Николина Екмечић

Грлић

О Грлићу, усамљени птићу
Ево опет теби хоћу ићи.
Хоћу, хоћу долазићу,
И кроз тебе пролазићу,
Па да станем на те стијене старе,
Да погледам Брегаву из стране,
Од погледа засузиће очи
Ко би реко да ћу опет доћи.
Идем путем поред првих кућа
Цијело вријеме јеца моја душа.
Газим камен лаганим кораком,
Баш ко некад познатим сокаком.
Козје стијене замишљено стоје
Оне барем ничег се не боје.
А код Ћике враголана,
Стоји једна мурва стара,
Ђаволак је прави био,
Вазда нешто бесједио,
Бесједио све до зоре.
Спустио би шубару са стране,
Па причао своје дaвне дане.
Иза чоше тог чардака стара,
Дође нама сама баба Мара,
Па намјешта марамицу плаву,
Њоме покри своју мудру главу,
Рече: Боже, гдје ли је тај Трише,
Да донесе добре рибе више.
Бацих поглед доле низа село
Видјех деду, познато одјело.
Вита стаса и мекана гласа,
Куд он прође све се заталаса.
Кад мој деда долази са Блата
Сита су ту свака врата
Па је позв´о Драгињицу своју,
Ајде брзо пеци рибу ову.
Одох мало и до деде Нове,
Стојим, стојим поред старог шипка
Он би мене к´о нешто да пита.
Знам ја добро шта би ме oн пит´о
Да нам Грлић у свијет не одскита.

------
Публиковано у јануару 2011. године

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template