војску «Ћесара од Беча». Међутим, слиједећи ток збивања на фронтовима а држећи се, при том, националне свијести и припадности роду српском, Пребиловчани су, у односу на број мобилисаних мјештана, масовно прелазили у добровољачке јединице које су се бориле под заставом Србије и на страни савезника. Уз село Крекови код Невесиња Пребиловци су имали највише добровољаца из Херцеговине.Славом солунског добровољца овјенчано је 19 Пребиловчана.
Већи број добровољаца, у ослобођеној земљи, колонизоват ће у Војводину, углавном у Руско Село и то ће бити првo добровољно покретање Пребиловчана са радног огњишта.



Почитељ

Догађаје у другој половини ХV вијека у долини Неретве и цијелој Херцеговини, пратило је велико страдање и бјежање народа. Послије заузимања Босне, погубљења краља и главне властеле у 1463. години, Турци су 1465. заузели и највећи дио Херцегове земље. Те године Мађари преузимају Почитељ и подручје узводно до њега. Одмах затим, чувени мађарски краљ Матија Корвин поклања свом главном човјеку, фратру Александру, Лозницу, Гњилишта и Нереза. Наредне године, 22. маја, умире стари Херцег, а остаци његове државе безнадежно падају под Турке. До 1469. године, најкасније, у турским рукама су Благај, дубравски плато и Столац. Почитељ пада у септембру 1471. Мађари су били на доњој Неретви све до 1490., када су Турци коначно заузели долину Неретве. Према томе Пребиловци су могли пасти под Турке када и Почитељ 1471. године. У претходним годинама, посебно док су Мађари били у Почитељу, а Турци у Стоцу подручје Пребиловаца је морало бити пусто, као ратнa зонa. Дефтер наводи да су сва села у околини била пуста, нека у посједу сточара- влаха, а нека потпуно пуста. Турци ова пуста села зову мезре (селиште, земљиште које има тачно утврђен атар и остатке насеља) и она су углавном обнављана.

У Другом свјетском рату, на његовом почетку, Пребиловци су доживјели један од највећих злочина забиљежених у историји тог рата.
И по дубини и ширини злочина у Пребиловцима, када су усташке хорде тзв. НДХ напале Пребиловце и на разне начине похватале, мучиле и убијале недужни народ, упоређује се једино чешко село Ладице. Ладице, које су биле мање село од Пребиловаца, сравњене су са земљом а у Пребиловцима је од око 1000 чељади само њих 172 измакло смрти, посебно јами Голубинка код Шурманаца у коју је 6. августа 1941. бачено више од 500 још живих женa, дјецe, дјевојака и старицa. Уз то у селу и у његовом атару било је још 48 стратишта на којима су људи мучени и убијани. Страдање се погубно одразило на сваку фамилију у Пребиловцима, посебно потпуним затирањем 52 породице, као и на оне фамилије, мада релативно бројне, из који је преживио само по један члан (Банђур, Кесо, Ћук). То ће се одразити и на историјско трајање тих презимена у Пребиловцима које су тада власти тзв НДХ населиле и промјенули им име у Ново Село. Јапански лист "Asahi Shimbуn" који излази у милионском тиражу, 1999. године реализовао је пројекат "Поруке 20. вијека", у којем су представљена четири села у свијету међу којима су били и Пребиловци, управо због страдања јер је према овом листу ”трагедија Срба у НДХ 1941. једно је од обиљежја глобалне историје XX вијека”.

У грађанском рату 1992. године становништво Пребиловаца је протјерано од стране здружених хрватско- муслиманских снага и Хрватске војске а село запаљено, мјесна црква у чијој крипти су биле сахрањене жртве из Другог свјетског рата је минирана.

Петнаест година послије рата у селу је обновљено двадесет кућа и мјесни Дом културе.

Старјеници у Пребиловцима

Ако оставимо по страни претпостваке о бивствовању неких Прибиловића, у Пребиловцима као најстарија породица помињу се Драгићевићи.

Драгићевићи…

Драгић је доста често оновремено мушко име. Драгићевићи се помињу у историјским изворима у XIV вијеку. Помињу се у Дечанској хрисовуљи 1335. године. У периоду од 1419. до 1454. године помиње се као свједок на повељама кнез Ђурађ Драгићевић. Турска освајања у Херцеговини 1481. године затекла су Драгићевиће у Пребиловцима.

Послије ослобођења Херцег Новог од Турака 1687. године, једна грана Драгићевића се сели 1692. године у Боку и околину Херцег Новог, гдје их има и данас. Миленко Филиповић у књизи Височка нахија, издање Српске краљевске академије из 1928. године пише о Драгићевићима из Херцеговине који се зову и Леке. Доселили су се почетком 1900. године у Подгору а одатле су одселили у Мисочу и још касније у Подлугове и Сарајево. Славе Никољдан као и Драгићевићи у Пребиловцима. Драгићевићи из Подлугова и Боке носе свијест о поријеклу из Пребиловаца.

Пола вијека раније још једна грана Драгићевића из Пребиловаца која је примила презиме Екмечић покренула се из овог села. Сели се у Србију, у Горњи Милановц, гдје се враћа изворном презимену Драгићевић. Родоначелник ове гране Драгићевића је Илија Ђуре Екмечић-Драгићевић. Његови потомци постали су позната фамилија Србије. Послије Првог свјетског рата један број Драгићевића, солунских добровољаца, сели се у Руско Село гдје и данас живе. У то вријеме догодит ће се још једна селидба Драгићевића из Пребиловаца у Бококоторски заљев.

Уз Драгићевићe пребиловачки старјенци су Булути.

 и Булути

Булут је старо српско презиме, посебно распрострањено у Херцеговини и Црној Гори. Ријеч булут долази из турског језика и значи облак. У Турској, Ираку, Јерменији и Сирији те једном броју западно-европских земаља презиме Булут је доста распрострањено и потиче из Асирије. Као и херцеговачки ови Булути припадају православној вјери. У Архиву града Дубровника чува се докуменат који је настао око 1700. године у којeм се спомињу Булути из Херцеговинe. У Архиву Херцег Новог чува се попис становништва државе Новске у којем се може пратити присуство фамилје Булут у овој држави у временском распону од пола вијека. Архивски материјал из Дуборвника и Херцег Новог и друга литература која нам је била доступна дају за право тврдњи да се Булути наводе као племе у Херцеговини још 1692. године. Jефто Дедијер у чувеном дјелу антропогеографских студија "Херцеговина" спомиње "православне Булуте из Габеле од којих су муслимани Брајовићи у Кљунима код Невесиња". У близини Габеле, некадашње Дријеве, налази се топоним Булутовац који се повезује са овом породицом. Прота Саво Накићеновић (1882-1926), историчар и етнограф, тврдио је да Булути воде поријекло из Корјенића и да их тамо има већ 1692. године и да славе Никољдан. Булутима из Пребиловаца је крсна слава Свети Никола (Никољдан). Према томе, чини нам се, да се са доста сигурности, може узети мјесто Корјенићи код Требиња као постојбина свих Булута (па и Булата) који данас славе Никољдан. Међутим, за поузданим извором података који би открио када су се Булути настанили у Пребиловцима, мада се зна да им је прво станиште било на Кошћели, још увијек треба трагати.

Кратак преглед историје и других породица 
Млађи досељеници у Пребиловце су породице: Банђур, Ђурасовић, Медан, Мирковић, Надаждин Крунић, Ћук, Јахура и Шушић. У старија времена живјеле су овдје, сасвим је извјесно, и друге породице које су изумрле или су се одселиле. Народно сјећање на неке од њих као на Лојпуре и Перишиће није сачувано. Али, понекад што људи забораве „камен проговори“, преко надгробних споменика. Тек 2008. године „откривени“ су споменици породице Перишић на пребиловачком гробљу. Јокићи одавно не живе у Пребиловцима али постоји биљези у камену о њиховом присуству овдје. 

Банђур, Банђури су се доселили у Пребиловце на прелазу из XVIII у XIX вијек из Убоска код Љубиња. Првобитно су имали станиште у централном дијелу Пребиловаца, на ободу Булутове махале. У другој половини XIX вијека Мила Банђур, удова Ристе, ћерка Јове Екмечића, вратила се код својих у Грлић и са собом повела дијете Ђуру Банђура, родоначелника грлићких Банђура. Ђуро је ту добио дио имања Јове Екмечића, сина Ристана Драгићевића- Екмечије. Већи дио Банђура је саградио куће на улазу у село, код своје ограде, послије чега је ту настао топоним Банђуреве куће. Дио грлићких Банђура је прије Другог свјетског рата прешао у Дубровник, а дио из села у Београд, у исто вријеме. У другом свјетском рату страдале су потпуно Банђури из Грлића, а из три породице у централном дијелу преживио је само Трипко, који је послије 1941. засновао другу породицу.
Славе Никољдан.


Петар Ђурасовић, ђед родоначелника Ђурасовића у Пребиловцима, Михе и Јована

Ђурасовић, У првој половини XIX вијека, из Драчева, у Поповом пољу Ђурасовићи су доселили у Ћетољуб (Доње Храсно). У истом вијеку, али на његовом крају, мјењају стање- селе се у оближњи Колојањ такође у Доњем Храсну. На почетку Другог свјетског рата селе се Ђурасовићи у Пребиловце. Ковиљка Кова Ђурасовић једна од пет кћерију Ђоке Драгићевића, након што јој је убијен муж Јово, a у Пребиловцима цијела фамилија, враћа се на родитељско имање. Са собом је довела сина Миху (1938.) а убрзо је у Пребиловцима 1942. године родила другог сина, који је као посмрче понио очево име Јован. Ђурасовића куће налазе се на самом крају села, на Ћуковој љути, са лијеве стране пута који води према Брегави и засеоку Грлић. 
Славе Јовандан

Јахура, Постојбина Јахура из Пребиловаца је село Обзир, (Љубињe). Ту су се настанили у XVI вијеку из Риђана (Црна Гора, Никшић). Одатле су се, нарочито у XX вијеку, раселили на разне стране; у околину Лознице у Србији (гдје се презивају Јахурићи), Београд и Банат, Требиње, Сарајево, Мостар. Презиме Јахура, поред Босне и Херцеговине и Србије распрострањено је и у другим државама и међу другим народима. У Мостару, Сарајеву и Коњицу има Јахура муслиманске вјере. Род су, међутим, са православним Јахурама и потичу са Обзира. Према породичном предању, у првој половини XIX вијека, или нешто раније, десило се да је, у игри или свађи, дјечак Јахура погодио каменом у слијепочницу и усмртио дјечака из муслиманске породице Лого, такође са Обзира. Нехатни «убица» одведен јe у Столац гдје му јe, на инсистирање хоџе, опроштен живот- али је морао да промјени вјеру. Од њега су Јахуре муслимани на нашим просторима. 
Пред јесен 1954., доселила је осмочлана породица Јахура у Пребиловце. Родоначелници Јахура у Пребиловцима су браћа Ђорђо (1897.-1986.) и Марко (1912.-1988.)
Крсна слава Јахура је Никољдан.

Јокић, Јокићи су дошли у Пребиловце средином XIX вијека. Куће су им биле с горњу страну сеоскe улицe којa од сеоског резервоара са чатрњом води кроз насеље ка ували између Грапка и Бијеле влаке и Медановим кућама. Из Пребиловаца су одселили између два свјетска рата. Једна грана, са Драгићевићима, се упутила у Подлугове код Сарајева а друга грана је отишла у Америку. 
У централном дијелу сеоскоg грбљa, успомену ја Јокиће у Пребиловцима чува лијеп споменик од клесаног камена. Синови и браћа, Душан, Ристо и Марко подигли су споменик Пери, Јови, Марку и Новици Јокићу. С времена на вријеме у посјету Пребиловцима и својим упокојеним Јокићима стигну потомци из Америке. 
Дедијерови записи упућују да Јокићи потичу са Поплата.
Јокићи поријеклом из Пребиловаца славе Ђурђевдан.

Крунић, Крунићи су поријеклом од Попара из Фатнице (Билећа) одакле су дошли на Влаховиће, у љубињској општини. Са Влаховића једна грана Крунића прелази на Хотањ, селo које се налази на десној обали ријеке Брегаве. Крунићи су се настанили у Пребиловцима средином XIX вијека. Мада данас на Хотњу нема Крунића а ни православног живља, траг о њиховом битисању у том селу чува старо гробље. Према једном попису с краја XVIII вијека Крунићи су на Хотњу били најбројније братство. С Хотња је, према Јефти Дедијеру Круниће ”подигао ага у Клепца на читлук”. У Пребиловце, или боље речено засеок Грлић, стигли су преудајoм удовицe Крунушe са Хотња за удовца Јову синa Ристана Драгићевића - Екмечије, родоначелника Екмечића. Јово је посједовао трећину Екмечића земље и од ње је трећину поклонио пасторку Пери Крунићу. У вријеме, казује предање, када су се рађала унучад Јовине браће, он је са Крунушом добио сина Илију. Дјечак Перо који је са мајком дошао у Пребиловце родоначелник је Крунића у овом селу. Перо је био ожењен од Бабића, из Локава. Имао је двоје дјеце- кћерку Ристу и сина Михајла. Дио пребиловачких Крунића, потомака Михајла, послије Другог свјетског рата, прешао је у Клепца. 
Крсна слава Крунића је Никољдан.

Mедан, Mедани су једна од најстаријих српских породица у Херцеговини. Потичу од Капора, из Мириловића код Билеће, а ови су опет давно дошли са Косова. Медана има или их је било и у Убоску и оближњем Пољицу, Дабрици, Ортијешу, Локвама, Доњој Трусини, Габели и Пребиловцима. Oко 1600. годинe покренули из Мириловића (Билећа) гдје су носили презиме Капор и стигли у Горње Храсно- Рујев до. У Пребиловце су дошли на читлук из Горњег Храсна у XVIII вијеку. Куће су им биле на југоисточном крају села, на споју подножја Јазбине и Грапка и на висоравни Краварица. Од 40 чланова фамилије Медан Други свјетски рат преживјело је њих четверо. Куће на Краварици су опустјеле послије рата, а 1992. била је само једна породица Медана у селу. Њихова кућа јe спаљена у јуну 1992. док је током 2008. изграђена нова кућа за ову породицу и налази се на улазу у село. 
Славе Јовањдан

Мирковић,Мирковићи су доселили на размеђи XVIII и XIX вијека из Стоца. По савјету бега Ризванбеговића, за којег је радио један од Мирковића, оженио се миразачом из Пребиловаца, од Драгићевића, и тако стекао трећину њиховог имања. На новом стању бавили су се, уз обрађивање земље, рибарством. Временом постало им је то главно занимање. Послови са рибом добро су напредовали тако да су Мирковићи израсли у једну од економских моћнијих фамилија у овом крају. Међутим, крајем XIX вијека наступила је криза и Мирковићи су били присиљени да распродају некретнине и добар дио земље. Jедан дио Мирковића се сели у Столац а једна фамилија остаје у Пребиловцима, одакле се, један њен дио, послије Другог свјетског рата сели у Чапљину. Фамилија Мирковић поријеклом из Пребиловаца, по женској линији, дала је познатoг академског сликара Биљану Жакула-Мирковић.
Крсна слава Мирковића из Пребиловаца су Свети врачи Кузман и Дамјен која се слави, по новом календару 14. новембра. То је Врачевдан, мада се у Пребиловцима каже и Мрачиндан.

Надаждин је стара српска породица на подручју Доње Херцеговине, која је сачувала породично име, народност и вјеру. Потичу из Бољуни, данас пустог засеока Бјелојевића, гдје су једна од двије старосједилачке породице. Јевто Дедијер наводи да од Надаждина потичу Радоши у оближњем Крушеву. Бољуни су надалеко познати по некрополи надгробних споменика- стећака, из средњег вијека. Припадају општини Столац, а налазе се у области Храсно, 13- 14 км  ваздушном линијом, од Пребиловаца према југистоку. Родоначелник Надаждина из Пребиловаца који сe из постојбине покренуо ка oвом селу бијаше Марко. Било је то прије пуна два вијека. Настанио се у дијелу села који се зове Ћуковина. Далеки преци Надаждина благо своје и по лијепом али и даждевитом (кишовитом) времену држаше на отвореном. На ову стару ријеч с ваљаним разлогом подсјећамо јер ће кумовати презимену Надаждин (на дажд). Преко два вијека то презиме је живо у Пребиловцима. 
Славе Јовањдан.

Ћук, ова породица води поријекло из Убоска, код Љубиња. У Пребиловце је дошлa крајем XVIII вијека из сусједних Гњилишта, гдје су били на читлуку спахија Ковачевића. Послије Првог свјетског рата, у Руско село код Кикинде, преселила се једна њихова породица из Пребиловаца. Њихове куће у Пребиловцима су биле у центру села, близу тадашње школе. Једна од двије породице Ћук из Пребиловаца је истребљена, у усташком покољу 1941., а из друге је преживио само један члан- Илија, који се послије рата преселио у Тасовчиће. Куће су послије рата купили Трипковићи и Драгићевићи. 
Крсна слава им је Мала Госпојина.

Рељићи су живјели у Пребиловцима петнестак година. Старосједиоци су у овом дијелу Херцеговине. По Дедијеру у Свитаву су се доселили на размеђу XVIII и XIX вијека из Заушја. Рељићи су вијековима остајали на једној кући и једној мушкој глави, без обзира колико их се рађало. Тако је и данас. Јован (Вуканa) Рељић, са супругом Маром (кћерком Михе Екмечића) доселио се 1942., из Свитаве у пребиловачки засеок Грлић. Са њима су били синови Вукашин и Раде и кћери Инконија, Бора и Даница. Трећи њихов син Новица је рођен у Грлићу 1945. Становали су у кући породице Банђур, чије су огњиште угасиле усташе 1941. Јован је умро послије рата у Грлићу, као и Вукашин који је умро 1954., у двадесетој години живота. У другој половини педестих година породица се сели у Лозницу, засеoк Клепаца. Одатлe седамдесетих година покрећу се ка Тасовчићима, гдје су направили нову кућу. Новица, супруга му Ђурђа и старији им син Вукашин-Вуле убијени су 7. јуна 1992. од стране хрватских снага, које су им уништиле и кућу у Тасовчићима. 
Млађи Новичин син Јован обновио јe породичну кућу у Тасовчићима. 
Рељићи славе Ђурђевдан.

 
Рајко Шушић (1907-1972.), родоначелник Шушића у Пребиловцима

Шушићи, Пребиловачки Шушићи поријеклом су из Црне Горе. Не зна се тачно када су дошли на стање у Херцеговину- у село Пустипуси (простор у југозападном дијелу општине Љубиње између села Банчићи и Обзир). На овом суровом, пространом, кршевитом и безводном крају име засеока Шушића градина те старо гробље који упућују на закључак да је више генерација Шушића живјело овдје. Шушићи су се покренили из овог села послије Другог свјетског рата ка Пребиловцима, гдје су се доселиле двије фамилије- обе у засок Кулине. Прво је у Пребиловце доселио Рајко (Јефте) Шушић (1907 - 1972) са супругом Љубицом (1913 -1997), сином Неђом и кћерком Савом. Било је то непосредно послије завршетка рата у којем је Љубица изгубила два брата и била једини преживјели члан фамилије Јове Булута. Са супругом Рајком вратила се у куће гдје је рођена да их обнови и одржава имање фамилијe из које се удала на Пустипухе. Овдје су Рајко и Љубица стекли још четворо дјеце, кћерку Слободанку, сина Данила и двије кћерке близнакиње Косу и Даницу које су непосредно после рођења умрле. Ђоко (Пере) Шушић, са породицом, доселио се крајем педестих година прошлог вијека. Прво су становали у Кулинама у кућама Манојла Булута, а затим су саградили куће и помоћне просторије на купљеном имању, код језера Шкрка. Ђокин син Раде са својим синовима ту јe саградио нову и модерну кућу, осамдесетих година прошлог вијека. До њега, још ближе Шкрци, нове куће су саградили Радина браћа Перо и Љубо, којима су ове куће служиле за одмор. 
У јуну 1992., нове Шушића куће су миниране, а старе спаљене. Раде је обновио своју кућу 2002. у мањим габаритима. 
Славе Ђурђевдан.

Гдје данас живе Пребиловчани?
Највећa сеобa становника Пребиловаца у новијој историји догодила се крајем минулог вијека и била је присилна. Комплетно становништво је протјерано а село запаљено. Након окончања грађанског рата у БиХ у Пребиловце се вратио један број становника и обновио куће и живот у селу.

Банђури, Четири породице пребиловачких Банђура данас живе у Београду и његовој околини

Брњашићи, Брњашићи из Пребиловаца живе у Клепцима, Чапљини, Требињу те у Србији (Краљево) и Црној Гори (Подгорица). Укупно 6 фамилија.

Булути, поријеклом из Пребиловаца данас живена на три континента у 22 насеља из седам држава. Од Сиднеја у Аустралији, преко Флориде у Америци до Фатнице код Билеће у Херцеговини. Три пута су бројнији Булути у Београду него у Пребиловцима. Послије Београда највећи број Булута из Пребиловаца, двоструко  више него у родном селу, живи у Требињу.

Драгићевићи, поријеклом из Пребиловаца, данас живе у Београду, Сарајеву, Чачку, Руском Селу, Нишу, Никшићу, Подлуговима, Горњем Милановцу, Плочама, Подгорици, Херцег Новом (Зеленика), Новом Саду, Енглеској, Шведској, Билећи, Берковићима, Гроцкој, Тасовчићима...

Ђурасовићи, живе у Требињу и Бору, три фамилије

Екмечићи, поред двије фамилије у Пребиловцима, данас Екмечићи живе у седам држава и у петнаест села и градова: Београд, Панчево, Нови Сад, Суботица, Руско Село, Боговађа код Лајковца, Требиње, Билећа, Сарајево, Њујорк, Сан Дијего, Ванкувер, Келн, Љубљана. Ријеч је о 28 фамилија Екмечић.

Ждракановићи, живе у Шапцу, Београду и Братунцу

Јахуре, Пребиловачке Јахуре данас живе у Београду, Требињу и Љубињу, три фамилије

Крунићи, живјели су у засеоку Грлић. Данас живе у Билећи, Београду и Обреновцутри фамилије

Мирковићи, послије Другог свјетског рата живјели у Чапљини а одтле се у вријеме грађанског рата у БиХ 1992. годинеодселили за Београд, двије фамилије

Медани, у Пребиловцима су имали свој засеок, Краварица. Живе у Руском Селу, Новом Саду и Смедереву, три фамилије

Медићи, из Пребиловаца одселили су у Чапљину а послије грађанског рата у БиХ 1992. године селе у Билећу, једна фамилија

Надаждини, данас је једна фамилија у Пребиловцима. Живе у Гацку, Подгорици, Требињу, Београду и Херцег Новом, седам фамилијa

Сухићи, Брдо или Сухића куће засеок Пребиловаца, налази се сјеверо-источно од Пребиловаца. Сухићи су до Другог свјетског рата били релативно бројна фамилија. Послије ослобођења у Пребиловцима је остала само једна фамилија док су три фамилије одселиле, Jедна у Тасовчиће код Чапљине и двије у Београд, гдје и данас живе.

Трипковићи, данас живе у Нишу, Београду, Миљевини код Фоче, Требињу и Билећи. Има их у Аустралији и Енглеској

Ћук, после Другог светског рата преселили су се у Тасовчиће. Данас живе у Чапљини и Београду више  фамилије

Ћирићи, данас живе у Београду, Новом Саду и Руском Селу.

Шарићи, живе данас у Билећи, Требињу, Београду, Крагујевцу, Новом Саду.

Шушићи, Данас пребиловачки Шушићи, поред Пребиловаца гдје живи једна фамилија, живе у Шапцу- пет фамилија, Сарајеву, двије фамилије, Требињу, Љубињу и Зрењанину по једна фамилија те Канади и Швајцарскoј по једна фамилија.

 

* Публиковано на www.prebilovci.net почетком јуна 2007. годинеСа новим подацима до којиx сe, у међувремену, дошлo, текст је допуњен у марту 2009. године када је и објављен. 
Постање… за Пребиловце – село на Интернету припремили: Милеко Јахура, Младен Булут, Ацо Драгићевић и Проф. Никола Лакета.

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template