Mesto srpskog vaskrsa

Zašto je za Srbe bitno da znaju gde su i šta su Prebilovci? Ovo je kratka priča o jednom selu, o srpskom stradanju i vaskrsu

Hercegovina. Dolina Neretve. Selo Prebilovci, od Mostara udaljeno trideset pet, od mora dvadeset, a od Čapljine pet kilometara. Mesto susreta naroda i vera. I mesto njihovog sukoba. Ako postoji neka verzija ovozemaljskog pakla, u Drugom svetskom ratu Prebilovci sa okolinom su prošli kroz njega. U pogromima tokom prvih meseci postojanja Nezavisne Države Hrvatske (NDH) nestajala su čitava srpska sela. Na najbrutalniji način uništavani su i tragovi o svakom prisustvu Srba na tim područjima.

(...)

Zdrav razum čoveka bilo koje vere i nacionalnosti ne može razumeti ono što se desilo u Prebilovcima. Ljudi su najsurovije mučeni, vezani sprovedeni pešice po kršu do jama, kao jaganjci za klanje. Pogubljeni su nevini, samo zato jer su bili druge vere. Stratište se nalazi nedaleko od Međugorja, katoličkog verskog središta u koje svake godine hrle mase turista. Oni koji dolaze, međutim, ne dolaze radi poklonjenja žrtvama verskog rata, već radi hodočašća pred Bogorodicom koja se baš na 40-godišnjicu pokolja ukazala potomcima dželata. Jame su brojne i duboke, ima ih svugde gde su Srbi živeli.

Pun protivrečnosti, ovaj kraj tako postaje mesto gde svi stereotipi postaju stvarnost, gde je nerazumevanje razumljivije. Neobjašnjivo je kako u Prebilovcima, mestu gde se danas čovek može napajati gotovo monaškim mirom, prolilo toliko krvi, ključala takva mržnja, vladao takav strah, gotovo kao na sudnji dan. Neupućeni bi mogli reći da je to prošlost u kojoj niko nikome nije ostao dužan, da se bez osvrtanja moramo okrenuti zajedničkoj budućnosti. Međutim, pogromi iz 1941. zauvek su obeležili svest, i prošlost i budućnost Srba iz Hercegovine. Sve jame i krvave reke postale su međe.

”U bele tvrđave mermera zaključajte nam dobro kosti, mogle bi mrtve ustaše da nam se napiju zdravlja, ne, ne verujte tišini što se umesto nas javlja”.

Stihovi uklesani na spomeniku kneza Ognjena Ždrakanovića, prve prebilovačke žrtve 1941, pokazali su se kao proročki. Na udaru hrvatskih jedinica, u operaciji Čagalj 1992, srpski narod je proteran iz doline Neretve. Puste prebilovačke kuće izložene su pljački i paljevini, da se Srbi ovde više nikada ne vrate. Započeti hram je raznesen eksplozivom, a kosti mučenika najvećim delom uništene. Orgijanja je bilo i na seoskom groblju, gde su hrvatski vojnici pucali u spomenike podignute žrtvama pokolja. U nekim grobnicama su palili kosti. Među napadačima je bilo i potomaka dželata iz 1941 Prebilovci su u prvim godinama opusteli. Zgarišta su zarasla u korov, a mesto hrama obeščašćeno i pretvoreno u deponiju.

(...)

Činilo se da će dva puta ubijeni Prebilovci biti i zaboravljeni. Međutim, neke srpske porodice osmelile su se da se vrate u selo i uprkos svim teškoćama nastave život na svojoj uzoranoj ledini. Do danas ih se vratilo oko 70 i u Prebilovce se vratila nada. U selu ima i pravih staračkih domaćinstava, ali i onih kuća kojesu pune dece. Obnavlja se i hram i spomen-kosturnica sa imenima Srba stradalih u ustaškim pogromima u dolini Neretve. Dok se broje u hiljadama, možda bi se u pomenik mogla upisati i sva moguća srpska imena. Prebilovci su danas mesto na koje sećanja ne smeju da izblede. Oni, neslućeno, postaju jedno od uporišnih tačaka srpskog identiteta. Mesto gde se uprkos svim nedaćama život nastavlja, gde srpski narod uporno opstaje. Gde život trijumfuje nad smrću i ljubav nad mržnjom. Gde srpstvo simbolično vaskrsava.

Napomena web-tima

Autor teksta je Nemanja Dević apsolvent istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U našem selu boravio je u aprilu 2013. Impresije budućeg istoričara objavljene su na portalu Akademski srpski krug. Iz Devićevog rada izdvojili smo jedan dio za portal Prebilovci-selo na Internetu dok zainteresovanim čitaocima ostavljamo link ka tekstu (kompletan tekst N. Devića).

Dević, koji je svoj tekst o Prebilovcima ilustrovao fotografijama koje je on lično snimio, naukom se počeo da bavi kao maturant gimnazije. Obavio je na terenu iscrpna istraživanja žrtava Drugog svjetskog rata u Šumadiji. Autor je većeg broja publicističkih tekstova, ali i naučnih radova, među kojima se izdvajaju i tri monografije. Za svoj rad nagrađen je sa više priznanja. Sfere interesovanja vezane su mu za nacionalnu istoriju novog vijeka i savremenog doba, srpsko društvo i kulturu.

Na fotografijama Nemanje Devića je Bulutova Mahala; pogled iz Dragićeve mahale i ispod Doma kulture. Nekad je ovo bila polovina velikog sela. Danas su obnovljene samo četiri kuće, dvije sredsvima donacija a dvije u vlastitoj režiji.

---------

Tekst se nalazi na portalu Prebilovci-selo na Internetu od kraja maja 2013. godine