Људи и догађаји у народном ситу и рeшету - уводно слово

Или; најава Пребиловачких минијатура које су укључене у садржај презентације Пребиловци- село на Интернету у окторбру 2008. године. Информација о линку ка Пребиловачким… налази се на крају овог текста.

Scepan.crtez1Пребиловчанин. 
Цртеж је урађен према фотографији која је снимљена у Пребиловцима између два свјетска рата.

У настојању да што рационалније користи простор који Пребиловци-село на Интернету има на глобалној мрежи, а одговарајући на све обимнији прилив аутентичне грађе о Пребиловцима и Пребиловчанима, web-тим је одлучио да уз рубрику Пребиловци у причи и легенди објављује Пребиловачке минијатуре. 
Mинијатуре су узете из причања народног - баш онако како су се догодиле и какве су прешле у памћење. 
Ликови и догађаји су стварни. Различито је само вријеме у којем је изговорена ријеч овдашњег тежакa која веома добро и сликовито, са најмање могућим бројем изговорених ријечи, приближава то вријеме и догађаје. Пребиловчани, сигурно, а и Херцеговци, којe сваког љета сустиже исти проблем, из прве ће одгонетнути из ријечи Јована Шарића, "Ама, нит' ја радим, нити кења пасе" о којем се то проблему ради и да се сирома' Јован, који има само ту магарицу и сам онемоћао, мучи се са Божијим давањем сушом, која се у Херцеговини понавља сваког љета. У Пребиловцима подигнутим на камену и од камена могла се примити ова мисао Вељка Ћирића, која је прерасла у пословицу:”Mала шкаља велик камен држи” . 
Кажe овa, aли и бројне друге минијатуре доста о духу Пребиловчанa. 
Прве минијатуре су објављене у октобру 2008. године. Овдје ћемо забиљежити неколико њих које се приписују Милошу Драгићевићу (1871–1941.). Био је тај старац, невелик растом и слијеп у једно око, велико загонетало. Ласно је, што би наши стари рекли, животне догађаје претварао у риме, остављајући их народу да даље збија шале са актерима догађаја и да их преноси даље. Шалио се прво на свој рачун «Хаjдемо спават/ бувама гузице дават.», на рачун својих ближњих, а онда и свих у селу. Његова рима је вјерна и упечатљива слика живота на тадашњем селу: Овјековјечио је и младалачке несташлуке и ситне пољске крађе… Смишљао је у тренутку. На питање неког од Екмечића, кад је пролазио кроз Грлић за Мрвиће, гдје је живјео, «Виђе ли ђе моју ђецу?«, одговорио је «Ено их код Прдоце, пију воде из некакве боце«. 
Захваљујући Милошевим кратким досјеткама, данас ми сазнајемо како је било тешко изаћи из патријахалног начина живота. До овог времена сачувани су примјери како је у породици дочекивана удајa дјевојке за свог изабраника a коју породицa није, из разних разлога, одобравала. У Милошево вријеме, био је смртни гријех и велика срамота да дјевојка зазбабни прије удаје. А, било је и таквих догађаја за које сазнајемо захваљујући њему «Чије Ранче пo Грлићу скаче?» Незадовољан процјеном дувана на ваги, у вријеме Аустро-угарске, на питање процјенитеља; «У коју ћемо ово домаћине?» (коју класу квалитета да додјели дувану), Милош је одговорио: «У ту за тобом, господине

Доскочице Милоша Мрвићког

Крађа туфанде
"Рајко, Бранко, рођака су оба,
То је било у вечерња доба.
Про Брегаве пређоше у Аду.
У Медана обраше туфанду!"

Не(срећна) удаја
Којо Анђу низа страну вуче,
Ципелом је у гузицу туче!
Брате Којо, ти ми пушћај ухо,
Казаћу ти ђе је моје рухо.
 

Загонетка 
Шта би то могло бити?
Кона кону преко плота звала/ Дај ми коне твој док се надне мој?
Коне су се некад знале, као и данас, и преријечити, па и клепнути се једна другој по стражњици 
Милош би одмах, по чувењу за догађај, потрудио се да га село лакше памти: Побиле се побиле Б... кобиле
Или: Сједила сам под дебелом мурвом,/Свадила се са јебеном курвом! 
Понешто од Милоша је наслиједио његов рођак Чедо. А што се тиче загонетке, ако je нисте одгонетнули... то је квас који је у новија времена замјенила герма. 
У Пребиловачким минијатурама је било сасвим довољно правог кваса с којим су их мјештани замјесили а потом испекли и оставили роду. Не може се увијек одгонетнути ко је аутор мисли које баштинимо као сеоске минијатуре али се зна о коме збори, као и у овом примјеру: Лазар- Лако Екмечић и Тодор Ћирић-Брајо били су добри пријатељи и сувезници. Заједно су товарили и растоварали, орали и саоравали по пребилочачким доловима. Заједно су били на Карпатима, у Сибиру и на Солунском фронту.
Иза њих остала је ова: Од дола до дола/ Зове Лако Тодора
Или пјесма коју су пјевале чобанице између два свјетска рата: Село моје ти не губи наде/Ето теби Обрена и Тоде
Обрен Сухић и Тодор Ћирић били су колонизовани у Војводину, па се врнули. У непегледној равници око Руског Села недостајао им камен и Пребиловци (a. d.- m. j.).

Објашњење локализама и мање познатих ријечи у Пребиловачким…
Јара – друго окопавање кукуруза, Дувар – зид подигнут од камена без кориштења малтера, Туфанда (понегдје у Херцеговини и трофанда) - први плодови воћа. У Пребиловцима се та ријеч користи углавном за први бостан чије се сјеме полаже у земљу оних дана у прољеће “кад се голом гузицом може сјести на земљу” (Пашина). Шкаља -ситан камен који се користи код подизања дувара, Кења -магарица, Кењац -магарац, Душак -кратак предах у тешком послу на њиви. Чело – као јединица времена, jедно чело jе 12 часова, дакле ноћ и дан су два чела. Мргињ- граница између двије њиве, међа,

joomla template gratuitjoomla free templates
2017  Prebilovci  globbers joomla template