Моја прича о Божи К.

О Божи К. слушао сам као диjете, док сам код очевог стрица Николе, са осталом дjецом, комушао кукуруз. О њему је нарочито волила да прича баба Милева, Божина тетка. Понављала је, при томе, већ речено, једнако као што нам је упорно тврдила да ћемо престати са комушањем оног часа кад набасамо на клип кукуруза црвене боје. Црвени клип сам упорно тражио и надао му се све до пунољетности, до када сам о Божи К. сазнао све што је знала и баба. Или сам само мислио да сам сазнао.

Одмах послије ослобођења, баба Милава је наумила да оде код кћери у Требиње, а било је то вријеме кад се село могло напустити, или у село ући, само уз одобрење власти, која је за свако путовање одобравала и издавала пропусницу, или је оспоравала, што је био чешћи случај. Надлежан човјек за ту ствар баби Милави био је баш речени Божо К. Тако се она и нашла код њега, а он је лијепо примио али и објашњавао да је општа ситуација таква да је савјетује да не напушта село. Он мисли да јој не би требао издати дозволу, али како је она са захтјевом била упорна, а тетка му је, није могао да је одбије, па је невесела срца написао, потписао и уручио тражену пропусницу.

Као што би и свака друга наша жена, и бака Милeва је по селу причавала o наумљеном путовању. Повјерила се тако и комшиници Ђуринци и показала тај тако цијењен папир пропусницу. Није пропустила и да каже како је пропусницу добила захваљујући мом Божи. Баш у то вријеме је и Ђуринца канилада посјети своју кћерку, и она у Требињу, али јој је одбијено издавање пропусница. Mилевина пропусница је била повод да се, већ сјутри дан, нађе поново у канцеларији Боже К.

Жао ми је, моја драга Ђуринице, али пропусницу ти не могу издати.

Ја знам да можеш и да је све до твоје воље, узјогунила се Ђуриница.

Није до мене. Истина је да пропуснице ја потисујем и издајем, али одлуке доносе другови, другови одозго. Они, а не ја, увјеравао је Божо К..

Тако је мени ..!, подвикнула је Ђуриница.

Тако је свима!, подвикнуо је и Божо.

Тако је неким нама, али није тако твојој тетки - Милави..., прокуљало је из Ђуринице.

Свима је тако!, љутито је узвратио Божо К. и додао: Тако ће бити и мојој тетки Милави.

Милава је неочекивано добила поруку од Боже; тражи да дође код њега и понесе пропусницу, да на пропусници нешто исправи. Чим је пропусницу добио у руку избуцао је на комадиће, при том је говорио: Моја добра тетка, ево ти сад па причај по селу како си од сестрића, протекцијом, добила пропусницу.

Од овог искуства Божо К. је постао некако другачији човјек, и додатно се окренуо закону. Приче о њему су кружиле и говориле да је један од оних људи из власти који су се понашали по вољи сваке више власти. Из тога је уз њега ишло више чудесних прича, као што је његова велика брига, као општинског повjереника, како да попише све птице у Хутову Блату. А ствар и није била нимало наивна, јер је од виших власти добио конкретну табелу коју је морао попунити са бројем: гусака, патака, ждралова..., иако је већина од њих била тек у пролазу као птице селице.

Све приче које сам у дјетињству чуо о Божи К. некако су наводиле на чврста и снажна човјека, вриједна поштовања, који је узорак поштења и мјера правде и закона, којих се увијек држао дословно наш горштачки менталитет. И касније, као млад човјек, кад сам Божу К. сусретао на улици, није било разлога да о њему промијеним већ стечено мишљење. И онда, након што сам се вратио са студија и запослио се, иако је Божом К. већ био у пензији, био сам у прилици да га упознајем изблиза. Убрзо сам схватио да он није ни налик човјеку каквог сам га носио у схватању. Напротив, пред мном је био стар и сијед човјек. Његове водњикаве очи и пепељасто лице представљали су човјека који се хрве са годинама и оронулим здрављем.

Приче које су о њему тада почеле да допиру биле су посве другачије од оних давнашњих, а причали су их озбиљни људи, који су дуго радили и сарађивали са Божом К. На радном мјесту био је крајње ревносан, исто то је тражио и од других, и због тога је оним опуштенијим често прилазио и прекоравао их. Божо К. је личност која је наједном мени почела да значи као неки узор. Показало се да је и у старости био од сваког реда. Суботом и недељом, тачно пет минута прије подне, враћао се однекуд кући, и сваки пут са Политиком у десном џепу капута. Одијела је носио иста и љети и зими.

Од много прича о Божи К. мене су нарочито заокупљале неке оригиналне, које су са доста маште причали Дуле и Љубиша, а односиле су се на годинама двоумљену женидбу са дјевојком Маром. Трајало је то толико дуго да су биолошки обоје престали бити способни да рађају дјецу. И тад је одлучио и засновао брак Божо К.. Дуле је смислио причу да је неки момак, из Баната, бајаги Љубишин пријатељ, загледао Мару и нуди јој брак, а она оклијева јер не зна крајње намјере Боже К. Љубиша је увјерљивији у причању и Дуле га наговори да се поигра са њима. И тако Љубиша Божи К., у повјерењу исприча Марину муку, која се, ето, повјерила њему, Љубиши. Наравно, Мара му је рекла да то никако не смије дознати Божо К., али исто тако и она мора сазнати на чему је с њим. А опет, Љубиша је пријатељ и Боже К., и он не може а да му то не каже.

И тако се Божо К. нашао у великој дилеми. Прва реакција је била да је то уцјена, али трајала је кратко. Онда је напао Љубишу да забада нос гдје му није мјесто, али и то је трајало кратко. Ова прича се догађала у канцеларији, коју је Божо К. просто изгазио ходајући од нервозе, да би на крају рекао: Кажи јој да још мало сачека, а онда је изашао залупивши врата тако снажно да се потресла читава зграда. Остала је прича да се на овај начин оженио Божо К..

Женидбом са Маром, Божо К. је посве промијенио начин живота, нарочито је упражњавао предвечерну шетњу, не одвајајући се од Маре. Штета што су оволико чекали и прикаснили за пород, са сјетом су говорили добронамјерници.

Ријетко сам навраћао у кафану у којој је Божо обичавао да дуго сједи и игра карте, али сам се сваки пут увјерио да имају право сви они који за њега кажу да је карташки страственик. Њему није било важно да ли игра за туру пића или само за престиж, свакој партији је прилазио као да се борио за свјетски примат.

Тако се понашао у игри без обзира да ли је играо један на једног или у паровима. Препричава се једна његова догодовштина која се збила у његовом стану, када је напао свог партнера, супругу подпредсједника општине, која је због уједа дуванског дима затрептала десним оком, а у игри је то био знак да има кеца адута, па кад је он, у критичниом тренутку по игру, затражио ту пресудну карту, а она одговорила да је нема, он је полудио и на партнера сасуо паљбу.

Моја ближе познанство са Божoм К. значило му је пријатност, одмах ми је то дао на знање. Али због тога је себи узимао за право да ме сваки пут заустави и наружи кад бих год нешто урадио како није било, по његовом мишљењу, најбоље. Након сваке критике завршавао је ријечима: Није лоше мали, али можеш ти и боље и пази се да не упрскаш. И више од мене био је наклоњен нашем заједничком пријатељу Триши. На Тришу се љутио чешће и ружио га дуже.

У кафани, једне прилике, из Божине екипе каснио је Марко, и Божо је позвао мене да играм док дође Марко. Таман смо се били заиграли кад је у кафану до мене дошла вијест да је у Развитак стигла дуго очекивана поруџбина бицикла, коју сам и ја исчекивао, јер сам синчићу обећао купити бицикло за рођендан, који је већ прошао.

У том тренутку игра је улазила у одлучујућу фазу, али било је то и вријеме затварања продавнице. Поскочио сам извињавајући се што морам покварити расположење саиграча, али Божо К. је направио такву гримасу да сам помислио да ће ме згромити. Али прије него је Божо К. и успио нешто да каже, Тришa се огласио: Пусти Божу, иди ти и дјетету купи бицикло. Божо К. на ово није узвратио, погео је вјеђе и наставио да се понаша као да није ни чуо Тришу. Прије него сам се удаљио с полугласом сам се обратио Божи К.

Опрости, морам, дјетету је ово много важно.

Тако је то кад размазите дjецу.

Не знаш ти како је с дjецом, узвратио сам покајавши се прије него што сам изговорио цијелу реченицу. Заћутао сам као да сам хтио да поништим малочас реченo, али било је касно. Жао ми је због ових ријечи изговорених непромишљено и без задњих намјера, иако није испало тако. Божина реакција изнутра била је жестока, запалио се у лицу, које је постало још пепељастије него је било. Остао је на ивици суздржљивости и није проговорио ни једне. Његово лице је у коју секунду прелистало све животне слике, које су на старачком лицу биле све дирљивије.

Иза овога догађаја стално сам био у нелагоди при сусрету сa Божом К..

Божо К. је племенит човјек и није могао да не види моју муку, па ми се све више приближавао дајући ми на знање да је његова љутња трајала само који трен, и да је то био његов пад а не мој, јер кашњење са женидбом је његов проблем а не мој. Врхунац његове пажње био је када ме је упитао: Како ти је синчић, вози ли бицикло? Оптерећен мојом ранијом неспретношћу правио сам се да нисам чуо питање. Толико сам желио да му се на неки начин извинем. Али, знао сам да тако нешто не поправља ситуацију. Зато сам се уместо било каквог помињања тога што сам му рекао пазио да пред њим избјегнем сваку причу о дjеци.

О Божи су једнако кружиле разнолике приче које су се протезале на седам деценија, и у којима је било свакојаких мирођија, од оних како је постао матица националистичког окупљања до српских оптужби да је био плах и строг само према Србима, па су му оспоравали и српство, и приљепљивали етикету комунистичке улизице.

Прво су се прорједиле шетње Маре и Боже К., онда је он престао да излази из куће, и недуго потом услиједила је и његова смрт.

На сахрану, у село Пребиловце, возио сам се са Тришом, од којег сам том приликом сазнао доста нових ствари о Божи К. Причом смо ушли у гробље и наставили испод једног чемпреса, а онда сам се присјетио да је Божо К., једном приликом, на сахрани, приговорио баш Триши и мени: Нисте на дернеку, на гробљу сте и испраћате пријатеља, па сам предложио Триши да приступимо покојнику.

У име Савеза бораца, о Божином партизанском путу, говорио је неки сијед човјек, а мене је поглед вукао ка мермерној плочи поред ископане раке. Поглед се дуго задржао на три женска имена и имену Биже К., који је подигао споменик. То су чељад Боже К. схватио сам, и гонетао родбинство, упорно гледајући у исти датум смрти, 6. август 1941. године. Тога дана, у јаму Шурманце побацана je пребиловчака нејач. Па да, коначно схватам, на плочи су имена прве супруге и двоје дјеце, од двије и четири године, мужа и оца Боже К., који су смрт нашли у ужасу шурманске шпиље.

Не знаш ти како је с дjецом, као да сам зачуо онај свој глас у кафани. Испред мене као да је још једном пројездио пепељаст лик Боже К., који као да је хтио да ми каже да он зна шта су дјеца, и посебно шта је љубав према дјеци, иако му није било суђено да их подигне.

Ковчег Боже К. је клизио низ конопце, с њим је замицала и моја шанса да се извиним човјеку за увреду коју ничим није заслужио.

O Божи К. испричане су многе приче, а ово је само једна више. Моја прича о Божи К.

Милан Бекан  


  

porodicna grobnica keso
Споменик на гробници фамилије Кесо

Лик Боже К. из ове приче је аутентичан. То је Божо Кесо родом из Пребиловаца, унук Мишка и син Ђуре Кесе. Поред Боже, Ђуро је имао и кћерку Милу. Публиковано на www.prebilovci.net у фебруару 2007. године

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template