Писмо Гоше Васине

(Записано у Пребиловцима код Чапљине јануара 1985. године)

borba2134          Предвечерје. Снијег обијелио Грабак и Бијелу влаку. Путеви затрпани. Гоша, старица која живи сама изашла је из куће на осами. Одлучила је да прекрати ноћ сијелом у Ковиљке Дшанове. Ковиљка, такође, живи сама. Ради у трговачкој радњи у сусједном селу Клепци. Сваки дан заручи обе руке свакодневним потрепштинама за Дану Дукинцу, Радојку Меданушу, Саву Драгићеву... и других десетак старица које живе саме.

          Нешто раније него је Гоша покуцала на комшијска врата, дјевојка је оживјела пети зид, топлином испуњене стојне куће.

          Промичу слике једна за другом. Дневник... ”У марту ће потећи први киловати струје из Ђердапа II… У Ћелетовцима код Винковаца пуштена су у експлоатацију три нафтоносна поља... Драма отетог сомалијског авиона наставља се на аеродорому у Адис Абеби... Глад у Африци. И поред допремљених количина хране дневно умире око стотину људи”.

          Ријеч глад као да ошамари Гошу. Заустави вретено, куђељу спусти   на кољена. Први пут погледа на пети зид.

          - ”Грехота, због гладних и срамота за сити народ – рече старица тихо. Опљуну у шаку и покрену вретено. Вуна настави пут са куђеље између прстију до пређе за џемпер. Јадан - додала је. Сит гладном не вјерује”.

          Промичу слике из земље и свијета.

          Не побуђују пажњу Гоше Васине.

          - ”Историја Југославије на кинеском” нагна Гошу да одложи куђељу. Пажљиво слуша. ”Књига у којој југословенски аутори обрађују живот наших народа од седмог вијека до 1945. године садржи 860 страница и 600 хиљада кинеских знакова”.

          - Мој покојни Васо био је у Кини. Помогла му је та Кина да умре. Вазда је нешто писао о путу по тој далекој земљи. Један поп лијепо га обанђијао да ће му то објавити па је јадан продао готово сав иметак. Био је и оглас код старе рампе у Чапљини. ”Продајем све осим шуше (козе) и Гоше,” – то мене грохотом се насмија Гоша. Никад књиге није угледао. Прије него ће умријети заклео ме да његове писаније закопам са њим у гроб. Урадила сам то.

          По трећи пут Гоша погледа на пети зид када се говорило о временској ситуацији.

          - Шта oно рекоше Ковиљка, жалосна небила? Је ли oно заграђен пут од Чапљине према Требињу преко Хутова и Равног?

          - Затворен! Јесте! До даљњег.

          - Боме написаћеш ми писмо Влади у Требиње. Рекао је да ће сутра доћи, а неће моћи. Напиши му писмо. Ја ћу говорити, а ти, добро дијете, пиши. Знаш да сам ћорава код очију.

          Гоша говори, Ковиљка пише.

          - ”Драги Владо и остали, ја сам добро и здраво које и теби и твојој фамилији желим на исти начин. И код нас има снијега. Бoме је повелик. Кућа ми жалосна небила затрпаће ми пут па нећу моћи ни у авлију по дрва, а добро сам их положила. Купила сам ти мед у Дане Медуше. Паре, кад будеш долазио, немој доносити…”

          - Јеси ли написала моја Ковиљка? Јеси! Аха! Е сад напиши и ово.

          - ”Немој паре случајно слати поштом. Ја сам продала оно двоје козлића и мени паре нису потребне. Немој се секирати”.

          Напиши још само ово – ”Дрва што сте накупили овдје на Краварици положила сам у добар час. Добро горе к о у клачини. А, и лед је, враг да га однесе. Данас сам добила писмо од Даринке из Суботице. Пише ми да су она и њени добро и здраво. Немам више шта да ти пишем, примите поздрав. Гоша”.

          Сине, рече Гоша Ковиљки. Не буди ти заповиђено. Напиши ми још једно писмо. Мом Радовану у Аустралију.

          Треба ти другачије писмо.

          - А, ја. Треба ми шарено писмо. Дела ти напиши писмо, а коверту шарену наћи ћемо касније.

          У међувремену поред Гоше и записивача ових редова на сијело су стигле комшије; Данило одозго са Ћуковине, баба Олга, Дана са врх села. Мика Ћаћина, Спасоје и Сена са Малте и Паулина. Слике на петом зиду промичу. Интересују млађе, Мику Ћаћину и Паулину.

          - Ево видиш ове Ковиљке, златно је то дијете. Није само што мене послуша, него и друге старице у селу. Ја у селу, кажу, примам највише писама. На свако је она својом руком и мојим умом одговорила. Никад ме није одбила.

          Дела моје добро дијете узми папир и оловку да напишемо писмо мом сину Радовану.

          - Пуно нас је у кући!?

          - Нека, само ти пиши.

          - ”Драги мој сине Радоване, добила сам недавно писмо од тебе и све сам разумјела шта ми пишеш. Драго ми је да су дјеца порасла. Ниси ми писао уче ли у школи по нашем језику. Питаш ме што ти не пишем? Могу ти, мој сине, казати да ја нисам добила толико писама колико ти пишеш да си послао. Старим мој Радоване, моје радовање а и село стари. Мање ходам. Не могу да радим, али нисам пала на постељу и одмах је добро. Тога се највише бојим. Жељела би знати хоћеш ли икада овамо из те проклете туђине? Ако нећеш онда ми пиши чешће. Вољела би мајка да дођеш овамо. Када чујем дјецу у селу, пред очи ми дођу моја унучад. Гледам их а никад их нисам видјела. Плачем и милујем их. Радост и плач туђе дјеце сваки дан ме нагоне на плач. Исплачем се к о киша. Како су ми унучад и невјеста? Како си ти? Хоћеш ли икада овамо? Како живиш? Поздрави све своје и прими пуно поздрава од твоје мајке Гоше”.

          Отврдлом шаком Гоша је прихватила крај котуле. Дотрајалом котулом покупила је сузе.

          Низ лице племените дјевојке Ковиљке суза је потекла.

          Мика Ћаћина и Паулива и даље су зуриле у пети зид.

          Олга је рекла, шта ћеш моја Гоша, такав је живот.

          Дана је дубоко уздахнула. Данило, Сена и Спасоје су шутјели.

          Из њедара Гоша је извадила шарено писмо.

          - Овдје је атреса мог Радована. Ево ти паре и сутра купи поштанску марку и отпреми писмо.

          Пети сид је још жив. На пољу пада нови снијег.

          У самоћи Гоша, ипак, није сама.

Репортажа коју је аутор Алекса Драгић објавио на конкурсу ”Аугуст Цесарац” недељног издања дневног листа Борба за новинску репортажу, 20-21 јула 1985. године. Репортажа са биљешком о Гоши у рубрици Штампа о Пребиловцима налази се од априла 2018. године

Gosa DragicevicГоша Ждракановић- Драгићевић (1902-1994)

У априлу 1992 старица је остала сама у напуштеним Пребиловцима. Хрватски војници затекли су је на чатрњи пред школом. Питали су је; знаш ли ти старице која смо ми војска? Да сте живи, чија сте да сте, само нек нисте усташе. Одвели су старицу у Чапљину гдје је умрла природном смрћу двије године касније (1994). Била је сахрањена на православном гробљу у Чапљини, одакле је 2005. године пренио Божо Булут и сахранио у породичну гробницу поред њеног Васе. Слика која илуструје ову биљешку узета је са надгобног споменика Гоше и Васе Ждракановића- Драгићевића.

 

 

 

 

 

 

 

joomla template gratuitjoomla free templates
2018  Prebilovci  globbers joomla template