Вељкина (Вељке Драгићевића)

Некад свиње нису затваране и нису товљене у кочаку. Ишле су слободно по селу. Тако се десило да се наша свиња нашла пред Влајковом кућом. Овај је, да би је истјерао из авлије, узео камен и бацио га према свињи. Погодио је тако како је погодио у главу, да је свиња одмах пала и није давала знаке живота.
Сјутра дан, рано ујутро, каже мени покојни стари да одем на Домановиће у жандармеријску станицу и пријавим случај. Како је било касно јесење доба, Брегава је већ одавно протекла, отишао сам на Домановиће около, преко Тасовчића и Муминоваче. Стигао сам тамо око 11 часова. Дежурни у жадармеријској станици, погледао ме преко наочара и упитао што сам дошао. Испричам му случај и кажем да ме послао отац Максим Драгићевић, да то пријавим.
Извади жандар џепни часовник, видје колико је сати и поче нешто писати. Кад заврши вели мени: Ево ти овај папир и пожури да до 13 часова стигнеш на мост на Брегави. У то вријеме наићи ће двојица жандара и предај им овај папир. Ту пише да не иду у Клепца, како је планирано, него да иду у Пребиловце.
Стигао сам на мост на Брегави раније. И стварно, појавише се тамо од јабланва, прије оне кривине, двојица жандара. Пушке на раменима и отворене бајонете. Кад стигоше до мене предам им онај папир и умјесто у Клепца одоше у Пребиловце. Тако је то било 1939. одине. А ово штоћу вам сада испричати, није се догодило у вријеме старе Југовине која је, како су вас млађе учили наопако, била ненароднa. Ово се догодило 1988. године, ево овдје у Клепцима. Близу моје куће је гостионица, као што знате, ено је у Љубиној кући. Док је била обична гостионица, хајде фала Богу, могла се трпити. Али, кад је газдарица набавила цајку, немир је уселила не само у моју кућу него у читав комшилук. Чоче, не можеш спавати од вриске и цике. И не буде мени лијено, једно вече, иза поноћи, телефонирам станици милиције у Чапљини. Испричам дежурном моју муку и питам га може ли ми помоћи, да бар једну вече заспем на вријеме а не пред зору кад утихне музика. Обећа дежурни интервенисати и послати патролу. И дође, на моју душу, убрзо патрола. Видим испред куће двојицу милиционара како излазе из аута и одлазе у гостиону. Мислим ја, ето мени мирне ноћи. Кад бош-посла. Трешти ли трешти музика. Пролази вријеме и након једног сата поново ја зовем дежурног. Увјерава ме да је остварио преко токи-вокија везу са патролом и да је она на путу за Клепца. Па чоче, кажем ја њему, они су у кафани. Обећаје да ће их опет звати. Вјерујем да је звао, али музика није престајала. Нити је патрола извршилa задатак, нити сам ја имао мирну ноћ. А онај жандар из 1939. године, што није имао токи воки ни ауто, знао је да ће његова патрола у један послије подне бити на мосту на Брегави и могао јој је дати задатак- који су извршили.

joomla template gratuitjoomla free templates
2018  Prebilovci  globbers joomla template