Осликавање храма у Пребиловцима

У времену од 19. jуна до 1. августа  2015. године храм Васкрсења Христовог живописали су академски сликари протомајстор* Александар Живадиновић, Дарко Милојевић, Милош Рончевић и Перо Вујовић који је на молбу нашег портала оставио овај запис.

hram2            Светлост. Jако оштро сунце, без и једне сенке, на висоравни Краварица у херцеговацком селу Пебиловци. Људи поцрнели од сунца ужурбано су се кретали као мрави oбављајући свој део посла на храму Васкрсења Христовог. Они и немају времена да сагледају сву лепоту црквe од камена која се издизала изнад њих из земље.

Најљепши и јединствен храм међу храмовима у православном свијету храм Васкрсења Христовог 8. августа 2015. године свјештаће Његова светост патријарх српски Иринеј уз саслужење двадесетак владика и око 200 свештеника.
Аутор фотографије Жељко Кузман

Као да су се храм и неимари журили да се усправи и отргне од заборава догађаје и опомене својим озбиљним изгледом.        

Живописање смо започели деветнаестог јуна 2015. Сликали смо упоредо са другим радовима. Цео тај мравињак људи функционисао је беспрекорно захваљујући заједничкој идеји и толеранцији.

            Чувени грчки иконописац отац Стаматис Склирис** већ је осликао олтар и чекало се да настави осликавање куполе. Наш задатак је био да на зидовима руком испишемо 4000 имена жртава из Пребиловаца и околних места у долини реке Неретве, и да осликамо малу унутар велике цркве (параклис) са акцентом на пребиловачке мученике.

            Идеја је била да се на фресци димензија 6 X 5 прикаже народ који је живео у овом селу средином двадесетог века. У византијском стилу на великом централном зиду овековечени су ликови веродостојни и по начину одевања и спољашњем изгледу са ликовима из времена у којем су они живели. Наравно користили смо обиље архивског материјала и избледелефотографијелокалног становништва као документ.

            Деца, мајке, очеви, браћа, сестре посматрали су нас нетремице док смо их сликали и дуго времена након што смо отишли из Пребиловаца.

            Будући посетиоци храма гледаће jедноставне виталне црте лица људи, жена и деце, светих новомученика без дубоког трагичног карактера, занесених у сред животне свакодневице из које су отргнути не слутећи превару и помор који ће им се догодити на почетку Другог светског рата.

           

* Биљешка о члановима сликарске групе која је живописала храм у Пребиловцима:

Aleksandar Zivadinovic  Pero Vujovic  Milos Roncevic  Darko Milojevic

            Александар Живадиновић протомајстор (Београд, 1973.) дипломирао je 2003. на Академији СПЦ за умjетност, одсjек Фрескопис  у класи професора Драгомира Јашовића. Од 2007. године члан је УЛУПУДС-а. Још као студент 1999. године почиње да живопише манастир Тврдош код Требиња. По завршетку Тврдоша са Пером Вујовићем и Дарком Милојевићем, колегама са академије оснива сликарску групу која почиње да ради на живописању херцеговачке Грачанице. Године 2004. у групу примају и Милоша Рончевића. Сликарска група остварује значајне пројекте живописања манастира Острог (Доњи манастир), црквe светог Јована Владимира у Београду, свете Марије Магдалине на Авали, Рођења светог Јована у Београду, Сабони храм у Невесињу, Саборни храм у Требињу, манастир Житомислић, цркве светог Саве и светог Николе у Фениксу (Аризона, САД) и храм Пребиловачких и доње херцеговачких мученика у Пебиловцима. Заједно су извели и неколико иконостаса као и мозаичких цjелина.

            Перо Вујовић (Земун, 1975.), аутор прилога о живописању храма у Пребиловцима, дипломирао je на Академији СПЦ за умjетност, одсjек Фрескопис у класи професора Драгомира Јашовића 2003. године. Дарко Милојевић (Краљевo, 1975.) дипломирао je на Академији СПЦ за умjетност, одсjек Фрескопис у класи професора Драгомира Јашовића 2003. Милош Рончевић (Текијa, 1959.) дипломирао je 1985. на Вишој школи за ликовну и примjeњену умjетност у Београду, у класи Душана Гавеле.


Stamatis Skliris** Стаматис Склирис је рођен у атинском пристаништу Пиреју 1946. године. На крштењу је добио име по Светом новомученику Стаматију са острва Идре. Од раног детињства пројављивао се уметнички дар и током основног и средњег образовања почео је, у родитељској кући, да слика и пише црквене песме на новогрчком, а такође је свирао на усној хармоници. Завршио је најпре медицину (1971), а затим и теологију (1976) на Атинском универзитету. Постдипломске студије наставио је у Београду; на Богословском и Философском факултету, слушајући предавања из теологије и историје уметности. Cтаматисова љубав према богословљу и уметности учинила га је данас једним од најбољих познавалаца православне иконологије и технотропије (израде и стила) иконе, као и античког, средњевековног и модерног сликарства.

            Године 1979. рукоположен је за свештеника у Атинској Архиепископији и отада служи као парохијски свештеник и духовни руководитељ многих младих у парохијама Успенија и Покрова Пресвете Богородице у атинским предграђима Вула и Папагу. За свој пастирски рад унапређен је у чин протојереја-ставрофора. Организовао је семинаре за учење византијског сликарства у културној установи Гуландри-Хорн у Атини (1986-87), и у Паризу: у грчкој цркви Св. Стефана и у српској цркви Св. Саве (1993-1994), а такође и у универзитетској капели у Bangor у Велсу.

            Ако бисмо покушали да укратко изречемо карактеристику оца Стаматиса Склириса као иконописца, онда бисмо то рекли речима блажене успомене Аве Јустина (коме је отац Стаматис недавно насликао једну дивну икону-портрет): да је брат Стаматис „већ одавно заузео место на иконостасу христолике иконографије и христоцентричне иконологије Православља“. Јер, сав свој сликарски, иконописни таленат и делатност свештеног сликања оваплоћеног Бога, човека, богостворене твари, отац Стаматис је засновао и развио на Тајни Христа – Сина Божјег, Који је Икона Бога Невидљивога (Кол.1,15), Који је оваплоћењем постао Син Човечији и тиме се јавио видљив, описив и изобразив цртама, бојама, и нарочито светлошћу (светлоструктурирањем, како каже сам о. Стаматис): на материји – папиру, платну, дрвету, зиду, камену, металу… Оваплоћење Христово је темељ и кључ Стаматисовог православног сликописа, живописа, иконописа.

       По дубоковерном закључку оца Стаматиса, који је плод његовог дугогодишњег сликарско-иконописног и теолошко-иконолошког рада пером и кичицом, као основни елеменат православног црквеног сликарства јавља се светлост, она од које је Бог почео стварање света, Неба и Земље, Човека, све Творевине. Ево како то исказује и описује сâм отац Склирис, као православни светлописац, подражавалац великог Светлотворца Бога: „Светлост је та која у византијском (=православном) сликарству поистовећује онтологију са естетиком, и онтологију са гносеологијом. А та православна сликарска онтологија је онтологија светлости“. Ако бисмо парафразирали речи Светог Симеона Новог Богослова за православну гносеологију, преневши их на православну иконографију, како је схвата и сликарски изражава отац Стаматис, онда бисмо рекли: „Није слика светлост, него је светлост слика“, тј. Икону сачињава светлост јер је светло-структурисана, а не сенкоструктурисана. Ова посебна светлост византијске-православне иконе не функционише само чулно, као у другим сликарским традицијама, него „светлост иконе идентификује бића, делујући онтолошки, утичући и на сам цртеж (на слици), који је и портрет и есхатолошки лик. Отуда, икона је један портрет, али преображен у есхатолошки начин постојања“. По оцу Склирису, насупрот православном, византијском, црквеном иконопису, стоји западно сликарство, које неизбежно гради слику на сенци, има нужно сенко-структуру, док источно византијско сликарство гради слику светлошћу, има светло-структуру. То јест, како каже иконописац, „уместо нужног закона праволинијског простирања светлости, уводи слободну светлост, која изражава не детерминизам безличних закона, него личн(остн)и однос, то јест заједницу личности“. Фотагошко тумачење Иконе, као израза заједнице, љубавног односа личности битна је заслуга Стаматисовог објашњења православне иконографије.

       Отац Стаматис смешта и сагледава православну икону и фреску у њеном правом контексту, унутар храма и унутар Свете Литургије, дакле унутар живе Цркве Христа Бога, „Бога на сабору богова“, сходно речима Псалма (Пс.81,1-2), што је есхатолошко звање и стање Цркве Божије. Зато, како је с правом говорио Милан Кашанин, иконе и фреске у храму „функционишу“ тек кад се у њему служи Света Литургија. Тиме јасно показују који су истински критеријуми православног Предања.

Фрагменти из предговора за књигу Стаматиса Скрилисa која је објављена на српском језику. Предговор књизи У огледалу и загонетки (иконолошки есеји са 510 илустрација)  написао је умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије Јефтић. Скрилисову књигу објавио је 2005. године Православни богословски факултет Универзитета у Београду.

Портал Пребиловци-село на интернету омогућава својим посjетиоцима да прелистају интернет странице оца Скрилиса и његове иконе којима је живописао храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима.

Само један клик далеко сте од велког дјела великог умјетника које је иза себе оставио у овом херцеговачком селу.

Живопис оца Стаматиса Склириса у храму Васкрсења Христовог у Пребиловцима

http://holyicon.org/wall-paintings/holy-new-martyrs-of-prebilovci-herzegovina

Припремио: Ацо Драгићевић

Публиковано 1. aвгуста 2015. године

joomla template gratuitjoomla free templates
2018  Prebilovci  globbers joomla template