Кућа

 
Кроз стару кућу прораста трава, купина, зова. Када јој се ближимо, она се смањује; како се удаљујемо, стара кућа се повећава. Поглед, испод Дома културе, ка Ћирића чардаку, једном од четири чардака у централном дијелу Пребиловаца. Фотографију је снимио, у јесен 2007. године Славиша Самарџић


Ено је, високо у брдима. Што смо даље од ње, чини се да је виша, у облацима. Кућа. 
Над њом шума и планина, под њом њива, ливада и река.
Шума осваја стару куђу. Кроз њу прораста трава, купина, зова Када јој се ближимо, она се смањује; како се удаљујемо, она се повећава.
Ретко се ту долази, више у мислима, него одиста. У њој је пространо пауку - његова деца су наши заменици. Они плету, уместо разбоја, ткање савршено, каквом и ми тежимо.
Змија и шкорпија привлаче се нашој кући. Из некадашњег цвећа миле - да се настане у њеним темељима.
Кажу да се кућа не може напустити.
Где је била кућа, највише расте коров. Устане шишљак, трн, коприва. Кућиштини се не прилази, да се уснуле душе не пробуде, да се не поремети мир оних који су чезнули за спокојем испод њеног крова.
И кад више нема зидова, прозора, ластавице, у њој има понуда за намерника. То се никад није потрошило,
Кад људи оду, дођу осови, кад оду укућани, оду и ласте.
И птица мора некоме певати.

Нова кућа гради се на темељу старе куће, Обновљене старе и у рату порушене куће у Драгићевој малахали. Почетком јула 2008. године фотографију је снимио Мехо Трчало.

Једна кућа никад није сама. У једној кући има више кућа. Нова кућа гради се на темељу старе куће. У старој кући замишља се нова кућа, оне су повезане.
Има ствари које узалуд преносимо из старе куће у нову. Оне се саме у стару враћају, а ми увек мислимо да смо их тамо заборавили - никад се не сећамо да смо их узимали оданде и преносили. То значи да им је тамо место.
Постоје ствари које једнако, напоредо, живе у старој кући и у новој кући. То су иконе, књиге, душе.
И вериге.
Вериге су ланац над огњиштем: црни колутови нераскидиво спојени - као људска колена: отац, син, унук, праунук. Вериге су насред куће, од таванске греде до огњишта - као да спајају земљу с небом. На њима виси котао у којем се чува храна. Чађаве, црне, светлуцаве, оне се виде у старој кући и пошто се из ње изнесу; и у новој, мада у њој нема огњишта.
Вериге су налик оковима којима се човек веже за кућу.(...)
У новој кући мирис старе куће узбуди и узнемири: човек се сети колико је стар и како ће и он ускоро бити предак, а сад је само повремени чувар кључа старе куће.
У новој кући стара се често сања.
Кад пређе у нову кућу, човек мисли на стару.
И кад старе куће нестане - човек се наслони над старом кућом, и ћути, као да гледа у прошлост и у време.
Ваља чувати нешто из старе куће: ексер, искривљен и зарђао, као да тим ексером закивамо нову кућу за земљу, да је планина са себе не отресе и да се тако не изгубимо.
Стара је кућа налик цркви. Уђемо у њу и прекрстимо се. Шапућемо. Пазимо шта говоримо.
И стара кућа има олтар. То је источни зид, где је стајала икона. Ваља стати испред њега, пољубити га, иако пада малтер, круни се креч, одваљује чакма.
На кућиштини буја плодност. Као да се прекинути живот куће наставља навалом биља које шикне из утабане земље, уснуле у темељима и кућним дуварима. Толики живот мора се заменити још већим. Највеђу снагу има коров. На кућиштини коров најбоље рађа. Устане кипровина, висока: струк као човек. На њој љубичасти цвет, види се издалека, да се лакше нађе бивша кућа, станиште душа и успомена (Стока не једе кипровину).
Савардачиште на планини познаје се по каменом кругу утонулом у траву. Као на гумну, окупе се понекад, у летње предвечерје, сенке некадашњих укућана, који су ту спавали, децу градили и ватру ложили. Ћуте, у измаглици, не виде се, а зна се да су ту.
Као да још дими утуљено огњиште.

-----

Драган Лакићевић, Дијаспора, година V, двоброј 23-24, децембар 2001. године, страна 6.

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template