Данило Марић

СТОЈА И СТОЈО

Кад се зађе у залеђе села Пребиловци, и попне уз благу узбрдицу, умјесто очекиваног крша, намјерника изненади благо нагнута висораван, која је равна као тек купљена тепсија, која ко зна из којих разлога носи име Лазина. Недалеко од Лазине бјеласају двије огромне гомиле камена, које мјештани називају Градина, а свједоци су два некадашња градића, која је разрушило невријеме: ратови, муње и громови, земљотреси, вјештице и вукодлаци. У средини висоравни, по имену Дијела, доминира усамљена камена крстача, каква се више ријетко може наћи.

Лазину дању испуњавају: прапорци, лавеж паса, блека оваца и рика говеда, чобанске свирке и пјесме, које на намјерника остављају утисак космичког склада и блаженства. У вријеме мрачања, које на Лазину насрне у трену иза заласка сунца, настају преображаји који изазивају нелагоду, из које се журно уклањају и чобани и узнемирена стада. Како мрак запосједа Лазином тако се почну оглашавати неке нејасне силе, најприје са једне па онда и друге Градине, а иза њих завапе отегнути жалосни гласови из Дијела, са мјеста испод крстаче. Неки чобани, некад давно, полудили су од ових оглашавања, и од тада више никад и нико није на Лазини дочекао ноћ.

У једном од два града, није сигурно којем, у нека давна времена, живила је прелијепа дјевојка Стоја. О њеној љепоти је спјевано дванаест пјесама, које су се пјевале по дванаест пута у дванаест села. У исто вријеме, у комшилуку, затекао се и виђен момак Стојо, који је однио све коњске трке и сва надметања у бацању камена с рамена. Идући у лов, једне прилике, Стојо на брду наиђе на стадо са прелијепом чобаницом Стојом, у коју се заљубио чим је видио. И она се заљуби у њега чим му чу прву ријеч, која је била мушки увјерљива.

И пуче глас о љубави Стоје и Стоја. Спјеваше се нове пјесме, које су величале божанску дјевојачку лепоту и дивовску момачку снагу. Као и све истинске љубави и ову је ваљало крунисати браком. Након што се обећаше једно другом и заказаше прошњу, младожењини: отац, стриц и ујак, посјетише невјестин дом. Њени су његове дочекали добродошлицом, почастили пићем и вечером, а онда како и налажу обичаји, просци су запросили дјевојку. Након што је дјевојка испрошена, услиједило је договарање око свадбе. Договорено је да сватови дођу по њу четврте суботе кад пане мрак.

По одласку просаца, од превелике радости, Стоја се почне жалити на грудобољу. Болило је све више, а највише у четврту суботу о заласку сунца, док је исчекивала сватове. У трену кад је угледала окићеног првог коњаника, драгост јој је тако снажно ударила у груди да је пресвисла.

Жалост је покуњила свакога. Коме припада мртва невјеста? Настао је спор двије породице око мјеста укопа. Умијешала су се два мудраца, који су истовремено закорачали, један испред Стојиног а други испред Стојовог дома, и након једнаког броја корака, сусрели су се на мјесту којега су назвали Дијела, и рекли да се ту сахрани мртва невјеста.

Док је над раком стајао отворен ковчег и у њој мртва Соја, пришао је Стојо, пољубио је и легао у ковчег поред ње. У часу додира са сандуком и Стојо је испустио душу. Сахрањени су у том сандуку. Крстача је подигнута на четерсницу.

2024  Prebilovci   globbers joomla templates