Мило Јукић

Чапљина: Толико занимљивог да не знаш куд би прије

(Фрагмент из путописа који се односи на Пребиловце)

 

04 Crkva u Prebilovcima

M.J. | Бљeсaк.инфo / Црквa у Прeбилoвцимa

          ”Најтужније мјесто за које знам на чапљинском подручју су Пребиловци. Кад се погледа с цесте, ништа не слути на то, угледа се једна од најљепших, можда и најљепша од новијих цркава у Херцеговини, врло смјелог, али апсолутно успјелог архитектонског слога. Ко застане да је погледа изблиза, не знајући ништа о њој и о дешавањима у Пребиловцима, шокират ће се чим прочита текст на информативној плочи. У најкраћем, усташе су 1941. године сравниле село са земљом, направивши масакр који су од око 1000 избјеглa само 174 становника, макар се појављују и разне друге бројке, будући да је, и због окрутности злочина, било готово немогуће установити точне.

          Други пут је село убијено у љето 1992. године, када су минирани недовршена црква и крипта са спомен-костурницом с посмртним остацима убијених 1941. Костурница је изграђена ни годину дана прије тога, будући да су јаме у којима су се налазили посмртни остаци углавном биле забетониране, означене тек скромним обиљежјима с недореченим подацима.

          Кроз спомен-комплекс ме води Алекса Драгићевић. Он је овдје „све и свја“, јер кад нема посјетитеља, хвата се алата и уређује двориште. Храм Васкрсења Христовог чудесно је мјесто на пуно начина испреплетене симболике жртвама злочина, службено проглашених Светим Мученицима Пребиловачким и Доњохерцеговачким.

          Не знам какав би требао бити човјек који би могао остати хладан од погледа њихових лица с једног од зидова понутрице цркве: озбиљни, забринути и, јер на свијету нико није сам, брижни, као да слуте крај. Жене у бијелим сукњама и шамијама, мушки у простим одијелима, свима на ногама опанци од оне давно нестале врсте. Међу својим парохијанима поп, и сам убијен оних црних дана 1941. Опомињу њихови погледи, опомињу стотине имена исписаних у редовима што састављају подове и сводове, опомиње сунце што кроз куполу, урањајући у крипту с костима, посредно казује какав мрак може завладати главама нељуди.

          Шестог дана коловоза 1941. 52 обитељи су потпуно уништене, а 36 огњишта заувијек угашено. У посљедњем рату су се становници спасили, али су кости из 1941. летјеле у зрак таквом силином да су их, каже ми Алекса, налазили забијене у остацима цркве. Убијени су углавном цивили, жене, старци и дјеца; одрасли су се у већини склонили прије масакра, вјерујући да нико неће учинити злочин над немоћним, али се рачун испоставио погрешним.

          "Људе се хватало ко звјериње. Клало, убијало, – живе у понор бацало. Женске, мајке с дјецом, одрасле дјевојке, дјецу женску и мушку бацали су у јаме. Поджупан у Мостару г. Баљић мухамеданац, јавно изговара, ко чиновник, морао би да шути не да телали, да је у Љубињу само у једну јаму 700 шизматика бачено. Од Мостара и Чапљине одвезла је жељезница шест пуних вагона жена, мајка и дјевојака, дјеце испод десет година до станице Шурманци, гдје су извагонирани, одведени у брда, живе матере с дјецом бацали у дубоке пропунте. Све је стрмоглављено и убијено. У жупи Клепци из околних села Н. Н. 3.700 шизматика убијено је. Јадници, били су мирни”.

          Тако, мало након злочина, загребачком надбискупу Алојзију Степинцу пише његов мостарски субрат, бискуп Алојзије Мишић, који ће замало и сам преселити на бољи свијет. Његов очајни апел да се стане украј дивљању над онима који су „мирни“ можда је касније неком и помогао, за Пребиловчане и многе друге Србе из долине Неретве већ је било касно.

Пребиловци, рана непреболна

          Алекса ме води и на пространо гробље с друге стране цесте. Отрага на споменику породице Ждракановић уклесане двије строфе познате пјесме Игора Замана Клетва; стара плоча с истим текстом, лоше израђена и дотрајала, спуштена поред нове. Гроб Анђе Екмечић изрешетан, најгушће око слике, и не само њен, на неким помјерене и полупане плоче и поломљени крижеви. На неколико мјеста још стоје камени грудобрани из посљедњег рата. Осим свега тога желим, кад сам већ ту, и даље под дојмом виђеног у цркви, погледати и стећке; 17 их је, на два мјеста, неколико изврсно украшених, на једном штит с четири розете „продужен“ мачем, на другом још један штит стцоликог облика, на трећем криж сличан малтешком. Бит ће да су испод њих чланови обитељи Прибиловић, по којима је село и добило име. Спомињу се у једној повељи бана Стјепана 1332. године, а Стјепан Прибиловић титулиран је 1378. као војвода Хумске земље. На одласку обећавам Алекси да ћу му јавити гдје се може прочитати нешто више о стећцима, јако га занима. Дакле, Алекса, хвала на свему, а о пребиловачким (и осталим) стећцима штошта се може наћи у књизи Шефика Бешлагића Стећци - Каталошко-топографски преглед, изданој 1971. године.

          С цесте, у поласку, још коју минуту проматрам цркву. Познати београдски архитект Предраг Пеђа Ристић доиста је нашао прави начин да невиним пребиловачким и жртвама из околних села подигне достојан споменик. Занимљиво, умро је 5. коловоза 2019., дан прије него се овдје, увијек уз мноштво родбине, али и оних који разумију сав ужас злочина, обиљежава спомендан Светих Мученика Пребиловачких и Доњохерцеговачких.   

          Сљедећа станица је Хутово блато. О њему ваљда сви знају све и свако је барем једном свратио, понеко се провозао чамцем кроз шуму лопоча, а једва неко и заноћио, одшетавши мраком подаље од мотела како би у уши пустио храпаво дозивање шљука и грлене јецаје јаребица…”

Биљешка о аутору:

          Књижевник Мило Јукић рођен је у мјесту Дежевице код Крешева 1966. године. Активан је и као новинар који је на себе, посебно, скренуо пажњу као путописац. У магазину Бљесак објавио је више од 200 путописних репортажа. Његова дјела објављују се у Хрватској и Босни али и у Србији, Црној Гори и Словенији. Објавио је романе ”Само једном се губи” (2012.), ”Муке мајстора Антона од Падове” (2020.), књигу пјесама ”Од коложега до снежника” (2015.). Био је, од 2015. године, члан ПЕН центра БиХ који је, пет година касније, напустио са већим бројем књижевника због грубе полиитизације и идеологиyације ПЕН центра. Члан је Друштва писаца Босне  Херцеговине. Више пута је награђиван за рад на пољу књижевности. Живи у Крешеву (ад).

Изворно, путопис је објављен у магазину www.bljesak.info (Mostar) 12. juna 2020.

На завичајном порталу фрагмент који се односи на Пребиловце налази се од фебруара 2021. године

joomla template gratuitjoomla free templates
2021  Prebilovci  globbers joomla template