Мирко Вуковић

БУДНИ, ОЧИ У ОЧИ

                                     

Oci u Oci Korica Crvena strelicaЗа насловну страну књиге Очи у очи Милана Тасовца узета је карта специјалка Доње Херцеговине на којој је обиљежен пут голготе уморених становника Пребиловаца од родног села до Шурманачке јаме у којој је само у једном дану уморено око 600 становника овог села.

 

IMG 1402Они су говорили о књизи Очи у очи у амфитеатру храма Васкрсења Христовог, с лијева на десно; новинар РТС Сања Драгићевић којој су Пребиловци ужи завичај,   Миленко Јахура, предсједник СНД Пребиловци, аутор Милан Тасовац, Мирко Вуковић књижевни критичар и њен рецензент књижевник Тихомир Левајац

IMG 1389Публика у амфитеатру храма Васкрсења Христовог прати слово о књизи. У првом плану, у десном углу фотографије, Павле Булут, уз Владу Екмечића који живи у Љубљани, данас једини Пребиловчанин који је био савременик догађаја које описује књига Милана Тасовца Очи у очи која је штампана у тиражу од 1000 примјерака.

   „Мртвима вјечна слава – живи, будите будни

                                                                       (Епитаф са гробља у Пребиловцима)

Од тренутка када сам позван да бесједим на промоцији књиге „Очи у очи“, господина Милана Тасовца, мори ме тешка морија (а она је овдје, у току јучашњег и данашњега дана, достигла своју кулминативну тачку у овом зрикању зрикаваца које никако не посустаје); тишти ме питање: зашто ја, откуд ја овдје и то позван да говорим.

Како да говорим на мјесту и у тренутку у којем бих најрадије ћутао?

На којем бих, ваљда, једино добро могао да ћутим.

А онда ми је у том пресабирању и интимном кошмарењу у помоћ притекао сабрат по перу (јер ко је пјеснику ближи но пјесник!), бањалучки књижевник Боро Капетановић, потапнувши ме по плећима оваквим стиховима:

„Нас су овде уоч Видовдана

Нас су овде заједно са децом

Нас су овде скоро сваког дана

Нас су овде недељом и свецом

Нас су овде и босе и саме

Нас су овде бургијом и длетом

Нас су овде све до врха јаме

Нас су овде бритвом и жилетом

Нас су овде као голубове

Нас су овде као у бајкама

Нас су овде као слепе сове

Нас су овде заједно с мајкама

Нас су овде по највећем снегу

Нас су овде и дању и ноћу

Нас су овде у цркви на брегу

Нас су овде ко овце у воћу

Нас су овде блатом и пепелом

Нас су овде од флаше огрљком

Нас су овде голе врелом водом

Нас су овде од руке патрљком

Нас су овде подучила браћа

Крст и свећа да се главом плаћа.“

То „нас су овде“ – НАС, не неког тамо, не другог, него: и мене, и вас, са њима заједно – то ме доводи у оно стање у којем је велики Шантић спјевао своје фамозно „мене све ране мога рода боле/ и моја душа с њим пати и грца“; то ми улива понешто самопоуздања и оправдава ме пред собом у тренутку у ком се, лишено сваке патетике, осјећам мањим од макова зрна, непотребнијим од паспаља. Трунка праха „који вјетар разастире“.

А тај шантићевски осјећај тронућа и сапатништва, и та дубока, непатворена свијест да „нас су овдје“, ван сваке сумње, су навели и путили господина Тасовца да се упусти у големи и тешки посао истраживања страхотних злочина из Другог свјетског и овог потоњег рата на простору доње Херцеговине и, ево, напише овакву књигу каква јесте „Очи у очи“ – књигу која нас гледа право у очи, а сазире много дубље и даље: иза очију. Тим прије, и тим сраслије што је господин Тасовац поникао са овога стратишта. Са тог сопота извире, уствари, ова књига, а да нисам у криву када то велим свједочи свако, до задњег њеног словца.

Осјећање заједништва и сараспетништва ми јесте, дакле, дало снаге да се упустим у ово бесјеђење, али није олакшало ствари.

Тешко је говорити када вам се плаче, а немогуће, сасвим, говорити и плакати у исто вријеме.

А то ме сада притиска.

И то није све. Друго бреме је ово: тешко је промовисати књигу овакве провенијенције; јер, како промовисати књигу која сама промовише. А књига „Очи у очи“, управо, има за циљ да промовише.

ИСТИНУ.

 Детаљно, акрибично, фактично и документовано – са свим именима и презименима (како жртава, тако и злочинаца), са свим датумима и прецизним локусима, са свим цифрама и провјереним наводима – истрајно и досљедно до крајњих граница могућег. Господин Тасовац у том смислу, заиста, заслужује мој (и наш, заједнички) наклон и одавање признања за истинољубивост. Јер, заложити се за истину значи – заложити СЕ; себе заложити! Себе дати у залог.

А говорити о свим тим фактима или их, пак, парафразирати било би, чини ми се, колико излишно, толико и тегобно. За вас би то (обзири ми кажу) било поновно гурање прста у живу, незацијељену рану. Са друге стране, тешко бих се и сам изнио са толико туге и толико бестијалности, са толико људскога и толико нељудскости. Стога сам се одлучио да говорим у импресионистичком кључу. Да подијелим, напросто, са вама неке од својих утисака.

Књига господина Тасовца се доживљава као тренутак истине.

ebook

Насловна страна првог издања књиге Очи у очи која је објављена 2006. године

Њен наслов силно резонира и одзвања у свијести читаоца са своје више него видљиве, скоро опипљиве сугестивности. Тај наслов се, напросто, спектрално разлистава у својој асоцијативној многозначности: господин Тасовац суочава злочинитеље са њиховим непочинством; он овом књигом суочава и оне који су злочин оправдавали или минимизирали (да не кажем – багателизовали!) са злочином самим; господин Тасовац нечију савјест доводи „очи у очи“ са његовим поступком; он, надаље, „очи у очи“ доводи злочинца са жртвом (и то персонално, поименце, лицем у лице); штавише, он овом књигом злочин (као нешто сведено на голи факт) доводи „очи у очи“ са својим правим лицем, износећи живе, стварне, истините, безмало натуралистичне појединости о ономе што је овдје чињено не једном, него у два наврата; он „очи у очи“ доводи народе (у првом реду два, а потом и онај трећи који није могао а да не узме свој удио у злочину), али и сваки од та два (она два друга) народа „очи у очи“ са собом; Тасовац нас, потом, доводи „очи у очи“ са нашима пострадалима, са нашим кланима, истјазаванима и измрцваренима чије су очи широм разрогачене (а та се слика не брише из свијести!); он овом књигом директно суочава и два времена; злочин са злочином; он „очи у очи“ доводи свете, мучене претке из 1941. и њихове потомке, новомученике из 1992; нас, напокон, господин Тасовац овом књигом доводи „очи у очи“ са нама самима.

Не могу да се отмем утиску који ме је обузео када сам јутрос прочитао епитаф на породичној гробници потомака Павла Екмечића; двије реченице одвојене повлаком: „Мртвима вјечна слава – живи, будите будни“. Имам утисак да ово иза црте говоре Свети мученици пребиловачки и доњохерцеговачки.

Они, у Господу уснули, нама живима поручују будите будни! Ријечи из врта у Гетсиманији! (На који ме је ово гробље подсјетило својим опасним зидом и дрветима у квргама.)

Милан Тасовац, говорећи (међу осталим) о неповољности положаја Пребиловаца у Херцеговачко-неретванском кантону и односу већинског живља спрам овога злочина и спрам српскога становништва, у предговору својој књизи врло резолутно сугерише: „Тај однос неће да се промени сам од себе, а посебно то неће да учини већинска заједница, ако Срби не поштују сами себе, своја права и траже од других да их поштују.“ И он, заправо, чини нешто што је дио генетског моралног потенцијала, односно фундуса српског народа и, штавише, његова карактеролошка црта: он не држи испразне придике и не говори другима оно што сам прије тога није учинио. Књига „Очи у очи“ је, прије свега, одраз тог поштовања „самих себе“, Тасовчевог личног, ако хоћете, поштовања према пребиловачким страдалницима – па тиме, дакле, и самопоштовања! – ова књига јесте чврст акредитив за тражење својих права и захтјева за поштовањем од стране оних других.

У том предговору он, као директну потврду управо тог самопоштовања, износи и ово: „Ова књига је плод жеље њеног потписника да у тај мозаик сећања угради један камичак, не водећи рачуна о томе хоће ли можда тај камичак и да жуља све који би желели да се ово сећање избрише.“ И жуљаће, јасно је сасвим, тај камичак многе, али има ту и нечега дубљега и супстанцијалнијега што ме подсјећа на упокојење Светога Симона, брата Светога Саве, а сина – разумије се – Светога Симеона Мироточивога. Наиме, тек када се упокојио, под расом, до тијела, му је уз гнојну рану нађен чичак од жице који је носио привезан како би га стално жуљао и подсјећао ко је.

Овом књигом Тасовац нас подсјећа ко смо.

Овом књигом Тасовац подсјећа ко смо!

А на једном мјесту у њој он помиње јалијашки злурад, примитивни и сваке савјести лишени коментар на отварање јама и сахрану земних остатака пребиловачких страдалника 1991. године који се појавио у сарајевском листу „Вокс“ – Питање: Да ли знате који је српски национални спорт? Одговор: спелеологија! (са чилим, безмозгим узвичником на крају). А потом се тај неко у контексту бацања у јаме спрда са овим: „Срби су дубок и тежак народ“.

Том „неком“ сада, са овог мјеста, треба полако, сугестивно поновити – ријеч по ријеч: СРБИ су...ДУБОК...и ТЕЖАК...народ.

Срби нису народ плиткога ума, плитких емоција, плиткога духа и плитке савјести, а поготово не плиткога коријена! А од таквих плитки зазиру. Плиткима су такви тешки. Јер кад се тако тешки порину у њихову плићину, брзо јој се открије дно!

И јесу – тачно је! – Срби су тежак народ; особито на савјести.

Гусле су нас, драга браћо и сестре, научиле, између многог осталог, и каквима требамо бити, а епски идеал је онај који каже да ваља „бити кадар стићи и утећи,/ и на страшном мјесту постојати“.

Страшно су мјесто Пребиловци!

Ко год ишчита ову књигу, неће се моћи отргнути таквоме утиску.

Прве су двије одреднице овдје сасвим јасне: дакле, стићи на вријеме када је потребна помоћ и када ваља дјеловати, и „уклонити се ода зла“ онда када мудрост налаже да је боље убјећи него остати; ова трећа, пак, почесто изазива забуну и погрешно се разумијева у смислу „јестања“, постојања или битисања, а заправо значи задржати се, стајати мало на мјесту на коме није лако стајати.

Али, како то често бива, овакве грешке знају да занесу и на праву страну.

Ова књига свједочи како је на страшном мјесту 1992. постојала старица Драгиња Медић – посљедње чељаде које је до јуна остало у Пребиловцима и ту дочекало своју смрт – Драгиња Медић, која је једном као тринаестогодишња дјевојчица чудом (поред још само четири дјевојчице) избјегла усташкој ками 1941; како је на страшном мјесту 1992. постојао Драго Ијачић из Опличића који бијаше претурио осамдесету и бијаше уморен, па спаљен мртав и седамдесетдеветогодишњи Војко Ијачић из Тасовчића кога је злочиначка рука из 41. сустигла педесет једну годину доцније; на страшноме је мјесту постојао 1941. слабовиди Марко Банђур и у постељи „болани“ Максим Булут од двадесет и два љета, и бременита Милева Медан којој су стомак распорили и из извадили мушко дијете да би га убили, и сви они други које ја овдје не могу да побројим, а које је бројком и словом (гдје је слово клонуло, цифром је подупрто) побројао Милан Тасовац у књизи „Очи у очи“.

Али ова књига свједочи и то да сте ви на овом простору постојали и да постојите и даље. Да јесте!

Баш као што једна од теорија о поријеклу имена Пребиловци поучава – овдје је човјек (са великим ч!) пребивао одвајкада.

Упркос свом клању и затирању нису вас затрли!

Питам се: када је мени овако тешко да постојим замало, вечерас, на овоме мјесту злочина, како је и колико је тешко вама да овдје ПОСТОЈИТЕ и живите – пребивате! – обремењени таквим чемерним сјећањем. Морате вјеровати у моју најкрајњију искреност јер вам говори човјек који се не либи да пред вама, ОЧИ У ОЧИ, исповиједи и ово: прибојавам се чак и да се замислим у таквој ситуацији, а некмоли да будем у њој обретен.

Када је јутрос моја нога по први пут крочила у овај свети храм, у припрати ме је на стани срца, с лијева, дочекала она велика фреска Светих пребиловачких и доњохерцеговачких мученика, рад Александра Живадиновића, у чијем су доњем квадранту изображена невина дјеца. Дјевојчица на чијој глави у блаженству благослова почива рука свештеникова испред себе држи отворене дланове. Ти су ме дланови, и те тужне очи држале на одстојању. Јасно указале на одстојање – на његово постојање – и то да га треба задржати. О томе шта ми је рекла може само да се ћути. Ником да се поникне.

И тачно отплаче.

Ви сте све то преживјели, на својој и кожи својих најближих, и – постојите. Стојите чврсто на своме тлу. Ту јесте и ту, ломећи славски колач у обреду освећења, на свештениково „Христос посреди нас“ – одговарате бодро „Јест, и биће!“

Стога имам храбрости да изрекнем и ово: над овом књигом као ореол лебде ријечи онога светога старца који је одавде, из Клепаца, одведен да буде уморен у Јасеновцу: „Само ти ради, дијете, свој посао.“

Свак има своје мјесто и своју улогу у „домостроју спасења“. Свак нека ради свој посао, а „пошљедак“ ће се свакоме послу прије или касније видјети.

Све кад се потре, кад се замагле сва острашћења и пристрасности и на једној и на другој страни, остаје ово – голо: нема крштенога човјека који може рећи да се оваквим злочињењем „служба Богу чини“.

Свети би Николај Жички, Велимировић, рекао:

„О, страдалци многи под хумкама влажним,

Победа је ваша над хришћанством лажним.“

Сада као свједочанство о плиткоумности и кратковидости сваког зла, сваког зломисленог, примитивног наслађивања несрећом звече ријечи „народне попевке“ „Бобеткова гарда“ којом се генерал и предводник крволочне операције кодног назива „Чагаљ“ дичи у својој књизи, а коју, наравно, господин Тасовац наводи:

„Није мајка родила јунака

Ко је мајка генерала Јанка

Док је сунца Срби ће га клети

Што им стуче војску на Неретви

Спржио им Клепца и Гњилишта

Била села сада нема ништа

Пребиловци село на злу гласу

Сад по њему дивље свиње пасу...“

Тако збори овај српског десетерца недостојни панегирик, а дрво би јаворово само од себе зајечало:

Је л' родила још једнога тетка

као што је тетка свог Бобетка,

јунак теткин да се узјуначи

над женама, старим и нејачи!

„Била села сада нема ништа“... вели злом надахнути пјевац, а ево видимо, Богу хвала: било ништа, згариште и обурвине, а сад – ево села! Дивље свиње не видјех по Пребиловцима и слабо да нешто могу знати о тим њиховим „епским“, надуго и нашироко испашама (мада ми то не личи на вепра), али сам нешто мало читао о чагљевима и прибиљежио оно што ми је загребало по ушима, па бих то, ако дозволите, и подијелио са вама.

Каже се, на примјер: мале до средње величине (ништа, дакле, преко тога)... људи их често мијењају са лисицом (ваљда због кржљавог раста)... сваштоједи су, могу ловити животиње мелене или средње величине, а и познати су стрвинари (на таквом су, дакле, гласу)... затим ово: чагаљ се проширио Европом узмицањем вука (врло индикативно)... Далмацију, тј. обалу и отоке, примјерице, од чагља су некад штитили вукови који су обитавали у планинама које окружују обално подручје... и тако редом.

Немогуће је, кад ово ишчитате, не доћи до закључка да је највећи „комплекс“ чагља то што не може дорасти до вука. Са своје лисичје нарави и стрвинарске природе, ваљда. Зато су им вукови трн у оку. И сада ми дозволите да у помоћ позовем још једног српског пјесника (Боро Капетановић ми је помогао да отпочнем излагање, а Васко Попа би ми могао бити од помоћи да га окончам).

Попа, дакле, у оном чудесном циклусу о Светом Сави (заштитнику вучјега соја) има пјесму насловљену са „Школа Светог Саве“. (Тај наслов нам је сада јако значајан.) У њој пјева:

„Смешка се

И полако једе

Књигу господара света

И дозива гладне вукове

Са врха крушке баца им листове

Пуне црвених дуговратих слова...“

Онај који „два ока затвара/трећим оком у камену гледа“ (и тако се, дакле, може гледати „очи у очи“) листовима књиге Господара свијета („Господара над Господарима“, како се у псалму пјева) храни гладне вукове. У обрнутоме смјеру, vicevarsa, дакле: вукови се хране књигом. Наравно, храни их прије свих „Свето писмо“, а потом, рекао бих, и све оне књиге са ослоном у тој „књизи над књигама“. У том смислу, будући да говори о српским светима, Пребиловачким мученицима, књига „Очи у очи“ господина Милана Тасовца може бити стављена на вучји јеловник.

Може, кажем, бити убројана међу оне којима се вукови хране.

Морате ми вјеровати јер – немојте смести са ума да вам ово говори неко ко се презива Вуковић, а ко се надостио небројеним, и још увијек се свакодневно храни књишким (л)истинама. 

                        (6. август 2016, пред храмом Васкрсења Христовог у Пребиловцима)

МИРКО ВУКОВИЋ, рођен je у Беранама (Црна Гора). Бави се књижевношћу, есејистиком, књижевном критиком и публицистиком, као и ликовном умјетношћу.

Објавио је петнаестак књига поезије и прозе.

Пјесме су му уврштаване у више антологија за дјецу и одрасле. Добитник је више награда и признања у области литературе.

Ради као професор српског језика у Челинцу и Бањалуци.

О његовој поезији писали су поред осталих Матија Бећковић, Дара Секулић, Ненад Грујичић, Зоран Костић, Драгомир Брајковић, Тиодор Росић...

---------------

На порталу Пребиловци-село на интернету од 9. августа 2016. године

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template