.

О сеоској банци и првом војнику

Слика са надгобног споменика у гробљу на Банчићима, општина Љубиње, дјело Јована Михића

Седамдесетих година минулог вијека Јово Ђурасовић, то је онај исти што је 1962. године био први момак Пребиловаца који је дорастао да буде војник, присуствовао је једној сахрани на Банчићима, селу у љубињској општини. Тада је његову пажњу привукао низ масивних камених споменика украшених длијетом и чекићем са веома успјелим мотивима из сеоског живота. Војник под пушком, Жена са куђељом у руци, човјек који креше камен, локва, дрво и овце испод којег пландују, рало које вуку два вола, за њима орач, грозд грожђа... и епитаф на једном од споменика: Путниче сврати и прочитај/ Ја сам био оно што си ти сада/ Ти ћеш бити оно што сам ја сада./

Јована Михића, за његовог живота, сазнајемо, имао је прилику срести његов имењак из Пребиловаца. Упитао је Јово Јована, како је могао написати на споменику за живота, ја сам био што си ти сада? Одговорио је, сјећа се Јово, да је рекао како је поруку написао, мајку му његову, син Љубо а да је Јован клесао слово по слово не уносећи се у садржај поруке.

Одушевљен оним што је видио и доживио, доласком у Пребиловце, Лоло је, како га знају Пребиловчани, причао комшијама. Млађи су са невјерицом примали причу а старији би рекли: ”Мора бити да је то кресао Јован Михић.  Има и у нашем гробљу споменика на којима пише 'Кресао Јован Михић'.  И били су у праву. То што пише на једном броју споменика у Пребиловцима, пише и на споменику на Банчићима ”Кресао Јован Михић”

Кад се Јован упокојио, његов син Љубо подигао му је споменик са епитафом: ”Овдје почивају људске кости/ које су радиле и себе уградиле/ од камена у камену камен/ Јован Михић, мајстор/ Рођен 1897. Умро 1987 године.”

 Лолина прича заинтересовала је ђеда Чолу који је пожелио да својим оком види шта је Јован урадио. Човјеку препуном доброте и рјешености да помогне другом, да се нађе ”при руци и у муци” кад је најпотребније, Лоло је радо испунио жељу. Кренули су, Лолиним ”фићом” ка Банчићима.

У гробљу су се њих двојица задржали дуже, ђед је пажљиво разгледао споменике и слике на њима. Одушевио се. Присјетио се да су пребиловачки Банђури обезбједили оргоман камен за надгобни споменик и да су позвали Јована Михића да им уради споменик. Мајстор је стигао, куцкао чекићем по камену и утврдио да камен не одговара за споменик. Морали су тражити други.

Лазар Булут Чоло 1898-1984

У повратку, на Жегуљи свратли су у кафану на јагњеће печење. Стигло је печење, по ”ока на момка” како је у шали, приликом наручивања, рекао ђед Чоло који је у селу био веома омиљен комшија. У свом животу волио је примјером да се искаже. Радио је много. До подне је био мајстор, зидар и тесар, пословођа у предузећу. Послије подне чекали су га сељачки послови, орање, копање, рад у великом пчелињаку који се налазио одмах иза куће у двије степенасте башче. Био је узорит по свему. Људи су се угледали на њега. Прво би Чоло урадио нешто; дрвене летве на дворишту замјенио је жељезним, уредио двориште са гредицама земље за цвијеће које је његовала његова Даница, сухозид замјенио, драчу са зида скинуо… а онда су то прихватили и остали сељани. Помогао је ближњим у роду, ближим и даљим комшијама. Несебично. Кад је требало, људи су му се обраћали и увијек наилазили на разумјевање и новчану подршку. Био је сеоска банка, причали су а и данас причају Пребиловчани када би говорили о старим Пребиловчанима па и Чоли.

Кад су кренули са Жегуље ка Пребиловцима ђед је упитао Лолу, када ће замјенити ”фићу” бољим аутом?

- Ђеде, треба се протегнути колики је покривач. Не може баш тако лако, куја стићи зеца. Треба кредит отплатити, подићи нови.

- Паре нису у питању, сунац ти твој. Ено их два у селу. Никад ме нису сјели у њихов ауто, а ти ми чиниш ево и ову услугу да видим Јованово рукодјело а нисам те никад помагао.

Такав је био ђед Лазар Булут Чоло 1898-1984.

Публиковано, 16. октобра 2024 у 7:51 часова