Други о Пребиловцима

Зорана Дурковић

Уместо цвета и све ће на кемену пребиловачком прилажем, за сада, реч

Је ли вам се икада догодило да имате снажан осећај да сте негде већ били, икао поуздано знате да нисте? Мени се догодило са Пребиловцима после читања приче “Никољдан у Пребиловцима”. 
Знам и мирис и звук села. Нароћито зимски. Чујем му и песму и јаук. 
Ако нисте никада чули како звучи јаук кроз песму, чућете читајући ову причу. Мене ево прати кроз три годишња доба и знам да ме неће никада напустити и нек неће. Живи смо и међу својима само док живи сећање на нас. 
Ја бих да Пребиловчани стрељани и живи у јаме бачени никада не умру. Ако умру, умрећемо и ми, пред Богом и људима, од стида, мада то можда нећемо низ знати, али умрећемо сигурно. 
Никољдан у Пребиловцима, те злокобне 1941 јечи смрћу, животом, пркосом, болом, поносом, храброшћу, вером, надом, љубављу. Отежао од мушке сузе, тешке, најтеже преломио се дан на пола као презрела, набрекла воћка: у једној половини смрт у другој живот. Прва јеца. Друга је теши.
Српска кућа је жива док има ко свећу за крсну славу да запали. То су знали Пребиловчани њихов род и пријатељи. Ако нас је злотвор једном убио, неће по други пут, неће заувек. 
Упалићемо свећу иако неће имати ко колач нити жито та зготови, ко женским осмехом кућу да угреје и дечијим плачом да је оживи. 
Запалти свећу и обратити се Господу молитвом уместо прекора у сред опустошеног села где је сва нејач побијена, где нема више ко да рађа нити ко да расте, је подвиг сам за себе.
Пред њим би се и сам Јов поклонио. 
Чак ни он није певао. 
Пребиловчани јесу. 
За ових неколико деценија живота, прочитах нешто књига и погледах нешто филмова. 
Вероватно на хиљаде. Никада и нигде се не сретох са нечим сличним. Нити сам писац нити драматург, сценариста или режисер и нисам никад ни жалила сто нисам. Сада жалим. Никољдан у Пребиловцима је дан над многим данима, победа над многим победама, песма над многим песмама. Жив ми је пред очима и без филма, а како би тек на платну “одјекнуо”. Кад бих некако могла, послала бих писмо појединачно свим режисерима и сценаристима света да сниме филм о Пребиловцима ’41 али и ’45, ’46 кад су се “старци женили”. После тога, можда би се и феникс звао другачије – можда баш Пребиловци! 
Човек почесто и кад није жртва воли да се сматра жртвом. На неки болестан начин, то му некако чак и годи, “пере” му мане и грехе, изазива сажаљење и милосрђе или бар скреће пажњу на њега. 
Праве жртве обично лижу своје ране у тмини самоће, да нико не види. Пре него што изађу на светлост, међу људе, превију болна места, отресу блато са ципела, сузе са ревера и изаберу снагу уместо слабости, храброст уместо кукавичлука, реку уместо баре, планинске врхове уместо мочвара, понос уместо стида! Живот уместо смрти!
О овоме свему и још много чему Пебиловчани би могли научити свет.
Остаје ми једино да се надам да ће Пребиловци бити сасвим обновљени уз помоћ људи који осећају симболику, величину и значај опстанка села и препорода за све нас Србе и све Људе мучки поморене било где на овој планети. 
С дубоким поштовањем предака и потомака овог јединственог села.