Иво Андрић

Робиња1

То је сусрет који човек не би никад пожелео да доживи, али који се не може ни избећи. И ово ми није испричала робиња сама, него тешко и једнолично таласање јужног мора које, у тами, упорно удара о темеље дрвене и мрке новљанске тврђаве. Оно је дошло једне ноћи у ову моју сарајевску самоћу, пробудило ме из првог сна и нагнало да слушам његову причу.

После похода у Херцеговину, који је дуго трајао и о коме се много говорило, очекивало се херцеговачко робље. А кад је заиста стигло, разочарење је било велико, чак и међу децом која су, као обично, истрчала и поређала се поред пута. Робље је било малобројно и изгледало јадно. Већина је пребачена одмах на арбанашки брод који је био усидрен у пристаништу. Мањина, која је остала у граду, појавила се тек после два дана на тржишту. Толико је требало да се робље одмори, опере и мало боље одене.

Мали трг, са ситном калдрмом, био је у сенци, испод стрме стене и тврђаве која је на њој. Ту су за продају робова били подигнути кавези од мотака или летава. У тим кавезима робови су, изложени погледама, седели или лежали, а извођени су из њих само на захтев озбиљних купаца који би желели да их изближе огледају и процене.

У једном, већем, кавезу било је стрпано пет мушкараца, сељака, све старијих људи, а у другом, мањем, лепа, јака, и стасита девојка, која је привукла на себе пажњу још при уласку у Новиград. Држала се као зверка, стално прислоњена уз мотке, као да жели да се провуче између њих.

Поред њеног кавеза седео је на ниском трношцу један од двојице чувара, док је други шетао обалом. Обојица су имала мале пушке за појасом и кратке бичеве, обешене о појасу.

Десетак корака подаље, узбрдо, заклоњена иза једне приземне зграде, била је камена узвисина, са малом баштом. Ту је седео трговац робљем и разговарао са купцима. Био је странац, али познат на овој обали, човек сувоњав а чврст, оштра погледа и слободна држања. Звао се Узун Али. Чувари одоздо доводили су ту поједине робове и робиње на оглед, и опет их одводили доле у кавезе. А купац и сопственик би наставили разговор о робу и погађање о његовој цени и вредности.

Ту је, као прва тог јутра, изведена висока девојка из оног мањег кавеза. Звала се Јагода, била је из села Прибиловића. Купац је седео у хладовини, поред Узун Алије. Пред њима су се димили дугачки чибуци. Робиња се држала круто и зверала око себе запаљеним очима, избегавајући свачији поглед. Чувари су је натерали да рашири руке, начини неколико корака и покаже зубе и десни. Све је било у реду и на свом месту: раст, свежина и снага. Деветнаест година. Истина, држања је дивљег и одбојног, али то јој треба одбити на њено садашње стање и расположење. Затим су је вратили у кавез.

Купац који је осмотрио робињу био је мештанин Хасан Ибас, један од првих ага овог приморског града, не можда по угледу, али свакако по иметку. Мршав, улегнутих груди и упала лица, пушио је мирно и без знака узбуђења посматрао велико и раскошно тело сеоске девојке које се пред њим окретало и ширило. Исто тако равнодушно разговарао је, после, преко спорих димова, са Узун Алијом о цени ове робиње.

Својим промуклим гласом он каже трговцу да је цена од двадесет и једног дуката нечувено претерана, а удешена тако не би ли се купац преварио па ”заокружио” и понудио двадесет дуката, али таква се слепа муштерија неће наћи. Ако му понуде петнаест, највише шеснаест дуката, нека буде срећан. И то у неком тамо даљем месту, после дужег путовања и већег трошка, јер овде се неће наћи купац за ту цену. Роба је обична, а на откуп се не може рачунати, јер је село из којег је робиња сравњено са земљом и све живо у њему побијено. И на крају, херцеговачки роб се овде тешко држи, јер лако бежи.

Трговац одговара нешто живље, али исто тако срачунато и равнодушно, и пита Хасанагу је ли још икад доведен овакав женски роб у ово мало место. Хасанага ћути и само одмахује руком, а трговац наставља.

- То није девојка, него тврд град. Сам си видео. Није ово водано по пијацама за робље нити је чамило по магазама. А што се откупа тиче, ово и није роба за откуп. Кo ово једном купи – знај добро! – тај то више не продаје. А ако баш хоће да прода, може у свако доба добити за њу своје паре, И који дукат више. А што се бежања тиче, сваки роб може побећи. Али шта да ти дуљим! Еспап говори! Ретка прилика!

Затим говори још нешто, сниженим гласом, глумећи топал и тужно – поверљив тон, тако као да, тобоже нехотице и на своју штету, одаје сам своју пословну тајну.

Хасанага слуша расејано. Зна он добро да у трговчевим речима има и лажи и истине, наслућује отприлике и колико лажи а колико истине, али није то оно што његовом лицу, поред све привидне равнодушности, даје неки брижан и напрегнут израз. У другом правцу иду његове главне мисли.

Он сам потиче из дошљачке породице, богат је и утицајан човек, али скоројевић. И то такав да ни у сну, а камоли на јави не може да се ослободи мисли о свом ниском пореклу, којe све његове напоре и све успехе вуче наниже. Његова је жена од Алајбеговића, најстарије и најугледније новљанске породице. Оженио се пре шест година. Прве године нашла им се девојчица. Једва су је одржали. И сада је слабачка и заостала у расту. А жена нема више деце нити ће их, изгледа, имати. Хасанага, који је одувек био познат као сладосласник и човек неумерен у тим стварима, није се ни прве године задовољавао само својом женом, а сада поготову. Удешавао је ствари тако да у кући увек има понеко младо и лепо створење међу послугом. Не зато да би се задовољио, јер у кућно чељаде се не дира, па ма то била и робиња, али је волео да поред хладне и мршаве жене и болесне кћери види око себе нешто снаге и лепоте. Иначе, изван куће тражи он куповну љубав, па и то крије од света, а нарочито од жене, колико год може. Мршава, паметна, одлучна, и надасве, горда Алајбеговићка, која стогом материнском руком води све у њиховој кући, тешко се мири са његовим скоковима, а Хасанага не жели никако да је увреди и озловољи до краја, ни због ње ни због њене угледне браће. (Он је са њеном браћом одрастао, заједно са њима ратовао, ловио и учествовао у свакојаким младалачким подвизима.) Она мало говори, не жали се и не прети, али је тешко издржати поглед њених модрих алајбеговићевских очију.

Јуче када му је Узун Алија учинио понуду, он је у разговору са женом издалека наговестио да се јавила добра прилика и да би јевтино могао набавити робињу која би помагала у кући или радила у башти. Жена га је прекорно погледала, тако да је оборио очи, и рекла да она послуге има довољна, да њој робиња не треба и да је неће трпети у кући. То је казала тихо али тврдо и одлучно, са слабо скривеним гађењем у гласу. Пред тим гласом и погледом Хасанага се осећао постиђен и немоћан и редовно уступао и одустајао од своје намере, бар привидно, а ствар изводио после прикривено и заобилазно, понекад одустајао од ње.

И сад, док разговара са трговцем о вредности и цени ове робиње, он се сећа гласа и погледа своје жене и није још никако начисто шта би се овде могло урадити, и да ли ће уопште моћи да је купи и држи у својој служби. Па ипак, он продужује ово погађање преко чибука и са пријатношћу и неким чулним задовољством готово слуша како Узун Али вешто хвали своју робу.

А доле, неколико корака ниже, седела је робиња у свом кавезу, подвијених ногу, склопљених очију, са потиљком заглављеним међу две грубо тесане жиоке.

Напреже се да мисли и мишљу обухвати свој положај, да потражи излаз или бар оцени степен безизлазности; напреже се, али узалуд. Сећа се да је некад умела да мисли о свему што се дешавало око ње, и то не само о пријатним стварима него и о несталом јарету или некој другиој штети, и болести или неслози у кући или у родбини. Ни онда није могла увек да потпуно и до краја домисли сваку своју мисао ни да сагледа излаз; па ипак, могла је да мисли и да га мишљу тражи. Али то је било пре него што је наишао онај црни дан и него што је нестало њиховог села и њеног рода са њим. А сад не може ни то.

Нема ни основа за мисао, ни способности за напор. Нема њеног села Прибиловића. Од њега је остало згариште. Чим је до темеља изгорело оно тридесетак кућа које сачињавају њихово село, у истом трену подигли су се у њој, сами од себе, нови Пребиловићи, црни, тешки и мртви, и леже јој у грудима и не дају да дубоко удахне, а људи се, њени људи, уколико нису побијени, претворили у робље и растурили по свету. И она сама је роб, и само роб. Тако живи и једино тако може да види свет и људе око себе, јер се слика свете у њој замрачила и изокренула. Роб је човек, робови су жене и деца, јер од рођења до смрти робују понеком и понечем. Роб је дрво, роб камен и небо са облацима и сунцем и звездама, ропкиња је вода, и шума, и пшеница која сад негде - негде где није погорело и потрвено – мора да класа; ни њеном зрну се не иде под жрвањ, али му ваља ићи, јер је роб. Ропски је говор којим се људи око ње споразумевају, без обзира на то којим језиком говоре, и сав се може свести на три слова: роб. Ропство је живот васколики, онај што траје и дотрајава, као и онај који је још у клици, невидљив и нечујан. Роб је сан човеков. Робље су уздах, залогај, суза и мисао. Људи се рађају да би робовали ропском животу, и умиру као робови болести и смрти. Све роб робу робује, јер није роб само онај што га везаног продају на тргу, него и онај ко га продаје, као и онај који га купује. Да, роб је свак ко не дише и не живи међу својима, у Прибиловићима. А Прибиловића одавно већ нема.

Нема Прибиловића, нема њене куће ни њеног рода. Па онда да нема ни ње! То би био једини лек и најкраћи пут ка спасењу. Због живота одреци се живота. Стално јој се привиђа пламен, а са њим упоредо иде жеља: нестати у том пламену! Да нестати али посве и заувек, као што је све њено нестало. Да, али како?

Отворивши очи, поглед јој паде на сопствене руке, румене и јаке, па на голе ноге у танким опанцима, и оне пуне крви, и тешке. Све то за њу не постоји, и не треба јој, али ето ту је, живо и топло, и против њене воље. А све би то, заједно са очима које виде, сагори и да нестане, па да се она ослободи несреће и злог сна који за последњих неколико недеља, будна и у сну, не престаје да сања. Још то да збрише, па би она била опет са својима, тамо где је све њено.

Али свет постоји, свет без Прибиловића, који је исто што и ропство и срам и непрестан бол, а у том свету њено тело, пуно крви, ватре и снаге, неуништиво – дише и траје даље. Па кад је тако, онда нека нестане светa, целог света, заједно са њеним телом. Тада ће бити рачун чист и изведен док раја. Неће постојати ништа. Значи, биће добро, или бар подношљиво, јер неће имати шта да се подноси.

Тако је мислила, а у исто време да је њена слаба и врлудава мисао не може ништа; ни катанца на кавезу не може преломити, а камоли да погаси ово вида, и крви и врелог даха у њој, или чак цео страшни невидљиви свет око ње. Не може, али ипак она ослушкује ту своју мисао и непрестано иде за својом једином зељом.

Наслоњена леђима на дрвене пречаге свог кавеза, одупире се ногама о ситну калдрму. Руке су јој на прсима скрштене, а очи склопљене; кад их за тренутак отвори, поглед јој крене са калдрме испод ногу, преко мртвог лица неке кућерине и њеног крова, на зидине црне тврђаве и узан појас ведрог неба изнад њих. Одмах затим она склапа поново очи, чврсто, све чвршће, као да их није отварала и као да ништа није ни видела. Не постоје више куће, ни мале ни велике, све су погореле, а ово је зло привиђење. Не постоји небо, јер је нестало у диму и пламену заувек.

Не треба гледати. Ни дисати не треба. Дисати то је исто што и сећати се, а то значи не видети оно што гледаш, него оно што си видео у светлости позара и вртлогу покоља, не знати да је једно: да никог твог нема више, а да ти живис као чудовиште, и проклетство, и срамота. Ето, то значи дисати. Скочила је и стала као зверка да премера простор по кавезу.

- Нећу да дишем. Нећу!

Говорила је то полугласно и сиктала од гнева.

Идући тако из једног угла у други, она примети да је стражар, који се био за тренутак удаљио, оставио крај самих врата своју расклопљену столицу. Прво се загледала у њу, а онда чучну, провуче руку између жиокa, дохвати столичицу за једну ногу и стаде да је окреће и намешта, док није успела да је склопи и увуче у кавез. Не повезујући своје мисли и не објашњавајући себи своје поступке, отишла је на други крај кавезa, расклoпила столицу и поставила је уз саме пречаге, а затим се попела на њу, као што чини дете које остане само и почне да измишља необичне игре.

Ослањала се све јаче лађима о две пречаге кавеза, међу које се све дубље углављивао њен потиљак. У исто време притискивала је ногама чврсто столичицу испод себе.

Бивало је тако, али давно у детињству, да седне у дрвену столовачу у којој иначе само њен отац седи, и да се целим напором свог малог тела њише, и то само на две ноге велике троножне столице. Њише се, и њисе, налазећи болну сласт у стрепњи да би могла изгубити равнотежу и пасти заједно са столицом. Слично је и сад. Клати се, клати, долази до пада, посве близу, па се опет враћа у равнотежу, али сваки пут се све мање враћа, а све јаче забацује главу и све је више забија међу две мотке. То је страшно боли, пече као пламен. Да, пламен, то она и хоће у овом тренутку, кад оним истим напором који свако младо тело употребљава за одржањем и одбрану тражи своје уништење. Нестати, да би нестало свега.

Тако је да нестане свега, свега што живи и дише, што је стварнo и опипљиво и што има везе са људима, са огњем, битком, помором или ропством. Да нестане света! Или да га није уопште ни било? Да, никад, никад! То је боље. То би значило да није било, и да не може бити, ни крви ни паљевине ни заборављања, ни туге ни растанка са онима које волимо. Ничега!

Само на два места одупирала се о тврду подлогу, потиљком и табанима, а измађу те две тачке, у грчевитом луку извијено цело њено тело као тело мртве рибе. Цвилећи пригушено од бола, стезала је зубе и грчила мишиће. Чинило јој се да би тако могла зауставити и само срце; грч би престао, и најпосле, срце би стало, пао би мрак који се не диже, и нестало би и ње и света.

Одупирала се све јаче, а у потиљку, ужлебљеном између две чворновате мотке кавеза, осећала је бол који је бивa све оштрији и већ почиње да прелази у тупост. Па то се она, заједно са великом очевом столицом из детињства, преврнула и лебди у неприродном положају; њена стопала не додирују више ни површину мале столице ни ситну калдрму, и њено тело виси низ дрвене мотке, са вратом стегнутим између њих.

Као да се одједном свет обрнуо; на њеним табанима, који су остали без упоришта, као да почива цела земља, свом тежином, и немилосрдно сабија њену главу све дубље међу две тврде мотке које се претварају у омчу, у теснац кроз који садa ваља проћи некуд на другу страну, као у тренутку рађања. Тупо и слабо, али неочекивано болно, нешто пуче у вратним пршљеновима, а са тим звуком крену телом талас мрака.

Пре него што је тај таман а огњен талас стигаo да је целу обухвати, у њој још једном живнуше нагон и страх: одједном помисли да се спасава и врати у првобитни положај. Попут муње сикнула је и разлила се по њенoј унутрашњости нова и јака жеља да се отима и брани од тог притиска и дављења. Не, не то! Не смрт! Нек боли, нек мучи, али нек не убија! Живети, само живети, ма како и ма где, па ма и без иког свог, ко роб. Али све је то трајало колико муње трају. Само се још једном грчевито извила, ударила тупо о пречаге, и остала непомична, висећи свом тежином низ њих.

Под великим теретом мишићи су брзо попустали, један за другим. Цело видно поље и последње њене помисли испунила је тама против које не може више ништа, јер се и сама претвара у непомичност и таму. И мимо њених жеља, ето, свет заиста нестаје. Страшно. Стварно. Потпуно и заувек.

Млитаво и опуштено, тело је сад висило без покрета.

Кад је један од двојице чувара прошао туда и бацио равнодушан поглед на кавез, са запрепаштењем је приметио велико тело лепе робиње, обешено ниско, са главом уклештеном између жиокa. Почео је дозовати друга код кога су били кључеви.

Обојица су упала у исти мах у кавез. Видели су да је девојка још топла. Лице је било бескрвно и већ мало измењено. Изнанађени и збуњени, једва су успели да је мало подигну и да јој извуку главу између стешњених жиокa. Као да тоне само у себе, мртво тело се спустило на земљу и остало савијено. Испружили су је, клекли поред ње и на све могуће начине покушавали да је поврате у живот, али без успеха.

То је трајало дуго. А кад су се дигли, чувари су остали стојећи поред њене главе, немоћно опуштених руку, један с лева, други здесна. Гледали су је нетремице и погледим ћутке питали: ко ће се први усудити да изађе пред господара, да му погледа у очи, и саопћти вест о губитку и великој штети која се десила.

1Андрићева Робиња је дјевојка из Пребиловаца

Академик Неђо Шиповац јавио се књигом «Андрић у Херцеговини» у којој тврди да је Андрићева Робиња дјевојка из Пребиловаца

Академик и књижевник Шиповац, врстан познавалац Херцеговине- Херцеговином се бавио у књигама; «Записи о земљи», у трилогији о 1941. »Прољеће на југу 1941»«Љето на гори 1941» и „Бискупов дневник 1941.“«Херцеговина које има и нема».

Књига «Андрић у Херцеговини» је резултат вишегодишњег истраживања Андрићеве везе са Херцеговином у коју је радо долазио. За портал Пребиловци- село на Интернету Шиповчева књига је интересантна због Андрићеве приповјетке «Робиња» коју, у коментару уз приповјест, Неђо Шиповац повезује са Пребиловцима. Иначе, колико се зна, до сада је «Робиња» објављена само једном («Кућа на осами», збирка приповједака 1976.).

Како и на основу чега познати писац доводи у везу Андрићеву јунакињу Робињу и стварну жртву из Пребиловаца из времена Другог свјетског рата?

- Андрић гради кућу у Херцег Новом јер је то херцеговачко залеђе, ту су живе приче о Стјепану Косачи и ту се догађа „Робиња“. Откуд „Робиња“?

Меша Селимовић је написао диван текст о Андрићу, о томе аспекту његовог заваравања, заметања трага. Откуд та потреба, да све што пише смјести у неко врјеме које је непрепознатљиво, у коме нема датирања? Селимовић поставља питање зашто? Да ли је то књижевни метод или је то, пак, особина психолошке природе? Селимовић, уман човјек, сматра да је то књижевни метод којим су се служили и други велики свјетски писци. Е, у томе смислу сам ја истражујући Андрића и Херцеговину довео Андрића у везу са „Робињом“, али у конкретну везу. Зашто? Он је често боравио у Почитељу, а од Почитеља до Пребиловаца није далеко. Злочин 1941. године у српском селу Пребиловци на Неретви је био монструозан. Андрић је морао чути о њему. Са друге стране он је био посланик осам година и био је врло добро обавештен о кретањима у БиХ. Дружио се са Ђуром Пуцарем- Старим и Родољубом Чолаковићем, волио је те политичке врхове, ту се осjећао сигурним. Он је морао чути за Пребиловце и то шта се тамо догодило, али вјенчан за то чување тајне, што је наслиједио од једног италијанског средњовјековног писца Гвичардинија који је написао више есеја о тајни уопште у свијету, без које човјек не може имати мира.

Андрића је бољело то што се десило у Пребиловцима јер нема сумње да је он био српски орјентисан интелектуалац. Он не може да издржи притисак Пребиловаца и пише „Робињу“, највећма из хроничног страха, ипак, мјења име тога села- Пребиловићи. Радњу смјешта у давна времена, можда се село негда баш тако и звало; он је био мудар и не би правио грешке. Андрић даје једну турску злочиначку акцију „чишћења“ због пореза, робља, освета, заузимања плодних њива итд. Та „Робиња“ њему служи за откуп. Ионако је морао у самоћи да види да живи у једном несавршеном свијету и да он плаћа превелик данак томе свијету. Андрић је био слободан човјек док није ушао у комунистичку партију, а онда је постао врло послушан. Морао је да пати као такав човјек у једном режиму у ком је људски живот био мање вриједан од чаше вина. О томе режиму је у оној предходној Југославији поражавајуће негативан трактат...

Андрић је, вјероватно, осјећао потребу за неким вентилом, да се ослободи тих ужаса, и ту се појављује „Робиња“. Али, не зна шта с њом, ако би смјестио радњу тачно у одређено вријеме и именовао ко су злочинци, а ко жртве, онда не би био више Андрић. Онда не би имао више подршку тога друштва јер то друштво је забетонирало масовне гробнице и неда да се дирају, а да их он као нобеловац отвори причом, то је катастрофа! То је недопустиво. Он се прикрада стидљиво и неувјерљиво да би у томе гробљу нашао несретну дјевојку која је лијепа, отмена, која има осјећање стида, која радије бира призвану и жељену смрт него срамотан живот у кући неког новљанског Турчина, уз чију ће жену послушно служити и лијегати уз кукавног газду кад му се прохтије „влашке сладострасти“...

Мислим да је тиме покушао да се откупи. Кроз њену смрт доживљава унутрашње прочишћење, катарзу. Не догађа се радња у Кући на осами у Сарајеву, него у његовој кући на обали мора. Ту је она долазила у његов сан. Он је слушао како кроз прозор улази шум морских таласа. И мени се чини да је послије тога морао бити смиренији, мада је опет том методом заваравања испричао причу да не би била сувише упадљива и политички опасна, али је наговјестио своје унутрашње осјећање свијета и зла у њему. Најзад, то зло је преовлађујућа тема у цијелој његовој књижевности.“

На питање да ли је „Робиња“ инспирисана баш младом Пребиловчанком која је сама себи пресудила у кавезу склепаном од дрвених летвица, академик Шиповац упућује на Андрићевски метод трансформисања мита. Али не искључује ни ту могућност: „У разним јамама било је тих појединачних случајева, потресних- или дjевојка или старац који неустрашиво иду у смрт“. Шиповац наставља.

И у Пвелићевој јамобацачкој држави било је људи који су преживјели ту страву и о томе ужасу писали, причали и свједочили. Но у овој новели писац је остао на равни емоционалног сврставања. У њој нема описа злочиначког спаљивања села и убијања свега живог у њему, што је била слика усташког злочина 1941. године на овом локалитету. Он је лијепу дјевојку извео из гротла зла и увео у личну несрећу, која је уопштена до те мјере да је општа слика страдања кроз њену жртву потреснија од описа колективног страдања и сравњивања села са земљом.

Казивање академика Неђе Шиповца о Робињи забиљежила je јуна 2010. године Ливија Екмечић. У часопису ”Зора” број 25/26-2010 прољеће-љето Неђо Шиповац је објавио шири есеј на ову тему, страна 368-379.

Андрићева приповјетка Робиња и биљешка академика Недјељка Неђе Шиповца на 
сајту Пребиловци-село на Интернету налаѕи се од јула 2010. године

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template