Два рођења и двије смрти Пребиловаца

Пребиловачка имена, Радован, Лазар, Букашин, Ђурђа, Бранислава, Ристо, Василије, Јованка, Ђорђо… име до имена, од памтивијека за памтивијек. Свако име које је отето од заборава, које је оживљено у Пребиловцима, заслужује написану причу која је већ испричана и предата покољењу

Пише ми комшија Данило (Надаждин),
”Скоро ће година да се нисмо срели. Да знаш, што сам нешто жељан разговора.”
Даље, у писму, мој комшија из Пребиловаца оживљава завичајне слике и замјера ми што ономадне, кад сам био у Требињу, не навратих код њега и његових. Чуо да сам био ту близу њега а тако далеко. Отписаћу му како ми је за вријеме боравка у Требињу било необично тешко. На души. Заробила ме мисао с питањем; колико ли је, сада, у овом граду мојих дојучерашњих комшија? Шта раде? Како им је? А, нема се времена ни среће да барем некога пронађем. Да се видимо. Између сновиђења и јаве појавио се Зоран (Данилов унук). Зове ме дијете кући. А мене посао зове на другу страну. Неодложан посао. Јавићу се, доћи ћу, другом приликом. Намјерно.

Књига погинулих

У писму комшије Данила списак пребиловачких жртава из 1941. годинe. Tо је књига имена породица, људи, жена и дјеце које су усташе на звјерски начин ликвидирале. Заједно смо истраживали подземне Пребиловце. Списак који сам добио значајан је по томе што је то, до сада, најкомплетнији од свих који су припремани. Колико се зна припремљено је шест спискова. На припремама реченог списка који је сачувао Данило заједно смо радили. Са нама је био и Милко Булут. Имали смо задатак да провјеримо све податке и тако припремимо коначан списак са којег су се имена са презименима требала угравирати у храм посвећен «Сабору српских светитеља и пребиловачких великомученика», који је почео да се гради у Пребиловцима. 
Ми смо списак завршили. Изградња цркве је почела. У њеној крипти сахрањене су мошти жртава – Срба, које су се вратиле из пакла јама. Здање грађено свесрпским трудом нарасло је до импозантних висина. Назирала се градитељска, апрхитектонска и духовна љепота вјечног боравишта Срба из овог дијела Херцеговине уморених у четири године рата. Скоро сви су убијени у првој години рата – од Илиндана до Митровадана.
Списак је сачуван захваљујући комшији Данилу. Храм у изградњи је срушен. Убијено је, по други пут, осам стотина становника Пребиловаца. По други пут је угашен сваки живот у селу. Листам списак. Никога са тог списка нисам лично познавао. Припадам оној генерацији која је имена добијала по именима своје браће из јама. А, опет, свако ми име познато. Свако презиме. Свако од 116 домаћинстава.
Радован, Лазар, Вукашин, Ђурђа, Бранислава, Ристо, Василије, Јованка, Ђорђо, Слободан. Име до имена, од памтивијека за памтивијек.
Свако име које је оживљено у Пребиловцима представља дио историје српског народа. Вриједило би учинити напор да се о сваком имену напише прича. Већ је испричана и предата покољењима. Треба је само још једном чути и забиљежити.

Слободан и Ристо

Ристо и Слободан могли су понијети било које друго српско име. Да није било тог несрећног рата, доживјели би дубоку старост. А нису. 
Ристо је рођен и погинуо иси дан.
Слободан је рођен 1937. године.
Ристо није на овом свијету честито ни заплакао.
Слободан је тек био дорастао до првих дјечијих игара.
Различита година рођења два невина живота.
Година смрти: Насилна. Иста. 1941.
Као и сваки човјек Трипко је желио потомство. Рађале су се, међутим, кћери- једна за другом. Девет их је Трипко Ћирић имао оног дана 1937. године када се родио Слободан. Стизале су честитке са свих страна. Славило је цијело село. Стигли су поклони и са Двора у Београду. 
Стежући обруч око Пребиловаца усташе су међу првима тражиле Трипка Ћирића. У наручју су му заклали сина Слободана а потом и њега. Било је то у оном великом Долу испод села., у близини Ћирине родне куће. 
А, кћерке?
Девет их је имао. Стана, Јока, Дара, Стоја, Радојка, Сава, Славојка, Неђа и Ангелина.
Одрасле дјевојке и дјевојчице свој живот и своју младост скончале су, гдје и младост Пребиловаца- у дубини Шурманачке јаме.
Угасило се огњиште Ћирино.
Некадашња кућа на крају села постала је топоним крај којег су сељани олазили или долазили из поља уз ријеку Брегаву. (”Идемо крај Ћирине куће”, ”Играо сам се у Ћириној авлији”, Брао сам шипке код Ћирине куће”). Пребиловчанима је то, иако је рушевина, Ћирина кућа. Као да је ту све године од оног до овог рата бујао живот. А стварне куће нема. Нема ни једног чељадета што се гријало уз огњиште Ћирине куће. Боже, колики је то злочин.

Рођен и убијен исти дан

Слободану не дадоше злотвори да слободно одрасте, да продужи Ћирину лозу. Али његовом смрти, није крај приче о Слободану. Чувајући успомену на свог ујака Војислав и Илинка Драгићевић, једном од тројице својих синова, другом по реду, дадоше име Слободан. Умро је у овом рату од посљедица рањавања. Иза њега остала је супруга и три кћерке Слађана, Јелена и Илинка. 
Ристо је прича за сваку будућу књигу о страдању Срба на некадашњим југословенским просторима. 
Мајка Милева рађала је своје прво дијете – управо оног дана када су усташе опколиле село. Био је 4. aвгуст. За чудо Божије, они који су први стигли на врата Милевине куће имали су у себи сажаљења према жени која рађа.
Други који наиђоше нису имали милости.
Са Медановом и Надаждиновом чељади одвели су Милеву у До испод села. Тамо су јој над ископаном заједничком гробницом распорили утробу и извадили дијете. Мушко.
Силом рођену бебу су убили и поново је, дајући јој име Јован, вратили у утробу мајке. Касније је Лазар Медан, јер отац дјетета Богдан није преживио покољ, у матичним кљигама записао рођење дјетета. Дао му је име Ристо.
Прикупљајући и провјеравајући податке о жртвама Пребиловаца, матичар Скупштине општине Чапљина Милојка Фазлагић, Комисији која је то радила, издала је, наравно на оснву документације, извод из матичне књиге за Ристу Медана.
«Ристо Медан. Отац Богдан, мајка Милева рођена Шупљеглав. Датум и година рођења: 6. август 1941. године. Година смрти 6. aвгуст 1941. године».

----
Аутор репортаже која је објављена у листу Јавност, Сарајево- Београд, (aприл 1994.) је Ацо Драгићевић. Репортажа је илустрована фотографијом једног од спомен обиљежја у Пребиловцима. Испод фотографије је писало: Ни тога више нема: Овдје су сахрањене жртве усташког терора из села Пребиловаца и 31 жртва терора из требињске општине погинулих у љето 1941. г. 
Споменик подижу породице погинулих и друштвено-политичке организације општине Чапљина.
Према књизи «Пали у борби за слободу Чапљина- Неум 1941-1945», проф. Момчила Екмечића «30. јула (1941.) на војној рампи у Чапљини убијено је 28 затвореника из Требињске шуме»
Списак жртава из Пребиловаца о којем је ријеч у овој репортажи уступљен је професору доктору Новици В. Воjиновићу који га је објавио у књизи "Српске jаме у Пребиловцима - Геноцид хрватских клероусташа над Србима у Херцеговини", Подгорица 1991. године страна 442 – 472.
Напомене уз репортажу «Два рођења и двије смрти Пребиловаца» дјело су web-тима и урађене су приликом њеног објављивања на презентацији Пребиловци-село на Интернету у септембру 2008. године

joomla template gratuitjoomla free templates
2018  Prebilovci  globbers joomla template