Национализам судњег дана

Академик Милорад Екмечић у Политици: Политика стварања синтетичких нација није више теоријска мистификација, него реалност од које нас боли глава.

Милорад Екмечић, Снимак: Јелена Миловановић

Недавно је у издању Завода за уџбенике из Београда објављена књига која ће, ван сваке сумње, изазвати полемике међу историчарима. Реч је о историји Срба у Новом веку од 1492. до 1992. године, под насловом Дуго кретање између клања и орања, а аутор је академик Милорад Екмечић. Дело нашег познатог историчара на нови начин отвара неке од тема око којих су се научници углавном спорили: однос према нацији, према Гарашанину, према утицајима великих сила на историју Србије, према цифрама у Јасеновцу, према панисламизму, улози Тита у стварању Југославије после Другог светског рата и његовој заоставштини

У целости преносимо интервју нашег Милорада са којим је разговарала Анђелка Цвијић а Политика већим делом објавила у Културном додатку 5. маја 2007. године.

Како се појам нације развијао у српској заједници? Како се схвата данас, и да ли му прети опасност од мистификација?

Од времена Херодота се нација узима као заједница посебног језика, обичаја и државе. У мојој књизи сам цитирао Константина Филозофа да је Стефан Лазаревић из престонице Београда (до 1427) владао земљом Срба од Далмације до Дакије. Гундулић је ту границу у XVII веку протегао све до Дубровника, са Србијом, Босном и целом Херцеговином. На крају моје књиге су донесене границе српског језика од Бара до Копра, по Павлу Шафарику 1842. Данас су на том простору развијене старе и измишљене нације чије су кривудаве границе религија и посебне цркве. Ја то називам Национализмом судњег дана, који се у типологији национализама развио из почетног лингвистичког поимања. Тако је у Белгији, Украјини, Ирској, Судану, Индонезији, немачком простору, а помори у општој несношљивости се мере милионима.

Све нове мистификације су већ почеле. И пре него је Карл Дојч 1962. формулисао своју теорију о изградњи нације на вештачки начин, та је пракса и без филозофског покрића увек постојала. Политика стварања синтетичких нација није више теоријска мистификација, него реалност од које нас боли глава. Нацији се одузима ореол подлоге суверенитета и демократске државе, па ће будући западни свет све више ту улогу наметати регионима, као наша Војводина. То ће изазивати више насиља, неспоразума и сукоба, него ранији национални егоизам.

Догађаје који су се збили у току пет векова стављате у европски контекст. Срби су у одређеним епохама били врло напредни у односу на своју околину?

Српски и светски историчари су увели у науку закључак да је крајем средњег века извоз племенитих метала из српских земаља био знатан фактор развоја нових друштвених односа, на основама слободног капиталистичког тржишта. Турским освајањем све до граница Уне и Будима долази исламски тип државног феудализма. Без обзира на почетне успехе, наступило је време вековима дуге стагнације и назадовања. Цела Средња и Источна Европа су због овога доживеле процес рефеудализације. Српском револуцијом 18041815. отварају се токови слома исламског типа феудализма. Ако нисам дао коначан одговор на питање о могућој организацији Првог српског устанка, ја сам унео доста светла на улогу европског рационализма као припремног квасања тог великог револуционарног преображаја.

Аугуст Л. Шлецер је, идејама о једном словенском народу и његовом језику, створио претпоставке идејама о подручном словено-сербском народу и језику. Ја сам први у историјском истраживању укључио и побуну 1806. у Далмацији (Пољички устанак, Конавље и црногорска опсада Дубровника) у корпус Српске револуције 1804. Руско пријатељевање са Турском је ову организацију умртвило. Организација је припремила 19.000 бораца у Источној Херцеговини, 12.000 у Далмацији и 130.000 у Западној Херцеговини. Након 1815. Српска је револуција у целој Југоисточној Европи отворила раздобље историје слободног тржишта и демократског облика владе. Сличан утицај у суседном свету, а посебно јужнословенском, имала је Србија након политичких и уставних промена после 1903. И наш герилски рат, иако поцепан на национални и комунистички део од 1941. до 1945. је био звездани тренутак европске историје.

Начертаније Илије Гарашанина није било никакав тајни план. Коме је ишло на руку да га таквим стално приказује?

У овој књизи сумирао сам моја ранија истраживања о улози британске дипломатије (Дејвид Уркварт) на формулисање прве верзије Начертанија које је 1843. објављено у лондонском часопису Портфолио. У исто време сам приказао и друго, много значајније начертаније које је исто тако 1844. Чезаре Балбо формулисао у Надама Италије. По овом другом начертанију задатак је немачког народа да цивилизује Источну Европу, тако што ће Пруска стварати немачке пољопривредне колоније у Пољској, а Аустрија на Балкану. Српско је начертаније 1844. преформулисано и касније постало тајно, а ово западно остало једино ефикасно. На крају књиге сам приложио карту аустроугарских пољопривредних насеља по Босни и Херцеговини, од 1878. до 1914. Усељено је око 240.000 католичких становника на туђ етнички простор да се он заузме. Сви данашњи читаоци новина виде какве последице има стварање таквих насеља у Палестини. У Босни је то био темељни узрок који је из дубине историје произвео Први светски рат 1914. Српско начертаније данас осуђују они који се нису одрекли убеђења да историјско послање Чезара Балба треба остварити.

По резултатима утицаја на ранију српску историју чини се да издвајате две земље: Русију и Енглеску, а за избијање последњег грађанског рата у Југославији директно прозивате америчку владу

За Русију је освајање Босфора и ослобођење хришћанских народа било узимање у руку кључева од сопственог дома, како каже адмирал Нахимов 1854. За Британију су то били кључеви њеног сопственог дома, са путевима у колоније и Индију. Лорд Палмерстон је рекао да Британија нема сталних пријатеља, него само сталне интересе. У мојој књизи сам цитирао Наполеоново проклетство над Србима 1806. да само једна стопа њиховог земљишта под контролом Русије значи исто што и разарање Османлијског царства. Нацистичка Немачка је наследила оквир планова Аустро-Угарске и Немачке од пре 1914. Хитлер је тражио да Србија мора бити што мања, како у будућности не би могла обновити своју ранију улогу. Данас Сједињене Америчке Државе иду тим путем, иако њени слаткоречиви дипломати сломише језике о праву човека.

У овој књизи је цитирано становиште Алије Изетбеговића (27. март 1993), који је америчку стратегију формулисао у једној реченици: Циљ је Америке све мостове порушити Србима за некакву будућност.

- Сматрате ли да верска разилажења на Балкану имају важне утицаје на историју?

- У мојим истраживањима развоја српске, и суседних нација религија игра кључну улогу. У метаморфози лингвистичког у религиозни тип националног покрета (Национализам судњег дана) веровање покреће друштва више него световне идеје. Панисламизам се развијао упоредо са процесом ослобођења Срба. Пре 1804. Дахије су у Београдском пашалуку били емисари обнове исламског друштва и државе. Модерни Панисламизам (Исламизам, Исламски фундаментализам) је крштен тим именом у време кад је проглашено уједињење Босне и Србије, на Видовдан 1876. Име је сковао један хрватски новинар, а покрет је организован од 1878. до 1884. У ратовима против западних држава, Русије и Срба, покренуте су четири Лиге (Албанска, Курдска, Египатска и Босанска). Средиште је било у Меки, конци се вуку из османлијског министарства војног у Цариграду. У распаду Југославије 1992. муслимански фундаментализам има кључни значај. Странка демократске акције је наследник Младих муслимана из 1940. Тада је од Хитлера захтевано да се створи независна Жупа Босна, са долином Неретве као изласком на море. Сви битни елементи Изетбеговићеве Исламске декларације из 1971. су формулисани у време шегртовања у пронацистичким и антисемитским Младим муслиманима 19411945. У том оквиру се сагледава величина омашке америчке политике да управо тој групи, и верској заједници иза ње, дају задатак да буду основ суверенитета независне државе.

У свим католичким земљама света, њихова црква је изградила покрете Католичких акција. Ја сам приказао значај Чисте католичке акције надбискупа Степинца, да 1936. напусте југословенске федералне програме Хрватске сељачке странке и прихвате револуционарне методе усташког покрета, тада још у емиграцији. Слом Југославије 1992. је био историјски тријумф улоге религије као вододелнице нације. У књизи сам поменуо улогу бискупа у данашњој Хрватској, што у историји никада пре није у тој мери постојало.

- Ни масони нису били без свог утицаја на српску историју?

- Масони су чељад која могу живети само у мраку, па их историчари никада нису могли осветлити. Види се то и у нашој земљи. Нисам смео да разрађујем чињеницу да су Шлецер, Стратимировић, Врховац, Доситеј били масони који су се дописивали. Двојица Шлецерових ђака, Тургењев и Кајсаров, су у Трсту од Доситеја преузели 1804. препис Востани Сербије. Зоран Ненезић је идентификовао 1980. масонски круг око Тита, што никада није демантовано. Стари масони од пре њиховог савеза са католичком црквом 1974. нису исто што и нови масони. Данас они не граде, него руше Версајски систем из 1919, имају циљ уједињења цркава и претварање Ватикана у духовно вођство свих верника света. Тито је био присутан и у првој и у другој фази овог развоја. Греше они који пале светиљке у мраку, да виде оно што не виде. У целој историји се чује да неко шушка и нешто снује, а светиљке не помажу.

Интервју са академиком Милорадом Екмечићем објављен је у дневном листу Политика 5. мaja 2007. године (Културни додадатак), страна 5. Разговор је водила Анђелка Цвијић. Фото: Јелена Миловановић.

____________
На www.prebilovci.net интервју је објављен 26. маја 2007. године