Пребиловчани о Пребиловцима

Академик, Милорад Екмечић   - Моj однос према Пребиловцима jе однос jедног човjека коjи jе у Пребиловцима све изгубио. Ви врло добро знате да jе 78 особа под именом Екмечић у Пребилвцима убиjено 1941. Наjмлађа jе кћерка мог стрица стара 4 месеца а наjстариjи  моj ђед Шћепан коjи jе имао 78 година кад jе убиjен, тачно колико jа сад имам година.
Чапљински краj jе приjе Другог свjетског рата имао 38 % Срба, послиjе рата 18 %, данас врло мало- симбилоичан броj. У Пребиловце се вратило неколико људи коjи покушаваjу да обнове село али та ће обнова траjати jако дуго да се то постигне. Моj однос према завичаjу jе однос према изгубљеном срцу, однос према нечему с чиме jа стално живим. Не често, као што се каже, него сваки дан jа мислим на Пребиловце. 

"Падање Берлинског зида jош ниjе довршено"
Преносимо шири разговор са акедемиком Екмечићем коjи jе са њим водио главни и одговорни уредник часописа за књижевност и културу "Зора", књижевник Радослав Братић

 


 

Пребиловци су болно пусти. Читаво село jе у рушевинама. У њима гледам и видим Пребиловце из дана мог дjетињства. Тражио сам камен међаш у сеоском путу код Банђуревих кућа. На том камену jе, тамо негдjе 50-тих година минулог виjека, сjедила баба Анђа и прела, чуваjући овце. А, jа и Брано Баронов играли петињака. Кад jе наишао Милан Драгић са коњем натовареним плугом, баба Ђонлагуша престаде прести и устадe. Ми престадосмо играти. Питам jа бабу Анђу; што устаде - а она ће; моj сине испред мушка чељадета и вола женско се треба устати. А што, питам jа даље. Они су хранитељи куће. И то се, диjете, зове поштовање.

Нађох камен у шипковину зарастао. И кућу бабе Анђе, на улазу у село, узима коров. Израста чемерика са огњишта. А ту jе некад живjело читаво коло цура и момака коjима jе она са своjим Шћепаном подарила живот: Митра, Мара, Лазар, Славка, Мила, Милосав и Jованка. Онога рата мушки се замомчили а женске стигле за удаjу. Оваj потоњи рат дочекало jе њих петоро. Данас jе у животу само Анђина кћерка Славка коjа се удала у Пребиловце за Ћетка Драгићевића. И он jе покоjни. Ни пушка га ниjе "хтjела". Био као тринаестогодишњи дjечак на стрељању и остао жив. Прошао кроз онаj и оваj рат. Послиjе овог рата дигао руку на себе.

* Из писма избjеглице из Пребиловаца приjатељу у Аустралиjу након посjете родном селу

joomla template gratuitjoomla free templates
2018  Prebilovci  globbers joomla template