Младен Ољача

Мртви Митке Боре Станковића

(Како се Пребиловци доводе у везу са овим ликом из "Коштане")

001 18x24 cb1
Драга-Драгиња Драгићевић у венчаници

На шапраначком гробљу тражимо хумку Митка Стајића, чудног, тужног, несрећног севдалије, који је пре 65 година, распињан страшћу, жалећи младост, увек жељан весеља и песме, кобник и очајник, сам себи скресао куршум у груди. Имао је нечег песничког, несвакодневног, племенитог...

Од тог човека, створио је Борисав Станковић популарног јунака, који већ неколико деценија не силази са наших позорница. То је Митке, из „Коштане“. Писац га је нашао у својој околини. Заиста је имао од чега да пође. Стварни Митке беше идеалан за литерарно обликовање. Готова драма…

Овденегде је његов гроб. Тражим га... Са мном је један капетан који путује на неку прославу. Воли књижевност, Митка је гледао на позорници, па жели и да види где је сахрањен. Идемо полако. На гробљу има доста света. Наилазимо на групу војника. Питамо их .

- Знате ли где је гроб Митка Стајића? Они кажу да незнају. Нису из овог краја.

Наилазимо на попа. Питамо њега. Он каже да је Станковићев Митке измишљена личност, да никакав Митке није постојао. Ми тврдимо обрнуто. Поп каже да у гробљу има неколико парцела на којима су сахрањени Стајићи. Један стари гробар, дроњав и невесео, полази с нама, да нам покаже те парцеле. Придружују нам се још двојица намерника. Један је веома стар, глувонем, низак и блед. Други је млад, риђ, с брчићима оштро зашиљеним на врховима.

Данас су задушнице. Данас се на гробљу пије и једе. Има много меса и ракије овде…

Да ли ко зна где се налази Стајићев гроб?

- Зна Мијалко.

- Хоћете ли да га зовете?

- Добро, идем по њега- каже стари гробар, дроњав и невесео. Узима цедуљицу, на којој сам написао шта тражим. Одлази. Убрзо се враћа. За њим иде гологлав човек, који се клати у ходу. Каже нам да се зове Мијалко Пауновић. И он је гробар. Тврди да зна где је Митке сахрањен.
- Знам га - виче пијано. Син Стаје Станојевића, богаташа. Митке Стајић је брат Томин и Арсин. Знам његову трагедију...

Пауновић маше руком: Ево гроба. Споменика нема, али је Митке овде закопан. Овде су му и синови, и жена. Еви их …Ја сам пијан, али ако сутра дођете, све ћу да вам причам. Ја знам целу трагедију….

Посматрамо два гроба, са гвозденом оградом. На плочама пише Борисав Стајић, трговац; Трифун Стајић, трговац. Синови Митка Стајића. Умрли су у раној младости. Њихове фотографије још су сачуване. Ту им је и мајка, Софија. Близу њих налази се неколико споменика Стаја Станојевић, Арса Стајић…

- Арса га је у смрт отерао, говори Мијалко Пауновић. Овај овде, брат његов, бивши председник Врањске општине. Митке је био бољи од њега. Митке човек беше…даривао је људе, дружио се са Циганима, штитио сиротињу и беднике… Био је често пијан, као и ја, често је и плакао. Жену није волео. Овде му је жена, Софка…Све ја знам, само сам пијан. Имао је четри сина и две кћери. Једнога дана, ножем је налетео на Софку. Она зајауче. Ћерка Сава, која се задесила у кући, скочи да брани мајку. Почне туча, кукњава. Људи завичу: „Отварај Митке, отварај !“. Митке на њих опали из пиштоља. Неко јаукне: “Дане шнајдер, погибе!“. Био је то најбољи друг Митка Стајића, Данило Костић. Верујући да је убио друга, Митке окрене пиштољ у своја прса. Када су пандури ушли у собу, нађу га мртвог. Био је у пламену. Одело му је било запаљено…

Слушам причу Мијалка Пауновића и упоређујем је са оним што сам раније чуо и прочитао. Говори истину . Заиста је Митке тако завршио.

- Дођите овамо, виче Мијалко Пауновић, машући обема рукама. - Ево гроба Данила Костића. Живео је 82 године, а ја сам га закопао. Митке га је погодио у ногу, али га није убио. Умро је пре неколико година…

m02Др. Стаjа Стаjић

Обилазимо гробове. Враћамо се. Жао ми је што на гробу Митка Стајића нема ни плоче, ни натписа. Човек тако страстан, тако силовит, осетљив, леп, паметан, правдољубив, изузетан, целога живота спутаван ускогрудим обзирима шићарџиске средине у којој је живео, морао је да пропадне. И пропао је…   

m03Драга-Драгиња Драгићевић

Борисав Станковић га је опевао. Унео га је у драму, остављајући му чак и име исто. Диван је тај Станковићев Митке. Док се други веселе, он пати, очајава, проклиње судбину и тражи Цигане, да песмом и свирком олакша свој бол и своју самоћу. „Свирите ми„вичеон Циганима. „Шта газдо?“ питају Цигани. „Жал, бре да свириш …А како мој жал, нигде га –нигде докле турски хат иде –нигде га нема„ , одговара Митке. Коштана тражи песму, а Митке се сећа младости, лудовања, лепих жена, младе Реџеповице, која га је „на душеци, гола, млада, капка…“, да би је муж, у знак освете, везао у врећу и бацио у Мораву. Прохујала је младост, остала песма . Иако у годинама, Митке хоће да чује ту песму, само његову. Заповеда Циганима: „Де, ону нашу, стару, мекамлијску: како за младост и лепотињу срце гори и изгори“. Био је силан и неустрашив:„Све оно што од турску веру и по царски друм нађешем, све терашем испред себе…и паше ми се склањаше“. А сад нема ничег: „Де, бре! Свири! Да свириш како нигде никога немам. Ни брата ни татка, ни мајку! Жену? (показује на кућу). Ено гу. Од брашно и тесто очи гу се не видев“: Бежао је од куће, тражио је заборав. По механама, лутао и пио, желећи да ублажи бол. Био је уверен да му нема спаса: „Земља ме пије. Ноћ ме пије. Месечина ме пије. Ево остаре, а још се не наживе„ Вечно је жалио младост, бекријао, грцао по механама, вадио јатаган, говорио: “Море, што да се па ја не убијем?“ Стварни Митке се убио. Станковићев Митке остаје жив, да очајава. Тако је хтео писац…Остала је легенда, коју зна чак и овај глувонеми старац, који се пијан ваља по гробовима. Млатарајући рукама, грчећи лице и усне, он без гласа, на свој начин покушава да обнови ову легенду. Напуштам гробље и мислим како све пролази: и бес, и слава и снага и лепота.


* У рубрици, "Лица и боје" Политика jе 17. марта 1959. године, из пера Младена Ољаче, обjавила причу о стварном Митку Стаjићу коjег jе Борисав Станковић овековечио у "Коштани"

Синови Стаје Станојевића врањског богаташа, поред Митка били су Арса и Тома. Митке jе био наjмлађи Стаjин син. Како им се отац звао Стаја три брата узимаjу презиме Стајић, по очевом имену.

Драгиња Драгићевић (1905-1991), унука Илиjе (Ђуре) Драгићевића-Екмечића пориjеклом из Пребиловаца, била jе удата за Арсиног сина Др. Стаjу  Стаjића (1895-1973) и са њим у браку имала два сина - Ђорћа (1925) и Михаила (1929). Ђорће, дипломирани инжењер арх. живи са супругом Миланком, лекаром у Београду. У браку имаjу сина Сашу. Млађи син Стаjе и Драгиње Михаило коjи jе име наследио од деде по маjци био jе доктор медицинских наука и редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду. Умро jе 16. апирла 2005. године. Био jе ожењен са сликарком Милицом Вукић (1944 - 2005). Имаjу двоjе деце, кћерку Сандру и сина Младена.

На www.prebilovci.net публиковано у децембру 2006. године

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template