Алијина и Пашина

Тог јутра јаком су стигли на Крча под Чељевом Алија Стиглић и Спасоје Драгићевић-Паша. Како су били удаљени један од другог, распремајући коње и припремајући се за орање, поздравили су се са оно Ехеееј… и дизањем руке у знак поздрава. 
Пуштајући прве бразде примакле су се мргињџије, кратко су застали, назвали Божију помоћ, упитали се за здравље и наставили рад.
Дан је поодмакао, кад су се запреге по ко зна који пут примакле. 
- Хоћемо ли начинити душак, да одморимо и себе и коње, рече Алија
- Па таман, узврати Паша.
Пред ознојене коње ставише мали навиљак сијена и сједоше на мргињ. 
Паша извадин дуванску кутију и пружa је Алији.
- Не дуваним данас, Пашо. Пост ми је.
- Извини, нисам се сјетио да ти је пост, рече Паша и врати кутију у џеп.
Разговор наставише, без дуванског дима, о лијепом времену за орање. Дјечије питање, откуд толико паучине у ваздуху која се њишe на лаганом вјетру вертикално, усмјери причу у другом правцу.
- Ено, оно ми зовемо вилин конац и тумачимо као најаву да ће бити родно љето, рече Паша а Алија додаде, како су њих двојица ето ”у вакат дошли земљи” да је узору и посију сјеме пшенице.