Ђорђе Брстина

Радован

 

Када је Радован био дјете, имао је и он своје јунаке као и сва друга дјеца. Желио је да буде херој као Страхињић Бан, као Дојчин. Маштао је о бесмртној слави Милоша Обилића и Цара Лазара који ће се спомињати док je свијета и вијека. Увече би му мајка пјевала “Тамо далеко” и  “Ој Србијо мати” а он би одјахао у неку страшну битку па би храбро бранио отаџбину од турака све до зоре. Као младић је много и тешко радио, али се није растајао од својих снова и јунака. За велике црквене празнике момци и дјевојке би се загледали и једни за друге распитивали, пјевале би се веселе, младалачке пјесме и играла кола. Момци би се натјецали у вјештини и храбрости а дјевојке у љепоти и умијећу.

Када је војни рок одслужио Радован је био зрео човјек. Желио је саградити кућу,  засновати породицу и подићи потомство. У сусједном селу, одмах иза брда, загледао је Душанку. Она је била млада, здрава и весела дјевојка из честите породице. Њен брат Душан, иако млад, био је чувен по чојству и разборитости. Вриједан и способан,  побожан и милосрдан младић, био је омиљен од свију. Отац његов Ђорђе је волио свога сина изнад свега на свијету. Гледао га је као од злата јабуку. Душан се никада није жалио оцу нити је што тражио. Зато се Ђорђе распитивао код мајке шта треба момку и све друго а она би му говорила. Отац би онда  пољубио сина у главу и уздахнуо. Осјећао га је као одвојени дио свог срца баш као тај уздах од груди. Дао би му нешто новца, а када би се он нећкао рекао би му: ”Узми, узми, требаће ти.” Душанка је говорила да јој је као дјевојци међу другим дјевојкама и момцима више значио такав брат него било какво благо или љепота.

Она је обећала Радовану своју руку и душу. Знала је да је он помало пријек и нестрпљив, да зна планути за ситницу, али вољела га је. Знала је да и он њу воли мада о томе не би говорио. Вољела је ту његову приврженост, бригу. Знала је да је цијелим бићем предат својим идеалима: њој, породици, Богу и Отаџбини. Частан и поносан, тврд и непоколебљив, а опет смјеран, њежан и богобојазан. Ето, такав је био и таквог га је она вољела.

Радован је довео жену у очеву кућу, а да своју никада није саградио. Душанка је на свијет доњела предивног малог, плавог анђела. Дала јој је име Милица, али Радовану  није била суђена мала принцеза. Није је подизао нити јој је причао приче. Није је учио пецати или јахати на коњу. Није се о њој бринуо када је била болесна  и много је још тога што Радован никада није урадио. Успио је само у једноме. Стао је уз раме са  својим јунацима, Марком Краљевићем, Карађорђем и другима.

Дошла је 1941 година.

Њемачка чизма је опет газила границе. Требало је бити мудар и сачувати народ од страшне погибије. Требало је чекати. То је била прилика за комунистичке бандите да се домогну власти. Искористили су болно српско сјећање на још незарасле ране првог рата и јуначки, слободарски српски дух и повели народ у провалију звану ”боље гроб него роб”. У читавој Европи само су Срби устали против фашизма па су српске земље раскомадали и окупирали фашистички сусједи са њемачким господарима на челу. Херцеговци су увјек у зла времена налазили помоћ код браће у црногорским стјеновитим врлетима, али сада је и Црна Гора била окупирана. Врата пакла су се отворила а над њима је писало Јасеновац. Демонске убице сотоне из Ватикана са великим Uна челу размахали су крвави пир по свим српским земљама. Херцеговачке глухе јаме као разјапљене чељусти антихриста гутале су сестре, браћу, мајке, очеве, старо и младо, све српско и православно. Дрхтала су небеса у оне дане.

Радована нису могли преварити. Он је познавао злочинце. Крио се пред надмоћним  непријатељем и светио се када се овај није надао. Тако је био чувар и стражар малобројним  преживјелим усташких покоља. А када се бјесни огњени мач ”новог свјетског поретка” охладио у руском сњегу за Радована су дошли још тежи дани. Комунисти су осигуравали власт прогоном преосталих српских родољуба а уз помоћ тек поражених, преко ноћи у партизане преобучених фашиста. Тако је Радован наставио да се крије, јер ослобођењем од фашизма није дошла и слобода. Ту су били комунисти. Крио се по језерима, јаругама, шумарцима. Пријатељи и рођаци а наравно и Душанка су му кришом долазили на виђење и доносили шта треба. Послије су их Удбаши испитивали, пријетили, пратили али узалуд. Вријеме је пролазило а Радован је био уморан од свега. Тужан и разочаран. Срби су опет били поробљени, али овај пут лукаво и подмукло, дјелом од себе самих. Изгледало му је да је на слијепом путу, а онда му се одједном указао излаз.

Пукло је страшно на језеру и вода се дигла до облака. Радована је нашао један рођак послије неколико дана, када му је вода избацила тјело на обалу. Убио га је динамит који му је експлодирао у руци а којим је он често ловио рибу за себе а и за друге. Како се то могло десити искусном ловцу и ратнику, нико не зна осим Радована. Сахрањен је потајно на једном пустом брдском завоју званом Кошћела, а гроб му је сакривен од ухода. Душанка је у очају подигла очи до неба не би ли видјела Бога коме се молила све ове године. Узалуд. Никада се није растала од Радована и увјек га је вољела као оног чудног и смјешног дана када му је поклонила дрхтави пламен из својих очију. Те су га очи послије небројено пута оплакале, а усне понављале вјечито недовршену мисао: "Е мој Радоване, мој Радоване...". Милица је расла и ишла у школу. Усташка дјеца су бацала камење на њу и називали је четникушом. Плакала је често и горко, без заштите и утјехе. Учитељи су је мрско гледали а на посао су је примили тек кад је неки ”високи друг” тако препоручио ризикујући тиме и властити положај.

Животне патње су јој покриле лице тешким мислима забринутог смртника, али ко има очи да види, откриће му се тајна. Препознаће оног малог плавог анђела топлих, повјерљивих очију чијим осмјехом сунце јутром изађе и поља процвјетају. А онда се иза магловитих и стјеновитих планина појави силан јунак и моћном руком прихвати и помилује своје дјете. Њена мека, свилена коса потече из очеве руке као вода са крашких извора и разлије се као плава зора преко уснулог завичаја. Он је увјек ту али га свако не види. И није сам. Желиш ли и ти, сине бити као Радован. Можеш, само ако хоћеш. Понекад је довољно и само то што си Србин.

--------------

Причу Радован преносимо из књиге Ђорђа Брстине Неретва, издавач Партенон, Београд, 2016. године.

Прича Радован на завичајном порталу Пребиловци-село на интернету налази се од априла 2017. године

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template