Mitar Šarić

Nikoljdan u Prebilovcima

Kuća u kojoj se rodio 
i do 1941. godine živio Mitar Šarić, 
autor priče Nikoljdan u Prebilovcima

Lep jesenji dan mediteranskog podneblja. Devetnaesti decembar. Godina 1941. Sveti Nikola. Narod u našem kraju kaže Nikoljdan. Nikoljdan je krsna slava Prebilovaca. Celo selo osim četiri porodice slavi Nikoljdan. Stojim pred kućom Milana Medića, u Prebilovcima, u kojoj živi naša novonastala zajednica od pet »jedinaca«. Razmišljam; kako se Nikoljdan slavio prošle (1940) i ranijih godina.

Ljudi, rodbina i prijatelji, koji dolaze na slavu zovu se pićari. Oni iz udaljenijih mesta dolaze na konak uoči Nikoljdana, a odlaze sutradan po Nikoljdanu. Neki pićari dolaze na konjima, uparađeni u narodnoj nošnji. Poneki je obučen u crnogorsku narodnu nošnju, koja zbog svoje lepote i divnih boja izaziva divljenje svih, a posebno dece. Selo je puno pićara iz mnogih mesta Hercegovine. Pri prolazu kroz selo, pićari se glasno pozdravljaju sa domaćinima i ophode se jedni prema drugima blagonaklono i srdačno- da je milina videti takvu srdačnost i čuti toliko lepih i toplih reči pri pozdravljanju.

Na Nikoljdan veče održavala se tradicionalna Nikoljdanska zabava u osnovnoj školi »Kralj Milutin« koju su posećivali pored pićara i domaćih i najugledniji ljudi Hercegovine. Posle zabave nastavljalo se narodno veselje do zore. Ove godine (1941) niko nam neće doći. Nema pićara. Nema zabave. Kako obeležiti Nikoljdan bez porodica i pićara.

* Priča »Nikoljdan u Prebilovcima«, potiče iz neobjavljene knjige rukpoisa Mitra Šarića. Knjiga nosi jednostavan naslov - ime sela o kojem slovi, Prebilovci. U vrijeme koje autor opisuje imao je, kako je precizno zabilježio, 12 godina, 9 mjeseci i 24 dana. Bio je jedini preživjeli član porodice. Porodična zajednica u kojoj je živio sastojala se od pet članova – i to pet jedinaca, svaki od njih bio je jedini preživjeli član porodice. Bili su to Novica i Mitar Šarić, Boro i Milan (Ćeber) Bulut i Milenko Medić. Ovu je priču odabrao i lično poslao na adresu časopisa »Dijaspora« Mitar Šarić. I dok je priča čekala da na stranicama ove novine ugleda svetlost dana i objelodani da u rukupisu postoji storija o Prebilovcima, Mitar Šarić je iznenada umro u Beogradu gdje je živjeo poslije Drugog svetskog rata. Priča je objavljena u dvobroju 35-36 na strani 14-15, decembra 2003. godine. Ljudi dolaze i odlaze, njihove priče i priče o njima ostaju. Ovo je jedna takva priča o selu koje je protiv svoje i volje njegovih žitelja izraslo u simbol mučeništva i stradanja naroda. Prebilovci se nalaze u donjoj Hercegovini, na granici sa Dalmacijom. Drugi svjetski rat, od oko hiljadu stanovnika Pebilovaca, preživelo je njih 172. Zauvijek je ugašeno 36 ognjišta a nestalo su 52 familije od kojih su neke imale više od deset članova.

Na dnevnim sedeljkama pred Medića kućom, ljudi su se dogovorili, da se Nikoljdan proslavi po istom običaju kao i do sada, sa jednim izuzetkom. Sveća, koja se pali za slavu, neće se paliti kao do sada na dubovoj (hrastovoj) oblici, već na puški, puščanoj cevi- preciznije šupljiku puške.

Na Nikoljdan u našoj zajednici gorelo je pet sveća, jer mi činimo ostatke pet porodica. Četiri su gorele na puškama, a jedna na hrastovoj oblici, jer ja do tog dana nisam bio nabavio pušku. Isto su postupile i ostale novonastale porodične zajednice. Nas petorica, ustali smo kako je i uobičajeno u 12 sati na molitvu, pre ručka, a potom obedovali. Kako je dan bio sunčan, posle ručka smo izašli napolje. Neočekivano, u jednom trenutku čuli smo pesmu u Bulutovoj mahali. Pogledasmo se nemo i začudismo; ko peva posle ubistva naroda? U Prebilovcima se nije čula pesma punih osam meseci, od aprila kada je naša država okupirana, pa do Nikoljdana.

Nakon oglašavanja pesme, vidimo, odmah potom, da iz Bulutove mahale izlazi grupa zagrljenih ljudi. Korača pevajući, i zastaje. Skupljaju se ispod škole, na prostoru koji je omeđen potpornim zidom školskog dvorišta, Ždrakanovića kućama i Bulutovom mahalom- u najstrožem centru sela. Ispred Medeća kuća prepoznajem dvojicu visokih ljudi,- Gojka Buluta i Milana Medana iz sela Ortiješa kod Mostara, čoveka gorostasne građe, sa šajkačom na glavi i, čini mi se, sa krupnim brkovima. On i Gojko su jedan  do drugog, zagrljeni. Lanac zagrljenih se pruža levo i desno od njih.

Došao Milan kao i prošle godine na slavu, u isti dan, kod sestre Stane i muža joj, njegova zeta Dušana Lole Buluta. Al’ Stanu, sestru i njene kćerke Joku od 4 i Mirjanu od 2 godine ne nađe. One su usnile, nasilno, večiti san 6. avgusta 1941. godine u dubokom ponoru Šurmanačke jame, od zločinačke ustaške ruke.

Mučen željom da iskaže bol, podstrekao je Bulute, da bol zajednički iskažu kroz pesmu, a ne kroz plač. Jedini čovek sa strane među Bulutima, zapevao je gromoglasno, iz sve snage, a Buluti prihvatili pesmu sa takvim uzbuđenjem koje ih je namah, svekolike, diglo na noge. Kao kad žiška padne u benzin razbuktala su se u ljudima najdublja osećanja tuge, bola i žalosti pomešana s radošću, gordošću, prkosom... Istog trenutka sinula im je ideja da zagrljeni, kolektivno, izađu na naše tradicionalno saborište kod škole. Njihova pesma i pojava na otvorenom prostoru, u središtu sela, delovala je kao zov trube na zbor.

Kao po komandi žurno, ustreptalo, pođosmo k njima a Novica Novo Šarić trči ispred nas. Sve živo; Dragići (Dragićevići) Šarići, Ćirići, Tripkovići, Brnjaši (Brnjašići), Ždrakanovići, Suhići, Mirkovići i Ćuk, slilo se, zbilo se u jedan okrugli, veliki muški hor pod školom- licem u lice i prihvatilo pesmu. Ušao sam u školsko dvorište, da sa platoa posmatram događaj.

Pevaju snažno, muški, sa dubokom svešću o teškoj nesreći koja ih je zadesila i istovremeno s osećanjem potrebe da se dušmanima stavi do znanja – ovde smo, živi smo, pretrajali smo, nismo nestali. Pesma kao grmljavina ječi i odjekuje okolnim brdima. Prkosna pesma je postepeno jenjavala. U dušama nesrećnika kroz pesmu je raslo osećanje tuge. U očima mnogih zaiskrile su suze a ubrzo i potekle niz lice. I boja glasova kod mnogih se promenila. Samo kod retkih nije nastupila promena. Dramatičan trenutak prelaza iz stanja prkosa u stanje tuge odavala je disharmonija (nesklad) glasova. Jedni pevaju, drugi glasno plaču. Svaki na svoj način ispoljava svoje unutarnje stanje.

Bio sam uzbućen. Ni jednu pesmu koju su pevali nisam zapamtio. Ma ni jednu jedinu reč. Pamtim jedino sliku sliku tog skupa, uzrujanog, ustreptelog, pevajućeg i tugujućeg. Kad sam odrastao i u životu se preko pozorišta upoznao sa odrećenim potresnim događajima, dramama kao vrstom književnog dela ozbiljnog sadržaja – uvek sam mislio da originalnije dramsko delo nisam video od onog sa proslave Nikoljdana u Prebilovcima 1941. godine – na javnoj sceni usred sela. Koliko sam bio zaokupnjen tim događajem, ne pamtim kako se i kad razišao skup pod školom niti znam šta je sa mnom bilo. Ne pamtim da sam i kad sam otišao iz školskog dvorišta (kući).

Kao da sam sanjao a ne prisustvovao ovom događaju.